СРПСКЕ ШКОЛЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ТУРСКЕ ВЛАДЕ – СПКД „ПРОСВЈЕТА“ (1941)

Почетак српских школа у Босни и Херцеговини везан је, с једне стране, за јаче груписање српских насеља по варошима и градовима, а с друге стране за практичне потребе свакодневног живота народног и црквеног. У нашем народу постоји неко мистичко осећање о „књизи“. Учен човек је свуда цењен. Проширивањем трговачких веза и јачањем општих културних потреба осећа се јака жеља за отварањем школа уз највеће пожртовање и, често, под врло неповољним условима. На овоме месту изнећу нешто о одржавању писмености без школе и о школама у сарајевском округу за време турске владавине. И одржавање писмености без школа и „ђаци самоуци“ континуитет одржавања средњевековне писмености у Босни и Херцеговини може се доказати писаним споменицима од првих почетака доласка Турака у ове крајеве. Писменост у средњем веку била је својина привилегисаних сталежа. Доласком Турака писменост се повлачи у парохијске домове и у манастире. Одавде се постепено шири у народним масама. Одржавање писмености, без нарочитих школа, неговали су и ширили тако звани „самоуци“, „ђаци-самоуци“. Писменост се ограничавала на потребе ондашњег времена. У првом реду то је било упознавање азбуке и читање црквенословенских књига, часловца и псалтира. После се прешло и на писање штампаних и рукописних слова. У свима крајевима Босне и Херцеговине било је ових ђака-самоука који су у својим местима одржавали писменост без школе. Резултати њиховог рада огледавају се касније у томе, што су у њиховим местима ницали прво зимски течајеви, а после амбулантне и сталне школе. За ово ћемо навести неколико примера. У Сарајеву је 1564 г. писао неку књигу „диак Дмитр от Својдруга у дому Михаила кујунжије Десисалића.“ — Манојло Јефтановић, рођен у Сарајеву 1791 г., научио је читати и писати од свог оца Петра Тузле, јер тада школа није радила неко време. Жупа Јањ (код Јајца) имала је, по подацима г. Милана Раките свешетника, самоуке из дубоке старости. Као два најстарија самоука спомињу се Симо Радованац, тежак из Бабића и Гаврило Ракита, тежак из Грбавице. Ова два самоука рођена су око 1780 год. Гаврило је научио књизи свога сина Михаила, кога је запопио за 100 дуката. Други неки самоук, чији се потомци зову Писатри, научио је књизи попа Раду Сурутку, који је рукоположен 1842 г. и касније био калуђер у Глоговцу. — Било је и женских самоука. Међу њима је најагилнија била Јованка рођ. Грубач (1810—1875) г.) из Плјеве, удата за Мићу Сурутку из Грбавице. Каже се да је била писменија од тадашњих свештеника. Самоуци у Јању држали су зимске течајеве на којим су поучавали писмености одраслије. Неки Вујо Перичић, звани „ђак“, самоук из Бабина Дола, држао је течај у селу Бабићима око 1860 г. Кад је у Бабиће дошао за учителја Лука Комљеновић, Перичић је прешао у Крчевине (Волари) и тамо одржавао зимски течај. — У Стројицама, у селу Тодорићима, држао је око 1870 г. зимски течај самоук Томица Јокић из Натпоља (Грбавица). — Течајеви ове врсте одржавани су неко време и после окупације у Пљеви и у Прибелјцима. — Поменута Јованка Сурутка такођер је држала зимске течајеве у селу Грбавици. Окупљала је око себе жене и по којег мушкарца. Сама је пак или свршила течај у Плјеви пре удаје или је била самоук. Плата овим самоуцима у течајевима била је по цванцику од сваког ученика и храна од тежака. На Велој (срез сарајевски) у породици Копривица, која је досељена око 1600 г. из Бањана, било је увек чланова који знадијаху читати и писати. Покојни поп Стијепо Трифковић нашао је код Копривица србуљски рукопис „Сказаније житија књаза Лазара“ и објавио га у „Босанској Вили“. — У селу Зенику, близу Веле, пок. Петар Максимовић, отац народног мученика пок. попа Трише, био је самоук и знао је читати часловац. — У породици Дивљана, у Зијамет Црној Ријеци (под Јахорином), неговала се писменост с колена на колено. Илија Дивљан казивао је Теофилу Петрановићу највећи део народних песама, обичаја и здравица за његове познате збирке. На Хргару (код Бихаћа) почетком 19 века прочуо се био у селу самоук-ђак Дамјан Иванчевић. Његов син поп Вид отворио је овде школу око 1840 год. Крњићи или Маољани код Сребренице нису имали сталне школе. Али редак је био