„ГЛАС СРПСКЕ“ – ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Бањалучки љекари у Краљевини Југославији (1929-1941): Инспектор лијечио ђаке Велике реалне гимназије

Јаков Конфорти, рођен у Мостару 1896, студије медицине завршио је 1926. у Бечу. Био је специјалиста из болести зуба. Од 1928. радио је у државним установама и социјалном осигурању.

Крајем тридесетих година био је активан у раду Љекарске коморе Врбаске бановине и члан њеног Управног одбора и Дисциплинског вијећа.

На почетку Другог свјетског рата радио је у бањалучкој Подружници за осигурање радника (ПОР). Убрзо по успостављању усташке власти је ухапшен и одведен у концентрациони логор Јасеновац. На основу налога Министарства здравства НДХ од 30. новембра 1941. др Конфорти је „допраћен из заточеничког логора у Јасеновцу, те упућен Заводу за сузбијање ендемијског сифилиса у Бања Луци… дана 25. вељаче 1942.“ У усташком логору у Јасеновцу оболио је од туберкулозе плућа. Био је од 27. фебруара 1942. на лијечењу. Умро је 31. августа 1942. као службеник Завода за сузбијање ендемијског сифилиса.

Борис Павлович Косов је рођен 1883. Завршио је студије медицине 1912.

Службу у Краљевини СХС је почео као контрактуални војни љекар 26. пјешадијског пука у Сиску (1921). Потом је радио у Сталној војној болници у Бањалуци (1921-1922), као шеф Венеричног одјељења исте болнице од (1922) и трупни љекар 26. пјешадијског пука и гарнизона у Сиску (1922-1924), када је поднио оставку, јер је намјеравао да се са породицом врати у Русију. Пошто није отишао, радио је као срески љекар у Мркоњић Граду, Чајничу и Зеници. Једно вријеме је хонорарно радио за сарајевски Окружни уред за осигурање радника у Чајничу.

За вријеме Другог свјетског рата био је љекар Хигијенског завода, котарски љекар и в. д. градског физика у Бањалуци.

Послије рата је радио у Хигијенском заводу у Бањалуци, а од маја 1945. у Прозору. Умро је у Бањалуци 30. септембра 1945.

Мухамед Куленовић је рођен 1901. у Кулен Вакуфу. Студије медицине завршио је 1930. у Београду.

Службу је почео као љекар и први управник новоформираног Дома народног здравља у Босанској Градишци (1932-1935) и као љекар Хигијенског завода у Бањалуци (1935-1939). У Бањалуци је убрзо постао шеф Опште венеричне амбуланте Хигијенског завода. Специјализацију из бактериологије и епидемиологије завршио је у Загребу 1938.

Познат је као агилан друштвени и јавни радник. У Босанској Градишци је једно вријеме био предсједник Муслиманског добротворног друштва „Мерхамет“ и руководилац самарићанских течаја. Често је држао предавања о првој помоћи, одбрани становништва од напада отровним гасовима, полним болестима и дезинфекцији бунара и давао савјете трудницама и дојиљама. Био је замјеник старјешине Врбаске скаутске жупе у Бањалуци и сарађивао са скоро свим муслиманским друштвима. Умро је у Загребу 28. јуна 1939, а сахрањен у Бањалуци.

Александар Прокофијевић-Максимовић је био љекар 26. пјешадијског пука и Гарнизона у Сиску до 4. октобра 1922, контрактуални војни љекар треће класе Сталне војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци (1922-1924) и поново љекар Гарнизона у Сиску од 14. маја 1924.

Бланка Манцони је била љекар Дома народног здравља у Бањалуци и Хигијенског завода у Бањалуци до 9. маја 1930, када је по молби постављена за љекара Дома народног здравља у Вараждину.

Димитрије Марковић, рођен у Прњавору 1872, студије медицине завршио је 1900. у Грацу.

Стажирао је од 1. јула 1900. до 27. фебруара 1901, када је постављен за секундарног љекара Земаљске болнице у Сарајеву. Након тога је радио на Гинеколошком одјељењу (1901-1902) и као асистент у Бањалуци (1902-1904). Иза тога је упућен на Пале као жељезнички љекар на изградњи пруге Вишеград-Сарајево (до 20. децембра 1905). Затим одлази у Босанску Крупу, гдје је радио као котарски надљекар и управник амбулаторијума (1905-1919). Из Босанске Крупе долази у Бањалуку, гдје је постављен за обласног санитетског референта Окружне области, а потом за начелника Одјељења за здравство Великог жупана Врбаске области. Послије подјеле Краљевине Југославије на бановине, постављен је 9. новембра 1929. за здравственог инспектора и в. д. начелника Одјељења за социјалну политику и народно здравље у Бањалуци, а затим за шефа Одсјека за народно здравље Банске управе у Бањалуци. Био је једно вријеме бановински љекар у бањи Слатини и школски љекар Велике реалне гимназије у Бањалуци. Пензионисан је 3. јула 1936. као здравствени инспектор.

Послије дуже болести умро је у Бањалуци 10. марта 1937, а сахрањен је у Прњавору.

Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Inspektor-lijecio-djake-Velike-realne-gimnazije/241841.html