Едвард Херцман, очни љекар, рођен је у Клагенфурту 1861. Радио је од 1893. као срески љекар у Бијељини, а од 1912. у Бањалуци као срески, окружни и приватни љекар, главни љекар Среске болесничке благајне и здравствени надзорник. Пензионисан је 1919. године, а умро у Бањалуци 1921.
Александар Цветковић, специјалиста рендгенологије и електрофизикалне терапије, рођен 1891. у Београду, студије медицине завршио је 1914. у Женеви. Радио је у Војној болници у Сарајеву, те као приватни и хонорарни војни љекар у Новом Саду. У Бањалуци је радио од 1934. до 1941. у амбуланти Окружног уреда за осигурање радника. Отишао је у мају 1941. у Београд, гдје је отворио приватну ординацију.
Милица Ракић-Цветковић, рођена 1905. у Зеници, завршила је студије медицине 1935. у Београду. Стажирала је од 1935. до 1936. у болницама у Београду и Скопљу. Радила је од 1936. до 1937. у Здравственој задрузи у Драчеву код Скопља, а од 1. јануара до децембра 1938. волонтирала у Дјечијем одјељењу Државне болнице у Скопљу. Од децембра 1938. до априла 1941. била је приправник Дјечијег диспанзера Хигијенског завода у Бањалуци. Од априла 1941. до јануара 1943. радила је у Школској поликлиници, а потом је, до априла 1945. била шеф Одјељења за пјегавац у Хигијенском заводу Бањалуци. Послије рата је била шеф Дјечијег диспанзера Амбулантно-поликлиничке установе у Бањалуци.
Ђоко Цвијић, рођен 1876. у Босанској Градишци, завршио је студије медицине 1901. у Инзбруку. Радио је од 1901. као приправник и секундарни љекар Земаљске болнице у Сарајеву и као санитетски асистент и котарски љекар. У Бањалуци је од 1904. до 1905. обављао послове окружног санитетског референта и од 1918. среског надљекара. Радио је једно вријеме као срески надљекар у Варцар Вакуфу, а потом у Приједору.
Послије Првог свјетског рата обављао је одговорне послове у бањалучкој здравственој служби. Вршио је здравствени надзор, водио агенде код котара, обављао службу у болници бијелих сестара, код инвалида и код српских војника, на жељезници, по селима, пружао помоћ у градској болници и бавио се приватном љекарском праксом. Од фебруара до септембра 1919. сузбијао је пјегави тифус у Заразној болници у Бањалуци.
У Приједору је од 1932. до 1936. био срески надљекар и виши пристав. Послије пензионисања, 17. марта 1936, радио је у Приједору као општински љекар и истовремено, једном недјељно, и у Здравственој станици у Козарцу. Умро је у Приједору 1943.
Сузана Чањи, рођена 1913. у Бачком Петровцу, студије медицине завршила је 1940. у Београду. За вријеме студија је била члан Удружења медицинара и Словачког академског удружења.
Јануара 1941. почела је да стажира на Хируршком одјељењу. Именована је 30. априла 1943. за здравственог приправника Државне болнице у Бањалуци. Од септембра 1944. учествовала је у НОР-у, прво као љекар Болнице бр. 4 Петог корпуса, а затим у Корпусној болници бр. 5.
Алексеј (Александар) Черепов, рођен 1881. у Курску, завршио је студије медицине 1915. у Паризу. Био је у октобру 1920. контрактуални љекар Сталне војне болнице у Бањалуци. Радио је од 1921. у Бору.
Љубица Јаковљевна Чермак (Љубов Борецка), зубни љекар, рођена 1893. у Одеси, гдје је 1913. завршила Зубољекарски институт. Њену диплому нострификовало је 1921. Руско-српско лекарско друштво у Београду. Радила је од 1920. до 1932. као контрактуални војни љекар Врбаске дивизијске области и истовремено, од 1930. до 1932. године, као контрактуални љекар Хигијенског завода у Бањалуци. Отпуштена је 1932. због недостатка средстава. За све вријеме је обављала и приватну праксу. Била је члан Руске матице у Бањалуци.
Радила је у Београду од 1932. до 1946. у Школској поликлиници Централног хигијенског завода, а од 12. јуна 1946. као уговорни зубни љекар Земаљског завода за социјално осигурање у Раковици.
Велимир Човић, специјалиста за грудне болести, рођен 1899. у Бугојну, завршио је студије медицине 1925. у Загребу. Радио је од 1925. до 1926. као приправник у Државној болници у Сарајеву, а од 1926. до 1928. године у Санаторију за грудне болести у Тополшчици (Словенија). У Бањалуци је љекарску праксу започео 1928. у Антитуберкулозном диспанзеру Дома народног здравља. Убрзо је прешао у новоосновани бањалучки Хигијенски завод на мјесто шефа Туберкулозног диспанзера.
Одлуком министра здравства НДХ отпуштен је из државне службе. Избјегао је у Пожаревац, гдје је од 10. децембра 1941. до 25. октобра 1945. радио као шеф Антитуберкулозног диспанзера Дома народног здравља и шеф болничког одјељења Државне болнице.
Послије рата вратио се у Бањалуку, гдје је радио као љекар специјалиста и шеф Антитуберкулозног диспанзера и шеф Одјељења за грудне болести Окружне болнице. Додијељена му је 1959. титула примаријуса, а 1967. је пензионисан. Умро је у Бањалуци 1971.
Приредили: Мр Бојан Стојнић, директор. Верица М. Стошић, помоћник директора
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Sa-evropskih-univerziteta-donosili-savremena-znanja/246377.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.