Бањалучки смучарски клуб је основан почетком 1933, са циљем да овај спорт рашири по цијелој Врбаској бановини. Клуб је за кратко вријеме оправдао своје оснивање, приредивши више такмичења за чланство и омладину на Сарачици, за коју се говорило да је идеалан терен за смучање, један од најбољих у Босни.
Развоју и подизању смучарства доприносила је војска, приређујући смучарске течајеве на којима су учествовали и грађани. Да је овај спорт уживао државну подршку, свједочи и чињеница да су управу чинила висока војна лица. Члан управе био је и инжењер Славиша Вајнер Чича, службеник Хигијенског завода и потоњи народни херој.
Клуб је од оснивања био окренут омладини, али се закратко суочио са школским прописима, који су ђацима забрањивали бављење смучарством. Није то био никакав ексклузивитет. Својевремено је Жарко Ластрић избачен из Гимназије зато што је играо фудбал у „Борцу“.
Под вођством агилног предсједника др Роберта Фрида, пионира бх. микробиолошке и епидемиолошке службе, који је био и предсједник бањалучке подружнице Друштва планинара „Романија“, клуб је већ прве године постојања на Старчевици подигао смучарски дом.
У такмичења, која су увијек имала високе покровитеље, почели су да се укључују и гости из Бихаћа, Новог, Дрвара, Сиска, Петриње, Книна… Такмичења су организована углавном у сарадњи са војском.
Такмичењу од 6. фебруара 1937. у подножју Старчевице присуствовало је око 5.000 гледалаца. Војска је дуж стазе дуге 18 км поставила радио-емисионе станице, па су гледаоци из прве руке обавјештавани о току такмичења. Први је стигао Фердо Мајнарић из Делница, у времену од 1:29.25. Њему је генерал Миливоје Алимпић додијелио сребрни пехар са позлаћеном статутом скијаша, дар бана Кујунџића. То није била његова једина побједа у Бањалуци. Други је био Ћејван, тек трећи каплар Карло Гирандо, државни репрезентативац, четврти Веселин Мисита, а пети Стеван Стричевић.
У сјећању је остало и војно такмичење из фебруара 1936, на стази дугој 16 км, која је ишла од старе ребровачке цркве до Преснача, до Понирског врха низ Старчевицу. Иако са озлијеђеним кољенима, потпоручник Мисита није одустао. На циљ је стигао четврти.
Најуспјешнији бањалучки смучар био је Јосип Бодвен, носилац чак пет титула првака Врбаске бановине. Титулу му је, у предвечерје рата, фебруара 1941, на стази дугој 16 км, преотео приватни чиновник из Загреба Иван Лици. Међу смучаркама се истицала Милена Мисита.
Јахање је било најомиљенији спорт још од турских времена. Из аустроугарског доба памти се трка на релацији Бихаћ – Сарајево, одржана 1893. Трке су традиционално одржаване на први дан православних Духова, када је отваран и надалеко познат сајам. Организацију трка је послије ослобођења преузело витешко друштво под називом Врбаско коло јахача „Војвода Мркоњић“.
Коло је ширило идеју коњарства и путем штампе, а његов агилни вишегодишњи секретар инжењер Константин Газданов је објавио више књига о узгоју коња. У раду Кола истакли су се и инжењер Константин Газданов, секретар и ранжер трка, мајор Всеволод Лавров, Филип М. Хофман и други.
Приређиване су и изложбе ждребади, а одзив узгајивача је редовно био велик. Жирију би предсједавали предсједници Кола. Ту су дужност обављали дивизијски генерал Војислав Костић и бригадни генерали Душан Михаиловић и Милоје С. Лазаревић.
Коло је сваке године приређивало 3-4 „коњичка састанка“, који су на програму имали галопске, касачке и препонске трке. Јуна 1933. уведено је и ловачко јахање, резервисано за војна лица, а од јуна 1937. и касачке трке са сулкама. Брижљиво припремљене трке су на хиподром на Бањалучком пољу знале да привуку и до шест хиљада гледалаца. Трке су приређиване на стазама од 900, 1.000, 1.400, 1.600, 1.800 и 2.000 метара. Посебан интерес су изазивале трке босанских коња. Врбаско коло јахача је успоставило станицу за јахаће пастуве из Љубичева и ергелу брдских коња.
Познатији одгајивачи коња били су Мустафа Плићанић, Миливој Кецмановић, Фехим Вајрача, Анђелко Скатанић, Стојко Станаревић, Ахмед Беглербеговић и др Мухамед Куленовић.
Дуго се препричавало и гостовање кубанских козака у недјељу, 18. јуна 1933, а онда и два дана касније, када су на игралишту „Крајишника“ представили своју џигитовку. Бањалучани су уживали у „отмици дјевојке“‘, јахању сједећи наопачке или лежећи на коњу, пресијецању сабљом гранчица пободених у земљу, дохватању марамица са земље, „ластавици“… Најбурније је поздрављена „пирамида“, када је један козак, стојећи на раменима двојице јахача, око игралишта пронио југословенску тробојку. На крају, гости су насред игралишта извели казачок и лезгинку.
Зоран С. Мачкић, архивских савјетник у Архиву Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Stasavanje-banjaluckog-sporta-2-Ekspanzija-smucanja-i-konjickog-sporta/234060.html