Сергије Дамзин је од фебруара 1930. радио као контрактуални љекар Хигијенског завода у Бањалуци. Прије доласка у Бањалуку био је контрактуални љекар Централног хигијенског завода у Београду.

Анте Данчевић, рођен 1899. у Старом Граду на Хвару, завршио је студије медицине 1925. у Загребу. Практични стаж обавио је у болници у Дубровнику (1926 – 27). Потом је радио у Јелси, Мачванском Прњавору (1927 – 28), Хигијенском заводу у Сарајеву (1928 – 30), Хигијенском заводу у Бањалуци (1930), Покупском (1930 – 37) и Градецу (1937 – 41). Био је љекар социјалног осигурања, а обављао је и приватну праксу.

Други свјетски рат провео је као срески љекар у Писаровини. Био је од 27. јануара до 15. марта 1943. и од 1. априла до 10. јула 1944. у Југословенској армији.

Послије рата био је срески љекар и управник Здравствене станице у Писаровини, љекар Котарско-градске здравствене станице у Карловцу, Одјела за амбуланте и школске поликлинике Министарства народног здравља у Загребу, Управе ванболничке службе истог министарства, Комисије државне контроле у Загребу, Санитарне инспекције Министарства народног здравља у Загребу, када је прешао у службу Министарства унутрашњих послова. За вријеме боравка у Писаровини обављао је приватну праксу и радио као уговорни љекар социјалног осигурања. Као директор Станице за хитну помоћ у Загребу спомиње се 1956.

Људевит Деже, рођен 1892. у Вршцу, студије медицине завршио је 1919. у Будимпешти. Аустроугарску војску служио је од 1. маја 1914. до 1. јануара 1918.

Указом од 1. децембра 1921. примљен је у Војску Краљевине СХС у чину резервног санитетског поручника. Службу у Војсци Краљевине Југославије је почео као трупни љекар 49. пјешадијског пука у Струмици (1926 – 27). Радио је као секундарни љекар Унутрашњег одјељења Сталне војне болнице у Загребу (1927), трупни љекар 35. пјешадијског пука „Зрињски“ у Загребу (1927 – 28), трупни љекар 45. пјешадијског пука у Марибору (1928 – 30), секундарни љекар и шеф Одјељења за зубне болести Сталне војне болнице у Загребу (1930 – 38) и управник Врбаске сталне војне болнице у Бањалуци (1938 – 41). Имао је чин санитетског потпуковника од децембра 1939. У Бањалуци је у Његошевој улици бр. 2 посједовао приватну ординацију.

По наређењу Заштитног редарства за град Бањалуку и Велику жупу Сана и Лука ухапшен је у ноћи 22/23. јуна 1942. Са сином Иваном побјегао је 1942. у Далмацију и придружио се четницима Момчила Ђујића. У Динарској четничкој дивизији био је од 1942. референт санитета и шеф болнице. Емигрирао је у Италију крајем рата.

Крсто Ђ. Драгомировић, хирург, био је ожењен Милицом, кћерком војводе Степе Степановића. У Војсци Краљевине Србије био је љекар Тимочке сталне војне болнице у чину санитетског поручника до августа 1902, а затим трупни љекар Гарнизона београдског. Унапријеђен је 1907. у чин санитетског капетана прве класе, а 1910. у санитетског мајора. Марта 1920. постављен је за референта санитета Команде Врбаске дивизијске области у Бањалуци у чину санитетског пуковника. Умро је 1928. у Чачку.

Милутин Ђорђевић, рођен 1887. у Београду, завршио је студије медицине у Грацу 1914. Прије ступања у војну службу био је „војно-државни питомац за медицину“. Учествовао је као љекарски помоћник у српској војсци у балканским ратовима 1912. и 1913, а као санитетски официр 1914 – 1920. Санитетски поручник постао је 1914, санитетски капетан друге класе 1915, санитетски капетан прве класе 1918, санитетски мајор 1920, санитетски потпуковник 1924. и санитетски пуковник 1929.

Био је секундарни љекар Брегалничке привремене војне болнице у Штипу (1914), трупни љекар шестог пјешадијског пука у Велесу и на ратишту на Дрини (1914), командир Прве пољске болнице Дринске дивизије у Коцељеви (1914 – 15), трупни љекар Петог пјешадијског пука (1915 – 16), батаљонски љекар Шестог пјешадијског пука Дринске дивизије на Крфу и Солунском фронту (1916 – 17), командир Санитетског одјељења и трупни љекар Шестог пјешадијског пука на Солунском фронту и у новоослобођеним крајевима (1917 – 21), управник Сталне војне болнице на Цетињу (1921 – 23), управник и шеф Унутрашњег одјељења Сталне војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци (1923 – 29), шеф Унутрашњег одјељења Сталне војне болнице четврте армијске области у Загребу (1929 – 37) и шеф Заразног одјељења Главне војне болнице у Београду од маја 1937.

Крешимир Жупанчић је завршио студије медицине 1921. Радио је као срески љекар у Стоцу, Љубињу, Љубушком, Бањалуци (1932) и Ливну (1937 – 41). Децембра 1941. премјештен је за среског љекара у Метковићу.

Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Solunac-na-celu-vojne-bolnice/239784.html