Још у давна времена искована је народна изрека „Кроз Бањалуку не пјевај!“. Завиримо ли у те дане, са приличном дозом самопоуздања можемо да закључимо како се овдје некад пјевало боље, гласније и топлије него данас. Шта је томе разлог, можемо само да слутимо.
Велика умјетница Радмила Смиљанић, рођена 1940. у Бањалуци, сопранистица је и примадона Београдске опере, данас професорка на Катедри за соло пјевање Факултета музичке умјетности у Бањалуци. Њен отац Бранко, краљевски капетан друге класе, мајка Татјана дјевојачки Ливњаковић и браћа Радомир и Владимир били су музички талентовани. Као и Бахрија Нури-Хаџић, и Татјана је прошла музичку школу Ане Молнар, а онда студирала у Бечу. Врло често је као солистица и пијанистица наступала на концертима „Јединства“.
Жигосана као буржоаска, породица је по ослобођењу морала да се пресели у Градишку, гдје је формиран мали породични оркестар. Радмила, омиљена партнерка Пласида Домига и Хозеа Карераса, остварила је веома богату и дугу умјетничку каријеру. Музичку породичну традицију Ливњаковића данас наставља баритон Никола Мијаиловић, Радмилин син.
И поред низа примамљивих позива, и Бахрија и Радмила су остале вјерне београдској сцени и публици.
Док смо још код оперских пјевача, поменимо и Младена Сабљића, припадника четвртог батаљона Школе за резервне официре из Марибора, који је 14. априла 1941. код Мркоњић Града пружио посљедњи отпор Нијемцима у Босанској Крајини. У истом батаљону био је и Бранко Ћопић, Младенов друг из Учитељске школе. Сабљић је послије рата био режисер и директор Београдске опере.
Изванредан пјевач био је и др Владислав Костић, који се 1904. са породицом доселио у Бањалуку из Градишке. Као загребачки студент права био је хоровођа Академског друштва „Балкан“, док је као пјевач дебитовао у „Фаусту“ у улози Валентина. По повратку са студија, као хоровођа и пјевач, значајно је утицао на музички живот града на Врбасу.
У Бањалуци је са породицом кратко живио и Федор Сахно, емигрант из Русије, који је у Загребачкој опери остварио сасвим солидну каријеру. Још један изванредан пјевач из Русије – Свјатослав Хихин, пјевао је у Бањалуци уочи Другог свјетског рата, истина као кафански пјевач, али је забиљежен и његов наступ на концерту „Јединства“.
Бањалука је имала и низ пјевача севдалинки, међу којима се издвајају браћа Хамдија, Мустафа и Ирфан Карабеговић, Суљо Плићанић и глумац Мухамед Ћејван, који је између два рата снимио и грамофонску плочу.
Из Бањалуке је у свијет кренула и некрунисана међуратна „краљица севдаха“ Софка Николић (1907–1982). Кад су у Сарајеву одјекнули хици Гаврила Принципа, њен отац Никола Васиљевић, слутећи зло, напустио је Бањалуку и прешао с ону страну Дрине. Софкина блистава каријера је почела 1923. у Зворнику. Више плоча од ње у међуратном раздобљу продао је само славни тенор Енрико Карузо.
У Бањалуци се 1932, као члан оркестра познатог Љубе Маринковића Тестераша, обрео и Илија Маринковић, први супруг Софкин и отац њихове рано преминуле кћери Мариоле. Оркестар је свирао у „Надином дому“. Одмах послије „тезге“, Илија би одлазио у љетну башту „Венеција“, коју је из вечери у вече, колико пјесмом толико и љепотом, пунила Гркиња Лефка. Несрећно заљубљени Илија је пред једно пијано свануће скочио у Врбас. Из воде га је спасио Мики Михаиловић, власник „Венеције“. Не зна се да ли је Врбас охладио Илију или је његова заљубљеност потрајала.
Педесетих година у „Паласу“ је естрадни занат пекао Предраг Гојковић Цуне. Случај је хтио и да Билећанин Сафет Исовић дане Другог свјетског рата проведе у Бањалуци као избјеглица и ђак Шесте народне школе (потоња „Јован Јовановић Змај“).
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Kroz-Banjaluku-ne-pjevaj-2-Smiljaniceva-partnerka-Domiga-i-Karerasa/231261.html