Мухарем Миџић, рођен 1879. у Доњем Прекоуњу код Бихаћа, завршио је студије медицине 1908. у Бечу. Био је од 6. новембра 1943. специјалиста за заразне болести.
Практични стаж обавио је у Земаљској болници у Сарајеву (1908-1909). У истој болници је радио као секундарни љекар (1909-1910) и као асистент (1910-1912). Премјештен је у Котор Варош за среског љекара, а једно вријеме и управника Котарске болнице у Котор Варошу (1912-1919).
На лични захтјев отпуштен је из државне службе 1919. и прешао у Бањалуку, гђе је обављао приватну праксу (1919-1924). Поново је 31. марта 1924. примљен у државну службу као секундарни љекар Бањалучке болнице. Вратио се 26. октобра 1932. приватној љекарској пракси у Бањалуци, па се опет 11. маја 1933. вратио у државну службу као примарни љекар Општинске болнице. Постављен је 21. јула 1934. за шефа ођељења Бановинске болнице у Бањалуци, а 22. априла 1936. за шефа ођељења Државне болнице у Бањалуци.
За вријеме Другог свјетског рата био је шеф Заразног ођела Државне болнице у Бањалуци, а привремено је вршио и дужност управника Болнице.
Послије ослобођења радио је у Војној болници у Бањалуци до 24. јула 1945, а потом као в. д. шефа Заразног ођељења Окружне болнице обављајући и приватну праксу.
Драгољуб Мратинковић, рођен 1886. у Ракинцу код Пожаревца, студије медицине завршио је 1911. у Бечу. Био је санитетски бригадни ђенерал.
Обављао је многе значајне функције у војном санитету Краљевине Југославије. Био је управник Привремене војне болнице Боке Которске у Котору (1919-1923), в. д. начелника Санитетског ођељења Битољске дивизијске области (1923-1924), управник Обласне болнице у Крушевцу (1924-1925). Војну службу наставио је као начелник Санитетског ођељења Брегалничке дивизијске области у Штипу (1925-1930), начелник Санитетског ођељења Врбаске дивизијске области (од фебруара до јуна 1930), управник Врбаске сталне војне болнице и шеф Унутрашњег ођељења исте болнице (1930-1934), референт Санитета четврте армијске области (1934-1935), шеф Заразног ођељења Сталне војне болнице четврте армијске области (1935-1936), шеф Заразног ођељења (до јуна 1938) и управник Сталне војне болнице четврте армијске области (19361940), те референт Санитета четврте армијске области (1940-1941).
Вицко Мрчић, рођен у Трпњу 1890, завршио је студије медицине 1917. у Инзбруку.
Радио је као епидемијски љекар у Босанској Градишци (1919), секундарни љекар стажиста Државне болнице у Сарајеву (1919-1920), затворски љекар Централне казнионице у Зеници (1920-1922) и срески љекар у Грачаници (1922-1940) и у Двору на Уни (1940), када је привремено, на три мјесеца, упућен у Ођељење за социјалну политику и народно здравље Краљевске банске управе Врбаске бановине у Бањалуци. Спомиње се у фебруару 1941. као срески љекар у Грачаници. Пензионисан је 16. јуна 1941.
Ејуб Мујезиновић, рођен у Љубушком 1883, завршио је студије медицине у Бечу 1909. Специјализовао је хирургију.
Службу је почео као асистент у Земаљској болници у Сарајеву. Дошао је 1911. у Бањалуку, гђе је брзо освојио симпатије својих суграђана. Постављен је 1912. за примарног љекара у бањалучкој болници. За вријеме Првог свјетског рата именован је за управника бањалучке Општинске болнице.
Радио је у Амбулаторију преко Врбаса, болесничкој благајни у Фабрици дувана и у приватној амбуланти у којој је обављао најобимнију приватну праксу у Бањалуци. Био је предсједник Љекарске коморе Врбаске бановине од 8. маја 1932. Постављен је за управника Бановинске болнице у Бањалуци 31. марта 1933.
Био је активан у економском и културном просвјећивању народа у Бањалуци и Врбаској бановини.
Умро је у Бањалуци 9. марта 1934. од посљедица срчаног удара.
Душан Мушкатировић, рођен 1898. у Београду, студије медицине завршио је 1923. у Лиону. Био је љекар специјалиста за хирургију.
Био је љекар Опште државне болнице у Београду (1924-1927), љекар и шеф Хируршког ођељења и в. д. управника Бановинске болнице у Бихаћу (1927-1934). За управника Бановинске болнице у Бањалуци постављен је 20. марта 1934.
По усташком налогу предао је дужност 22. априла 1941. и са породицом избјегао у Београд. Одатле прелази у Чачак, гђе је био хирург и управник болнице. Због сарадње са покретом Драже Михаиловића ухапсили су га у Крушевцу у марту 1943. Нијемци и спровели у логор Бањицу, а одатле у логор Стриј у Пољској. Крај рата је дочекао у Оснабрику.
Послије рата је био хирург у војним болницама у Дортмунду, Бистеру (Енглеска) и Католичкој болници у Чикутими (Квебек), гђе је умро 10. априла 1952.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Ljekar-prosvjecivao-narod-u-Vrbaskoj-banovini/242867.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.