случај да у којој кући у селу није био бар један писмен и тај је своје укућане даље поучавао. Учили су само мушки. Неко време живело је овде по 9 свештеника. Младеж се учила преко зиме у њиховим кућама. У Крњеуши (код Крупе), у породици Грбића, било је „ђака“самоука који су знали читати часловац, псалтир и сваку црквенословенску књигу. То знање било је породично. Петар Иванчевић, и прелазило је с оца на сина. Из таквих кућа излазили су свешетници, а понекад и учителји. У Заградињу (код Требиња), учио се у младости архимандрит Јоаникије Памучина (рођ. 1810 г.) азбуци на каменим плочама и на јасеновијем корама. Далје прибирање података ове врсте дало би богату грађу за културно проучавање српског народа у најтежим временима његовог живота. Из ових сталних и дубоких тежњи за одржавањем писмености, као из потребе практичног живота, поникле су и наше прве српске народне школе у Босни и Херцеговини. Почетак српских школа у Босни и Херцеговини пада, сем у 2—3 случаја, у прву половину XIX века. Данас је тешко установити њихов тачан број до окупације. Једни наводе да их је било до 200. — Ив. Иванић каже да их је било 73 између 1868—1874 г. Окупациона влаот је тврдила, да је у Босни и Херцеговини затекла 56 српских школа са 66 учителја и 9 учителјица. Школе по варошима биле су нешто сталније, док су оне по селима често прекидале рад. Неке су заувек остајале затворене одласком учитља. У сарајевском округу до окупације било је овако стање: 1 — С а р а ј в о. — Најстарији податак о српској школи потиче из године 1539/40, што га је нашао г. Вл. Скарић у турским актима. Непрекидно трајање, из године у годину, српске сарајевске школе не може се данас поуздано доказати. Поред раније објавлјених главних података о сарајевској школи (у „Првом извештју српских сарај. школа“ од г. Стеве Калуђерчића, њеног управителја и у „Источнику“ 1902 г. од г. Вл. Скарића) постоје и други посредни докази да је школа радила у разним временским периодима. Године 1684 купио је неки Милош у Сарајеву псалтир у Гаврила даскала Завалца. — Године 1712 понови се октоих „рукоју грјешнаго даскала Михаила“. — Године 1755 довели су сарајевски трговци из Костајнице јеромонаха Василија Тодоровића за пароха који им је ,,и школу держао“. — Године 1782 има запис на једној књизи: „Сие саписа Симеон Ђорђић, рекше дацкал ва Сараеве лета 1732-е априла 30.“ — На једном псалтиру је записано г„Симеон Марјановић узе учити псалтир 26 јуна 1782.“ — Вероватно код поменутог учителја Симеона. Прва и друга десетина XИX века прилично је оскудна подацима о учителјима, али од 1830 г. даде се поуздано пратити развитак српске школе у Сарајеву. Знају се имена учитеља и уређење школе. Јачи полет у свом развоју школа је добила за време њених првих агилних директора Шпире Рајковића и Симе Самоуковића. Они су створили културне везе са Војводином, Србијом, па и са Русијом преко руског проте Рајевског у Бечу. Сарајевска школа била је од 1850 године на савременој висини тадашњих школа у Војводини и Кнежевини Србији. Поред мушке основне школе Срби у Сарајеву бринули су се и за више образовање свога подмлатка. Та виша школа носила је разне називе : Трговачка школа, трговачка академија, реалка и најпосле нижа четвероразредна гимназија.2) Године 1858 у децембру отворена је женска школа. Од 1854 г. постојала је приватна женска школа Хаџи-Стаке Скендерове. Од 1870 г. постојао је завод Мис-Ирбијеве, велике добротворке српског народа у Босни и Херцеговини и друштва „Просвете“. „Школа за момке“ или „најамничка школа“ је такођер рано установлјена. У овој школи важио је скраћени поступак у настави. 2 Сарајевски срез. — У селу Касатићима, код Хаџића под Игманом, радила је школа неко кратко време. Издржавала је сарајевска српска општина. У школском тефтеру заведен је издатак на плату учителју Јови Ристићу Чичину „за обучавање младежи у селу Касатићима од 1 новембра 1857 г. до 1 маја 1858 за 6 мјесеци по гроша 50, гроша 300 или 25 форинти.“ Школа је отворена, несумњиво, иницијативом Симе Самоуковића, директора сарајевских школа, који је пореклом из Касатића. 