Најстарије бањалучко спортско удружење, Бањалучки клуб бициклиста Орао, основано је далеке 1899. Претпоставља се да највеће заслуге за његово формирање има инжењер Милош Комадина, аустроугарски пуковник, који је на служби у Бањалуци био од 1905. до 1909.
Управо он је потписао захтјев за оснивање тенис клуба, достављен Управи града Бањалуке 7. јула 1907. Тачно мјесец дана касније, Правила Клуба (Статутен Лањн Теннис Цлуб ин Бањалука) су усвојена на Оснивачкој скупштини.
Велике заслуге за развој спорта у то вријеме ваља приписати професору др Александру Ериху, који је, поред математике, физике и хемије, гимназијалцима предавао и гимнастику и подучавао их тенису. И сам се огледао у тенису и бициклизму.
Изузимајући Правила, на њемачком језику, откуцана машином, која се чувају у Сарајеву у Архиву БиХ, нема других докумената о дјеловању тениског клуба у аустроугарском периоду. Из Правила сазнајемо да сами „припремни играчи и њихови представници морају уредити мјесто за игру и обезбиједити реквизите и уредити распоред играња“. Правила садрже и једно интересантно рјешење: „У случају распуштања цјелокупна имовина и инвентар Клуба треба се предати Фонду за помагање сиромашних у Бањалуци“.
Оскудни су и подаци о тениском спорту у Бањалуци између два свјетска рата. Најистакнутији играчи били су др Франц Клајнхапл, инж. Владимир Коњев, Милан Малић, Маргита Селеш, Лела Гојић, Стојанка Милошевић… Може се закључити да је у „бијелом спорту“ постигнут извјестан квалитет и масовност, као и да су примјетне солидне организационе способности. Из имена такмичара се закључује да је ријеч о нашим имућнијим суграђанима.
Почетком септембра 1937. Бањалучани су на тениском турниру за првенство Врбаске бановине на дјелу видјели репрезентативца Југославије Крешимира Фридриха из Копривнице који је био и добар фудбалер. Он је у финалном мечу савладао свог брата Карла. Поред играча из Бањалуке, на турниру су учествовали и играчи из Београда, Загреба, Карловца и Цапрага.
Бањалучки тенисери нису имали проблеме са каквим су се, једно вријеме, сусретале њихове колеге у Приједору. Да не би „гледао у леђа“ Бањалуци и Новом, Приједор је 1933. уредио тениско игралиште. Након оштрих иступа конзервативних појединаца, општински начелник је забранио тенис. Да би обезбиједио стриктно спровођење забране, тениско игралиште је претворио у сточну пијацу. Након пет година жучних расправа, у које је био укључен чак и бан, предсједник приједорске општине Ахмедбег Капетановић је „озаконио“ тенис. Тенисерима је бесплатно, на 20 година, уступљено земљиште за уређење игралишта. За кратко вријеме прикупљено је преко 2.000 динара добровољних прилога за уређење игралишта.
Поклонице бијелог спорта у Бањалуци су јула 1938, када је на стадиону Крајишника организована интернационална пријатељска утакмица између женских фудбалских клубова Загреба и Брна, сугерисале функционерима Крајишника да женски фудбал значи велики ударац тенису.
Бициклизам је уживао велику популарност. Према привременом извјештају Управе полиције од средине јула 1931, Бањалука има 850 регистрованих бицикала. Полиција је процијенила да ће бити пријављено око хиљаду бицикала, што је Бањалуку, већ тада, према броју становника сврставало на друго мјесто по броју бицикала у држави. Зато не треба да чуди чињеница да је Бањалука, уз Суботицу и Марибор, и у поратном времену, односно све док неразумно нисмо укинули бројне бициклистичке стазе у граду, била прави бициклистички рај.
Најбољи и најмасовнији је био Бањалучки бициклистички клуб. Прво првенство Врбаске бановине одржано је 25. септембра 1933. Возило се на стази дугој 30 км. Титула првака припала је студенту права Бори Илићу.
Интересантно бициклистичко и пливачко такмичење приредило је 18. августа 1937. горњешехерско Културно друштво „Братство“. Дужина бициклистичке стазе била је 14 километара. Титулу градског првака освојио је Космина, стигавши на циљ за 19 минута. На спорој бициклистичкој трци је тријумфовао А. Османчевић, док је на пливачком такмичењу побиједио Ш. Османчевић.
Исто културно друштво, уз учешће преко 50 такмичара, приредило је 13. септембра 1931. бициклистичку трку од Бањалуке до Крупе на Врбасу, на стази дугој 42 км. Прву награду, у износу од 500 динара, освојио је Трокић.
Посљедња бициклистичка трка између два рата одржана је 16. марта 1941. на релацији Бањалука – Драгочај – Бањалука.
Властитим снагама развијала се већина спортова, док је о неколико спортских грана водила рачуна држава, првенствено путем војних власти. То су, прије свих, ваздухопловство, смучарство и јахање.
Зоран С. Мачкић, архивских савјетник, Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Stasavanje-banjaluckog-sporta-1-Biciklizam-uzivao-veliku-popularnost/233520.html