„ГЛАС СРПСКЕ“ – ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Бањалучки љекари у Краљевини Југославији (1929-1941): Љекар и полиглота стигао из Париза у Бањалуку

Љубомир Влатковић, рођен 1903. у Великој Градуси код Петриње, студије медицине завршио је у Бечу 1930. Био је специјалиста за унутрашње болести.

Стажирао је 1931-32. у Главној војној болници, Општој државној болници и Централном хигијенском заводу у Београду. По завршеном стажу био је љекар волонтер Прве интерне клинике у Београду и Опште јавне закладне болнице у Загребу (1931–32), секундарни љекар и асистент Опште јавне закладне болнице у Загребу (1932-40) и асистент в. д. шефа Унутрашњег одјељења Бановинске болнице у Новој Градишци (1940).

Указом од 14. септембра 1940. постављен је за асистента Државне болнице у Бањалуци, а затим и за в. д. шефа Унутрашњег одјељења. У Београд је избјегао 31. јула 1941. У Бањалуци је обављао и приватну праксу.

Од октобра 1942. био је асистент Опште државне болнице у Београду, а од 2. марта 1945. управник Поликлинике Министарства народног здравља у Београду.

Драгољуб Врањешевић (Кравице, 1906 – Београд, 1945) је 1925. завршио гимназију у Бањалуци, а 1931. студије медицине у Загребу. Хирургију је специјализовао у Берлину.

Радио је у Удруженој здравственој општини Личко Петрово Село (1933-34), Бановинској болници у Дервенти (1934-35) и у Бановинској болници у Бањалуци. На скупштини Љекарске коморе Врбаске бановине од 27. марта 1938. изабран је за замјеника тужиоца.

Заједно са др Даницом Перовић отпуштен је 8. марта 1942. из Државне болнице у Бањалуци. По захтјеву Команде 718. њемачке дивизије да се присилно не исељавају љекари са породицама, остао је да ради у Бањалуци све до ослобођења.

Гавро Вујичић је рођен 1891. у Мостару. Медицину је студирао 1911-14. у Бечу и Прагу. Учествовао је у Првом свјетском рату од јула 1914. до октобра 1918. Студије медицине завршио је 1921. у Прагу. Говорио је њемачки, енглески, француски и чешки језик. Био је љекар опште праксе и хигијеничар.

Стажирао је (1921-23) у Државној болници у Сарајеву. Одатле је  премјештен у Босанску Костајницу, гдје је био срески љекар (1923-25), а потом је радио у Епидемиолошком заводу у Загребу и хигијенским установама у Загребу и Нишу и Заводу за тропске болести у Скопљу. Усавршавао се у Америци (1928-29) и на Пастеровом институту у Паризу (1929).

По повратку из Париза постављен је у Бањалуку за управника Дома народног здравља у Бањалуци, а 1929-40. био је на дужности директора Хигијенског завода.

Био је ангажован у Акционом одбору за оснивање Народног универзитета Врбаске бановине у Бањалуци, Банском санитетском савјету Врбаске бановине, Врбаском бановинском одбору Црвеног крста, Лиги против туберкулозе у Бањалуци, Народном санитетском фонду, Секцији Југословенске уније за заштиту дјеце за Врбаску бановину и др. Обављао је многе значајне функције у Љекарској комори Врбаске бановине. За рад на здравственој заштити становништва Врбаске бановине одликован је Орденом југословенске круне петог степена, Орденом Св. Саве четвртог степена и Златном медаљом Друштва Црвеног крста Краљевине Југославије. Објавио је више стручних радова о здравственим и хигијенским приликама и социјалним односима на територији Врбаске бановине. Из Бањалуке је септембра 1940. отишао на службу у Београд, гдје је именован за шефа Хигијенског одсјека у Министарству народног здравља и социјалне политике. На тој функцији остао је до ослобођења. Након ослобођења радио је као виши савјетник и шеф Одсјека Министарства народног здравља НР Србије.

Михаило С. Вујичић, рођен 1896. у Вељуну, завршио је студије медицине 1924. у Прагу.

Послије стажирања у болници у Суботици, радио је као срески санитетски референт у Бањалучком сеоском срезу (1925-32), срески љекар у Ливну (1932-35) и Илоку (1935-40) и здравствени савјетник и в. д. начелника Одјељења за социјалну политику и народно здравље при Краљевској банској управи Врбаске бановине од (1940-41).

У Бањалуци је био редовни члан Банског санитетског савјета, један од оснивача Југословенске лиге против туберкулозе и Љекарске коморе Врбаске бановине и предсједник Мјесне управе Народног санитетског фонда.

Након успоставе НДХ, 20. јуна 1941. нашао се на Попису опасних и непођудних Срба у граду Бањалуци. Августа 1941. је „исељен“ из НДХ. Други свјетски рат провео је у избјеглишту у Шапцу.