3 — Чајниче. — Стара црква постоји од 1578 г., а нова од 1863 г. По једном недатираном писму био је између 1820 и 1834 г. учителј Лазар Комадан, доцнији парох. — Јосиф Тановић (Мартиновић) био је пре рукоположења (1856 г.) близу осам година учитељ у Чајничу од 1848—1856 год. — Школа је свакако основана пре 1854 г. Хаџи Петар Давидовић, рођен у Пљевљима 1825 г., као дете дошао у Чајниче, вероватно овде научио читати и писати, старао се са друговима око оснивања школског фонда 1863 год. — Наце Дамјановић, зограф из Велеса, био је овде једне зиме учитељ. Он је био запослен у Сарајеву при градњи нове цркве (1868—1872 г.). Кад су се мајстори у јесен враћали кући, он се задржао у Чајничу као учителј. Ваљда је тада школа била остала без учитеља. Г о ражде. — У некрологу попа Арсенија Поповића Косорића замера се што „није умио сачувати српску школу.“ Он је био претседник црквене општине од 1873—1898 год. 4 — Фоча — је стара трговачка варош. — Школа је постојала првих деценија XIX века. Међу првим учителјима спомиње се Ђорђе Продановић, родом из Фоче. Био је овде учителј, по једном податку, од 1830—1838 г., када се рукоположио. На једном евангелију, што га је он повезао за манастир Житомишлјић, потписао се „грешни раб Георгие Продановић из Фоче 3 новем. 1828 године.“ Могуће је, да је био учителј и 1828 године. Војвода поп Богдан Зимоњић, рођен 1813 г., учио је школу у Фочи и у манастиру Пиви. — Василије Павловић, прото фочански, рођен 1831, свршио је основну школу; рукоположен је 1852 г, — Петар Петровић, рођени Фочак, учио је овде школу 1848—1850 год. Касније је био овде учитељ 1866—1868 г. — Глигор Старовић, парох у Автовцу код Гацка, рођен 1831 г., свршио је у Фочи основну школу. Рукоположен је 1856 г. Србија је давала преко Просветног одбора ванредну помоћ овој школи у времену између 1868—1873 г. 5 — Рогатица. — У овоме срезу била је школа на Сокоцу (Гласинац). Основана је 1874 г. Први учитељ био је неки Милован Црногорац. 6 — Вишеград. — Алекса Ђуровић, рођен око 1855 г. у Трновцима, син чувеног проте Јефта, похађао је овде основну школу једну годину, другу у Прибоју, а даље у Србији. И ова је школа примала помоћ од Србије преко Просветног одбора који је постојао од 1868—1873 гдине. Бијело Брдо. — Јефто Ђуровић, прото вишеградски и четовођа у устанку 1876 г. рођен 1827 г. „учио је књигу у Бијелом Брду код Димитрија Врањешевића, негдашњег пароха, а затим је наставио школу у Новој Вароши. 7 — Високо. — Око 1840 г. јавлја се први учитељ Јово Асливар, Височанин. Школу је држао у својој кући. Ал. Гиљфердинг наводи 1857 г. да се покрај цркве (освећена 1856 г.) гради камено здање за школу које је уосталом, каже, неволја Височана што немају сретстава да најме учитеља, коме је потребно давати сталну плату. — Школа је знатно напредовала за време учитељевања Симе Чајкановића 1868—1871 г. — У то време било је писменог и женскиња, На Петрановићеву збирку „Српске народне песме“ претплаћена је 1867 г. Савка, кћи Јове Чанкића, коџабаше височког, као ,,љубителјка књижевства“. — Окупација је затекла ову школу као врло напредну установу. Планиница је код Вареша српско планинско населје. По једном податку овде је била школа, па су Височани премамили учителја у своју школу. Нјеговим одласком школа је престала. Овде је било писменог света који књиге не само да чита, него их и набавља. На поменуту Петрановићеву збирку 1867 г. претплаћен је с Планинице Стјепо Стјепановић, землјорадник.3) 1) Ово је кратак извод из већег рада »Грађа за историју српских школа у Босни и Херцеговини«, где ће бити наведени сви употреблјени извори. П и с а ц. 2) За оснивање српске православне гимназије у Сарајеву оставио је још 1862 год. Ристо Тузлић-Николић, трговац у Сплјету, фонд од 20.000 форинти. Легат је прошао кроз разне фазе услед непријатељског држанја туђинске власти. Српска сарајевска општина никад га није добила у своје руке. Добио га је Велики управни и просветни савет у Сарајеву. Изменом тестаментарне одлуке решено је да се за овај новац подигне у Сарајеву Ђачки дом и да се тај дом уступи »Просвети«. Светски рат је омео извођење ове идеје. При ликвидацији Великог савета, неком пометњом, овај фонд је неправилно предан Патријаршији која га и данас држи. Напомена писца 3) Писац је обрадио сва окружја Босне и Херцеговине. Цео рад нисмо могли штампати овде због ограниченог простора.

Текст птреузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/839941