ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ ВАРНАВА (НАСТИЋ)

Викарног Епископа хвостанског Варнаву (Настића), који је био на испомоћи Митрополиту дабро-босанском Нектарију (Круљу), је судско веће у Сарајеву, чији је председник био Машан Радоњић (дакле Србин по рођењу), осудило на једанаест година затвора. И поред тога, што се о њему, не само међу Србима, већ и мећу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву, причало „да је био човек светог живота“, комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње“.

Једна „савесна“ жена Јефта Урошевић, кројачица из Сарајева, на суђењу је изјавила „да је Владика, у црквеним проповједима, говорио против петогодишњег плана, затим, да у нашој земљи нема демократије, да је вера угрожена и да народ живи у великој биједи“.

Није им било доста што су га оптужили да је дражиновац и велики националиста, већ су, да би оптужница имала што већу тежину, додали и да се, наводно, у Сарајеву састајао са вођом усташко-крижарских бандита Иваном Чондрићем ради договара о рушењу и преузимању власти. Наравно, врхунац ове клеветничке и измишљене оптужбе је тврдња да је Епископ Варнава „активно радио, не само на обарању народне власти, већ и на организовању дочека империјалиста у нашу земљу тиме што је своје пријатеље учио енглески језик, (знали су да је владика рођен у Америци), како би били спремни за дочек страних поробљивача“.

Навешћу овде само један део са тог суђења из кога се јасно види његово храбро и јуначко држање. На питање јавног тужиоца Чеда Мијовића: „Значи Војиславе, (крштено име Епископа Варнаве) да је за вас и друг Тито аналфабета“ владика одговара: „Јесте и он и сви други, који неће да знају ова три слова, БОГ, аналфабете су“. А када га Мијовић пита, да ли је рекао: „да су полицајци који носе пендрек и хапсе баксузи, а не свештеници који носе крст“, одговорио је: „Јесам, и више од тога сам говорио. Црква није васпитавала оне мангупе да вичу за свештеницима ‘баксуз’, него комунисти“.

На крају претреса је неустрашиво одбрусио судском већу: „Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили“.

После истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, изрекли су му једанаестогодишњу робију и одмах га упутили у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону, злогласној стаклари.

На све њихове свирепости и муке одговарао је певањем тропара и молитвом, што је обезбожене стражаре доводило до лудила. Видевши да је Владика био веома омиљен међу осуђеницима, затворска управа је предложила Правосуђу Босне н Херцеговине да га склони у неки други затвор. Ови су то једва дочекали и, 1949. године, шаљу решење којим се владика премешта у Сремску Митровицу.

На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и потрпали у вагон.

Дошавши у Сремску Митровицу, уместо да их предају затворској управи, они су њихов вагон одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, не верујем да је било случајно јер код њих је зло ретко било непланирано, једна локомотива при пуној брзини је ударила у тај вагон са осуђеницима. Само их је једанаест преживело ову несрећу.

Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав.

Да је ова несрећа била дело неког болесног ума, говори и понашање саме полиције, која је свим силама забрањивала окупљеном народу да поломљеним и унесрећеним људима пружи помоћ. Болни јауци били су све слабији, док пред зору нису сасвим престали. Чак им ни лекари нису смели да приђу све док нису стигли ознаши и превезли их до сремско-митровачке болнице. И таман кад се Епископ Варнава налазио на операционом столу, они су се предомислели, или им је неко виши наредио, упали унутра и забранили лекарима даљи рад. Заједно са осталим осуђеницима су га стрпали на камион и повезле у затворску болницу. Ишли су таквом брзеном као да су на камиону биле вреће кромпира, а не поломљени и унесрећени људи. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора.

Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао неколико месеци. Установивши да су га упропастили, пребацили су га у Београд, а онда у манастир Ваведење где је остао да лежи годину дана. Затим је кратко време (70 дана) провео у Патријаршији, одакле га УДБа, због тога што су га овде многи верници посећивали, премешта у манастир Крушедол. Непрестано је био под стражом која га је чувала, и за коју је он, у својој доброти, увек говорио да се врло коректно понашала. Међутим, ови стражари су извештавали надлежне, не само о његовом понашању, већ и о онима који су га посећивали. Па пошто се број посетилаца из дана у дан и овде повећавао, они су га преместили у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка, рачунајући да ће тамо успети да га потпуно изолују. На позив и заузимање епископа сремског Макарија, поново је враћен у манастир Крушедол, одакле га удбаши, 1963. године, селе у манастир Беочин, у коме је убрзо, под врло сумњивим околностима, и умро, 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота. Сахрањен је у цркви манастира Беочина.

И на крају треба рећи да је овај смерни служитељ и одани сведок Христа Васкрслога, чији је живот крунисан мучеништвом, не једанаест, колико је гласила комунистичка пресуда, већ седамнаест година провео у неслободи.

Протојереј Саво Б. Јовић

(Текст преузет са адресе: https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/11/12/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D1%85%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B/ )