У Првом свјетском рату Драгољуб Љ. Бајаловић војевао је као командант 2. батаљона 22. пјешадијског пука (1914), командант 4. батаљона 14. пјешадијског пука (1914/15), у Колонској комори Тимочке дивизије (1915/16) и као командант 1. батаљона 14. пјешадијског пука (1916),
Од 1916. до 1918. у Русији је на регрутовању добровољаца и формирању Српског добровољачког корпуса. Српске официре је 11. фебруара 1916. са Крфа пут Русије испратио престолонасљедник Александар Карађорђевић.
Након пробијања Солунског фронта, ношени крилима предстојеће побједе, браћа Драгољуб и Момчило су 1. новембра 1918. у до темеља разрушеном Београду загрлили своје сестре. Драгољуб само накратко, јер су га војничка дужност и част водиле ка Бањалуци, у којој је одушевљено дочекан 20 дана касније.
За команданта 1. батаљона 13. пјешадијског пука „Хајдук Вељко“, са којим је ушао у Бањалуку, постављен је августа 1918. На том мјесту остао је до 1. маја 1923, када је прекомандован у 38. пјешадијски пук. Услиједила је служба у Штабу 5. армијске области, те у Књажевачком и Пиротском војном округу. У Бањалуку је дошао 20. новембра 1936. са мјеста команданта Пиротског војног округа, примивши дужност команданта Бањалучког војног округа.
Драгољуб Бајаловић је носилац Медаље за војничке врлине (1900), Медаље краља Петра Првог (1903), Карађорђеве звијезде са мачевима четвртог степена (1913), Златне медаље за храброст у ратовима 1912/13, споменица српско-турског и српско-бугарског рата 1912/13, бугарског Ордена „Александар“ петог степена с мачевима (1913), француског Ратног крста (1920; Цроиџ де гуерре), Златне медаље за храброст (1921), Ордена бијелог орла петог реда (1923) и Ордена југословенске круне (1939).
Умро је 5. маја 1949. у Београду. У „Политици“, у „Личним вестима“, ожалошћена породица је кратко обавијестила пријатеље да је „напрасно преминуо пуковник у пензији Драгољуб Љ. Бајаловић“.
Заједно са Бајаловићем у Бањалуку је 21. новембра 1918. ушао и капетан Тодор Борисава Илић, рођен 3. маја 1888. у Пожеги код Ужица. Са супругом Вукосавом дјев. Веселиновић стекао је сина Момчила (1914) и кћери Јелисавету (1911) и Загорку (1920). Прије ступања у војну службу био је трговачки помоћник.
Пјешадијску подофицирску школу Српске војске похађао је од новембра 1897. до маја 1899.
Као поручник, капетан друге класе и командир чете у 14. пјешадијском пуку првог позива учествује у Балканским ратовима од септембра 1912. до јула 1913, а потом служи као ађутант у Књажевачком војном округу.
Није ни предахнуо, а букнуо је Први свјетски рат. Од избијања рата до јануара 1917. учествовао је као капетан друге и прве класе и као командир чете у свим биткама 20. пјешадијског пука. Прекомандован је у 13. пјешадијски пук „Хајдук Вељко“, у којем остаје до почетка априла 1919. У то вријеме је произведен у чин мајора, а у чин потпуковника 27. јануара 1923.
Затим службује у Пуковској окружној команди у Никшићу, у Новом Пазару и Неготину, а од новембра 1927. до јула 1937. је на дужности помоћника команданта Ужичког војног округа.
Као и његов саборац Бајаловић, Тодор Илић је понио бројна одликовања: Споменицу за српско-турски рат (1913), Споменицу за српско-бугарски рат (1913), златне медаље за храброст (1915. и 1918), Орден бијелог орла са мачевима В реда (1920), Споменицу за рат, ослобођење и уједињење (1920), Албанску споменицу (1921), Орден бијелог орла В реда без мачева за изведену наставу (1922), Орден Светог Саве В реда за изведену наставу (1923) и Медаљу за војничке врлине (1928).
Умро је 22. јула 1937. у Главној војној болници у Београду усљед компликација насталих ампутацијом лијеве ноге.
Аранђеловдан 1918. озваничио је херојску побједу Српске војске у Првом свјетском рату. Мјеста истинском слављу није било због силних људских и материјалних губитака које је претрпио српски народ. Ускоро, 1. децембра 1918, освануо је Дан уједињења. Вјеровало се да је тог дана остварен ратни циљ Србије, прокламован већ у току првог мјесеца рата. Међутим, већ од наредног дана, национални антагонизми наслијеђени од Аустроугарске, а који су је протресали посљедњих неколико деценија њеног постојања, почели су да разједају и нову државу.
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник, Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Vjesnici-slobode-2-Oslobodioci-iz-puka-Hajduk-Veljko/223526.html