Даринка Милосављевић-Човић, рођена 1902. у Пожаревцу, завршила је студије медицине 1929. у Београду. Почела је каријеру као в.д. шефа Школске поликлинике Хигијенског завода у Бањалуци, а затим је радила као љекар приправник, здравствени пристав и виши здравствени пристав.
Рат је провела у избјеглиштву у Србији. Од новембра 1943. до 1. маја 1946. године у Пожаревцу је била љекар Дома народног здравља и Болнице Прве југословенске армије.
Од 1. маја 1946. била је љекар у Школској поликлиници и директор Средње медицинске школе, а од новембра 1949. хонорарни љекар Ђачког дома Учитељске школе у Бањалуци.
Бранко Чубриловић, рођен 1894. у Босанској Градишци, као гимназијалац у Тузли био је активан у раду ђачких, културних и спортских удружења. Био је члан прве организације ђака Срба под називом „Књижица“. Укључио се 1911. у „Народну одбрану“. Учествовао је као добровољац у српско-бугарском рату. Уписао се октобра 1913. у Бечу на студије медицине. Постао је секретар академског клуба „Рад“ и члан „Зоре“.
Други семестар уписао је у Грацу, гдје је активирао Југословенску омладинску организацију „Шумадија“. Дјеловао је кроз круг припадника омладинског покрета „Млада Босна“.
Послије Сарајевског атентата ухапшен је у Босанској Дубици и на бањалучком Велеиздајничком процесу 1916. осуђен на 14 година тешке тамнице.
Студије је завршио 1921. у Прагу. Стажирао је у Државној болници у Сарајеву од 1921. до 1922. године. Посљедња четири мјесеца 1922. радио је у Сребреници. У Бањалуци је радио од 1923. до 1939. године у Окружном уреду за осигурање радника. Имао је у Господској улици приватну љекарску ординацију. Учествовао је активно у раду разних друштава и клубова и уређивао бројне листове и часописе.
Један је од организатора Земљорадничке странке и њен неформални вођа у Босанској Крајини. Биран је за народног посланика 1927, 1935. и 1938. године. Био је министар пољопривреде од 1939. до 1941. године и у влади Душана Симовића 27. марта 1941. Други свјетски рат провео је као министар у избјегличким владама. Пред крај рата пришао је партизанском покрету.
По повратку у Југославију приступио је Народном фронту, на чијој листи је 1945. изабран за посланика Вијећа народа Савезне скупштине. За посланика Народне скупштине БиХ биран је 1946. и 1950. године. До 1950. је био и први секретар Вијећа народа Савезне народне скупштине. У међувремену, од 1949. до 1952. године, био је потпредсједник Президијума Народне скупштине НР БиХ, а 1953. је пензионисан. Радио је као љекар и управник бање Врућица. Умро је у Београду 1962.
Објавио је пет књига, више десетина расправа, чланака, приказа, некролога, изјава, предавања и говора.
Милош Шарић, рођен 1895. у Босанској Градишци, студије медицине завршио је, највјероватније, у Паризу. Био је од 1924. до 1925. у Француској, Швајцарској, Италији и Аустрији на специјализацији, а 1925. срески љекар у Бањалуци.
Петар Шварц био је шеф Бактериолошког завода и Бактериолошко-епидемиолошког одјељења Хигијенског завода у Новом Саду и здравствени пристав Хигијенског завода у Бањалуци од јуна до јула 1932. године.
Армин Штерн, стоматолог, рођен 1875. у Будимпешти, водио је од 1906. до 1941. приватну ординацију у Бањалуци. Радио је хонорарно за Окружни уред за осигурање радника у Бањалуци. Јула 1942. су га као Јевреја одвеле усташе и убиле.
Гертруда Штерн, рођена 1912. у Бањалуци, студије медицине завршила је 1939. у Београду. Стажирала је у Београду, радила у Бањалуци у Одјељењу за хируршке болести Државне болнице од јануара 1940. до маја 1940, а потом у Београду у Општој државној болници.
Почетком Другог свјетског рата вратила се у Бањалуку. Крајем јануара 1942. отишла је у партизане. Била је трупни љекар Ударног батаљона. Рањене и болесне партизане лијечила је у Крминама, Агином Селу, партизанској болници на Чемерници, Скендер Вакуфу, Борји, Вијачанима, Стригову, Поглачеву, Козари, Подградцима… За вријеме козарске офанзиве заробили су је Нијемци. Одведена је у логор у Стару Градишку, а одатле у Бањалуку, гдје ју је усташки Пријеки суд осудио на смрт. Стријељана је у Бањалуци 10. августа 1942.
Владимир Шујица, рођен 1895. у Бањалуци, завршио је студије медицине 1928. године у Прагу. Радио је на клиници у Прагу, а од 1930. као општински љекар у Куцури (Бачка). За приправника у Хигијенском заводу у Бањалуци постављен је 1934. У Здравственој станици у Тешњу радио је од 1934. до 1935. Након повратка у Бањалуку поново се запослио у Хигијенском заводу, гдје је радио до 24. децембра 1937, када је постављен за среског љекара.
Усташе су га ухапсиле 9. маја 1941. и јула те године одвеле у логор у Славонску Пожегу, а одатле у Загреб, гдје је 10. августа 1941. стријељан.
Приредили: Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Lijecili-ranjenike-i-borili-se-za-slobodu/246921.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.