Послије рата је радио као окружни санитетски референт у Шапцу, шеф Одсјека за болничку и ванболничку службу у Министарству народног здравља и социјалног старања НР БиХ и љекар Комитета за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ.

Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске

Љубомир Влатковић, рођен 1903. у Великој Градуси код Петриње, студије медицине завршио је у Бечу 1930. Био је специјалиста за унутрашње болести. Стажирао је 1931-32. у Главној војној болници, Општој државној болници и Централном хигијенском заводу у Београду. По завршеном стажу био је љекар волонтер Прве интерне клинике у Београду и Опште јавне закладне болнице у Загребу (1931–32), секундарни љекар и асистент Опште јавне закладне болнице у Загребу (1932-40) и асистент в. д. шефа Унутрашњег одјељења Бановинске болнице у Новој Градишци (1940). Указом од 14. септембра 1940. постављен је за асистента Државне болнице у Бањалуци, а затим и за в. д. шефа Унутрашњег одјељења. У Београд је избјегао 31. јула 1941. У Бањалуци је обављао и приватну праксу. Од октобра 1942. био је асистент Опште државне болнице у Београду, а од 2. марта 1945. управник Поликлинике Министарства народног здравља у Београду. Драгољуб Врањешевић (Кравице, 1906 – Београд, 1945) је 1925. завршио гимназију у Бањалуци, а 1931. студије медицине у Загребу. Хирургију је специјализовао у Берлину. Радио је у Удруженој здравственој општини Личко Петрово Село (1933-34), Бановинској болници у Дервенти (1934-35) и у Бановинској болници у Бањалуци. На скупштини Љекарске коморе Врбаске бановине од 27. марта 1938. изабран је за замјеника тужиоца. Заједно са др Даницом Перовић отпуштен је 8. марта 1942. из Државне болнице у Бањалуци. По захтјеву Команде 718. њемачке дивизије да се присилно не исељавају љекари са породицама, остао је да ради у Бањалуци све до ослобођења. Гавро Вујичић је рођен 1891. у Мостару. Медицину је студирао 1911-14. у Бечу и Прагу. Учествовао је у Првом свјетском рату од јула 1914. до октобра 1918. Студије медицине завршио је 1921. у Прагу. Говорио је њемачки, енглески, француски и чешки језик. Био је љекар опште праксе и хигијеничар. Стажирао је (1921-23) у Државној болници у Сарајеву. Одатле је премјештен у Босанску Костајницу, гдје је био срески љекар (1923-25), а потом је радио у Епидемиолошком заводу у Загребу и хигијенским установама у Загребу и Нишу и Заводу за тропске болести у Скопљу. Усавршавао се у Америци (1928-29) и на Пастеровом институту у Паризу (1929). По повратку из Париза постављен је у Бањалуку за управника Дома народног здравља у Бањалуци, а 1929-40. био је на дужности директора Хигијенског завода. Био је ангажован у Акционом одбору за оснивање Народног универзитета Врбаске бановине у Бањалуци, Банском санитетском савјету Врбаске бановине, Врбаском бановинском одбору Црвеног крста, Лиги против туберкулозе у Бањалуци, Народном санитетском фонду, Секцији Југословенске уније за заштиту дјеце за Врбаску бановину и др. Обављао је многе значајне функције у Љекарској комори Врбаске бановине. За рад на здравственој заштити становништва Врбаске бановине одликован је Орденом југословенске круне петог степена, Орденом Св. Саве четвртог степена и Златном медаљом Друштва Црвеног крста Краљевине Југославије. Објавио је више стручних радова о здравственим и хигијенским приликама и социјалним односима на територији Врбаске бановине. Из Бањалуке је септембра 1940. отишао на службу у Београд, гдје је именован за шефа Хигијенског одсјека у Министарству народног здравља и социјалне политике. На тој функцији остао је до ослобођења. Након ослобођења радио је као виши савјетник и шеф Одсјека Министарства народног здравља НР Србије. Михаило С. Вујичић, рођен 1896. у Вељуну, завршио је студије медицине 1924. у Прагу. Послије стажирања у болници у Суботици, радио је као срески санитетски референт у Бањалучком сеоском срезу (1925-32), срески љекар у Ливну (1932-35) и Илоку (1935-40) и здравствени савјетник и в. д. начелника Одјељења за социјалну политику и народно здравље при Краљевској банској управи Врбаске бановине од (1940-41). У Бањалуци је био редовни члан Банског санитетског савјета, један од оснивача Југословенске лиге против туберкулозе и Љекарске коморе Врбаске бановине и предсједник Мјесне управе Народног санитетског фонда. Након успоставе НДХ, 20. јуна 1941. нашао се на Попису опасних и непођудних Срба у граду Бањалуци. Августа 1941. је „исељен“ из НДХ. Други свјетски рат провео је у избјеглишту у Шапцу. Послије рата је радио као окружни санитетски референт у Шапцу, шеф Одсјека за болничку и ванболничку службу у Министарству народног здравља и социјалног старања НР БиХ и љекар Комитета за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ. Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске