МАНАСТИР ВОЗУЋА

На 36. километру пута Завидовићи – Олово налази се средњовјековни манастир Возућа. Смјештен је на невеликом пропланку, поред средњовјековног пута – Друма, на 5. километру лијеве обале рјечице Возућице, међу планинским косама Столоваш Кућерине.
Нема никаквих непосредних података о времену градње и ктитору манастира Возућа, који се у досад познатим историјским списима први пут помиње тек 1617. године. Наиме, те године је калуђер Петар из Храма св. Николе – Возућа преписао књигу св. Јована Схоластика „Љествица“ коју је донио из манастира Папраћа. Стари помен манастира Возућа је у Молитвенику кога је писао 1628. „Захарије од Возуће“ који се налази у карловачкој Патријаршијској  библиотеци, затим у поменику манастира Рача, записана су током 17. вијека имена калуђера из Босне међу којима су и калуђери из манастира Возућа. У Крушевском (Добрунском) поменику из 15. вијека помињао се на 21 листу јеромонах Василије из Возуће. Овај податак указује на знатно већу старост манастира Возуће у односу на први помен из 1617. године. У шематизму Дабро-босанске архидијецезе се каже за манастир Возућа „и он је дјело неког владаоца српског“. И у овдашњем народу остало је усмено предање да је манастир Возућа са калућерским ћелијама и конаком изграђен у доба Немањића.
Послије 1628. године нема поузданог помена о манастиру Возућа све до прве половине 18. вијека. У анонимном извјештају око 1716 – 1718. године, који је писао одлично обавјештени аустријски ухода, помињу се три планине: „Gostovic, Voszutja und Osren“. Каже се да се на врховима првих двију налазе и истоимени манастири и да се ријеке зову исто као и планине, а и да на Озрену има манастир. Од тада се манастир, све до обнове, више не помиње.
Према предању, у Возућој је живио знатан број калуђера и манастир је имао много земље. Ту манстирску земљу су сачињавала села: Возућа, Мичијевићи Вуковине и Осјечани. Да је у манастиру било заиста много калуђера, у то не треба сумњати, јер најбољи су доказ зидине бројних ћелија и зграда око манастирске цркве.
Усмено предање тврди да су се поред вршења службе Божије и преписивачке дјелатности, возућки калуђери бавили и узгојем стоке. На Сјенокосима, око пола сата хода од манастира према југу, држали су стоку и одатле млијеко на „точкови“ (олуке) спуштали до манастира. Топоними Виноргадишта код манастира, Виноградина изнад Калајиша, возућког засеока, и Чокот указују и на постојање манастирских винограда.
Крај 17. вијека за манастир Возућу, као и за остале манастире у сјеверној Босни, представља настанак злих и тамних времена. Наиме, крај 17. вијека означен је астро-турским ратом, када је завладала општа и имовинска несигурност хришћана. Возућки калуђери и народ одлучили су да избјегну пред злом и крену у сеобу. Врло је вјероватно да су калуђери напустили Возућу око 1690. године, јер је хришћански свијет те године много страдао од Турака и глади. Калуђери из Возуће су се склонили у манастир Хопово. Бројна су предања о том периоду; да су калуђери просули толико вина да је Возућица потекла крвава, о закопаном златном разбоју и кацама злата, новцу и књигама негдје у Столовашу и др. Манастир Возућа је опустио, а највећи дио народа избјегао је у Славонију, а знатан дио и у Посавину, око Обудовца. Вјероватно да је нешто народа и остало. Овој претпоставци иде у прилог податак да је већ следеће године Православна црквена општина у Сарајеву упутила свештеника Милића у Возућу. Топоними који су везани за калуђере и њихову дјелатност одржали су се и до данас, а то не би било могуће да је цјелокупно православно становништво избјегло пред турским зулумом. Чињеница је да је дошло до великих промјена у структури становништва. На опустјеле просторе највише је досељено муслиманског живља из неких тузланских села. Некад православна манастирска села Вуковине и Осјечани постала су муслиманска.
Како су послије свештеника Милића многи свештеници долазили на дуже или краће вријеме да се старају о манастирским рушевинама, тако су и нека мјеста прозвана по њима. У близини манастира је Попово Јечмиште и Попова Лука. Манастирска црква била је у рушевном стању све до 1856. године, када почиње обнова. Цркву је обновило становништво Возуће, Вуковине, Хрга, Мичијевића и Свињашнице. Покретачи обнове били су прота Серафим Марковић и поп Јефто Поповић. Народ је дао радну снагу и  50.000 гроша. Грађење је трајало од 1856. до 1859. године. Главни градитељ је био Јосиф Јосо Максимовић из Буковице на Озрену, који ће 1879. године обновити и манастирску цркву у Липљу. Манастир св. Николе у Возући послије обнове прелази у мирску цркву посвећену св. Тројици, коју је осветио епископ Висарион 1865. године. Црква је 1894. добила и звоник, а на темељима калуђерских ћелија изграђена је двоспратна школа.
Када је црква обновљена, подигнуто је и неколико колиба уз њу. Сваки род из парохија које су припадале цркви подигао је такву колибу за потребе својих чланова када дођу у цркву. Масовнија окупљања  била су уочи Васкрса, Велике и Мале Госпојине, као и за Сабор и на Духове.
У посљедњем рату манастирска црква је страдала. Манастир је остао без крова, и усљед ратних дејства атмосферилија урушио се свод припрате и дио западног зида. Унутрашњост је девастирана, а на самом кубету налазиле су се двије неактивиране тромблонске мине. Митрополија дабробосанска на челу са митроплитом Николајем и свештенством улаже огромне напоре да све ово духовно, културно-историјско добро заштити у правном и сваком другом погледу, и што прије ревитализује како не би доживјело судбину манастира Гоствић.

Завичајно удружење Завидовићана

(Текст преузет са адресе: http://www.nasavozuca.com/index.php?option=com_content&view=article&id=56&Itemid=63 )