Драгољуб Н. Аврамовић је рођен 1901. у Селевцу, код Смедеревске Паланке. Завршио је Медицински факултет у Берлину. Био је специјалиста за болести зуба и уста од 27. новембра 1930.
Указом од 3. јануара 1928. произведен је у санитетског поручника, а унапријеђен у чин санитетског капетана друге класе 1932, санитетског капетана прве класе 1935. и санитетског мајора 1939.
Активну војну службу вршио је као санитетски поручник и секундарни љекар у Хируршком одјељењу Сталне војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци од јануара 1928. до октобра 1929. Шефа Хируршког одјељења ове болнице заступао је од новембра 1928. до априла 1929. На личну молбу је 20. септембра 1929. премјештен у Скопље.
Нисим Алхалел, рођен 1901. у Лесковцу, завршио је Медицински факултет у Београду 1927. Као приватни љекар, 1928. произведен је у активног санитетског поручника. У чин санитетског капетана друге класе унапријеђен је 1932, санитетског капетана прве класе 1935. и санитетског мајора 1939.
Од јула 1928. до фебруара 1931. радио је као љекар 9. пјешадијског пука, од фебруара 1931. до марта 1935. као љекар 33. пјешадијског пука у Бањалуци, а од марта 1935. до децембра 1936. као секундарни љекар Унутрашњег одјељења Врбаске сталне војне болнице у Бањалуци. За управника Привремене војне болнице у Оточцу постављен је 11. децембра 1936.
Др Милош Араницки (Стара Пазова, 1900 – Нови Сад, 1994), студије медицине завршио је у Бечу 1925. Специјализовао је епидемиологију и радио као универзитетски професор. Био је ожењен Даницом, кћерком историчара др Васе Глушца из Бањалуке.
Извјесно вријеме је радио у Пастеровом институту у Новом Саду, а затим на Бактериолошко-епидемиолошком одјељењу Хигијенског завода у Новом Саду, одакле је премјештен у Бихаћ. Послије кратког рада у Дому народног здравља у Бихаћу, премјештен је јануара 1930. у Хигијенски завод у Загребу, а затим у Хигијенски завод у Бањалуци. Из Бањалуке је 17. јуна 1932. премјештен у Хигијенски завод у Новом Саду.
Због рада у комунистичком покрету отпуштен је из државне службе и суђено му је пред Судом за заштиту државе (1935). Усљед недостатка доказа је ослобођен. Септембра 1937. поднио је оставку на државну службу и професионални рад наставио у приватној бактериолошкој лабораторији код др Петра Шварца у Новом Саду.
По избијању Другог свјетског рата прешао је у Београд, гдје је радио на сузбијању пјегавца, маларије и других заразних обољења у Србији. Једно вријеме је био у концентрационом логору. Од 1944. налазио се у партизанима. Крај рата дочекао је у чину потпуковника и главног епидемиолога Треће армије.
Послије рата радио је као професор на Медицинском факултету у Сарајеву, гдје је руководио институтима и катедрама за хигијену, социјалну медицину и епидемиологију, а једно вријеме је обављао и функцију директора Централног хигијенског завода у Сарајеву. У 1963. прешао је у Нови Сад, гдје је био шеф Катедре за епидемиологију Медицинског факултета (1963-1969), декан Медицинског факултета (1964-1965), директор Завода за здравствену заштиту Војводине (1963-1965) и директор Епидемиолошког института у Новом Саду. Пензионисан је 1965.
Његово научно и стручно интересовање били су бјеснило, пјегавац, повратни тифус и нефропатија. Објавио је око 30 радова у домаћим и страним медицинским часописима.
Олга Алексејевна Аристархова завршила је Женски медицински институт у Санкт Петербургу 1911. Као бактериолог била је сарадник Градске лабораторије Петропавловске болнице у Санкт Петербургу (1909-1910), а учествовала је 1912. у експедицији на изучавању епидемије куге на југоистоку Русије.
За вријеме Првог свјетског рата била је старији љекар Земаљског савеза за транспорт инфицираних војника са Западног фронта (1915-1917). Основала је и лабораторију за опслуживање болница Сјеверног фронта у Јурјеву. Радила је као сарадница Централног бактериолошког института у Москви (1917-1919).
У љето 1919. избјегла је у Украјину, а затим на Крим. У Јалти је формирала бактериолошку лабораторију за опслуживање војних болница.
У јесен 1920. евакуисана је у Краљевину СХС. Као бактериолог је радила у Државном бактериолошком институту у Загребу (1921) и као шеф Бактериолошке станице у Суботици (1922-1925). Крајем 1925. премјештена у Бањалуку, гдје је обављала дужност шефа Сталне бактериолошке станице од 12. децембра 1925. Послије тога је радила као бактериолог у Бургасу, у Бугарској (1926-1929). Отпуштена је 1929, без права на рад у државној служби, кад је одбила да прими бугарско држављанство. По повратку у Краљевину Југославију радила је као бактериолог у Београду (1936-1937).
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора, Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Oficiri-i-humanisti-u-bijelim-mantilima/237768.html