Свједочења понављају суштински исти третман: маргинализацију, застрашивање, пљачку, хапшење и на крају протјеривање или убиство. Систематизовано насиље подмазивано је сталним контрибуцијама базираним на пљачки свега, од готовог новца, преко покретних ствари свих врста, до самих некретнина.
Под велом осовинске окупације, двоцифрен број предратних бањалучких усташа, једне посве маргиналне групе, умножио се на мноштво послушника, већином из реда лумпенског олоша, који су у ратној драми видјели, поред некажњеног садистичког иживљавања својих патолошких фрустрација, до тада незамисливе могућности материјалног богаћења.
Сет нове врсте доказа почео се састављати од оног тренутка када је, умјесто од жртве, узето прво свједочење од починиоца или његовог саучесника. Током Друге бањалучке операције Народно-ослободилачке војске Југославије, у јесен 1944. године, када су партизанске јединице савладале скоро сав отпор у граду и држале га неколико дана, ухваћен је значајан број високопозиционираних усташких функционера и активиста. Против неколицине је убрзо затим у ослобођеном Санском Мосту, партизанско војно правосуђе провело кривичне поступке. Као највише рангирана личност, осуђен је на смрт стријељањем др Оскар Вилфан, који је као предсједник квислиншког Изванредног народног суда одговоран за судско убиство већег броја невиних људи. Записници о саслушањима која су проведена у овим поступцима послужиће као доказни материјал у процесу против главног наредбодавца из 1941. године, Виктора Гутића.
По ослобођењу земље, у прољеће 1945. године, коначно је и сав материјал који је акумулиран у „непријатељским архивама“ широм Југославије могао бити стављен на располагање органима истраге и кривичног гоњења. Поред посла на сакупљању објављеног (штампаног) и необјављеног (архивског) текстуалног материјала, уочена је и вишеструка вриједност у биљежењу живих сјећања. Док су полицијске службе саслушавале осумњичене или већ доказане злочинце и њихове саучеснике, истражни органи су добили нови вид помоћи при узимању изјава од очевидаца и жртава почињених злочина.
Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, основана у трећој години рата у сврху „утврђивања одговорности, проналажења и привођена казни свих лица одговорних за злочине“ почињене под окупацијом, до љета 1945. године проширила се у разгранат систем који је предано сакупљао доказне материјале и свједочења о недјелима окупатора, квислинга и колаборациониста. Већ у љето 1945. године Окружна комисија за утврђивање ратних злочина у Бањалуци установила је основне околности и починиоце у вези са првом етапом злочина у граду и његовој околини.
У извјештају упућеном Земаљској комисији за БиХ у Сарајеву, од 30. јуна 1945. године, Окружна комисија, на основу саслушања неколицине свједока и оштећеника које је обавило Градско повјереништво ЗК, утврдила је да је хапшења талаца најчешће проводио Ибрахим Колонић, полицијски агент, који се у том тренутку већ налазио у затвору у Бањалуци. Тада се изнад сваке оправдане сумње могло тврдити како је управо Виктор Гутић био „главни наредбодавац, организатор и интелектуални зачетник свих злочина који су у то вријеме почињени у Бања Луци, Санском Мосту, Приједору и другим мјестима, што се може утврдити на основу његових говора на зборовима и исказима свједока чији се записници у прилогу достављају“. Као главни сарадници наведени су Стјепан Момчиновић, секретар Стожера, Еторе Соравија, лични секретар стожерника, Фердо Стилиновић, предсједник Судбеног стола (тј. преименованог Окружног суда), стожерников брат Блаж Гутић, равнатељ редарства (полиције), Ђуро Крешић, судија Судбеног стола, Ахмет Беглербеговић, месар, Нико Чондић, грађевинар, Вилко Буторац, чиновник Напреткове задруге, Ђуро Кан, чиновник у руднику Лауш, Асим Ђелић, тјелохранитељ Гутића, Мирко Ковачић, месар и Феликс Неђелски, замјеник стожерника. На основу скупљеног доказног материјала који се упућивао у Земаљску комисију и у Државну комисију, доношене су одлуке о утврђивању одговорности, које су за органе домаћег правосуђа представљале иницијативу за покретање редовног кривичног поступка, док су путем дипломатских канала и делегација Државне комисије при савезничким мисијама у иностранству ове одлуке служиле као прима фацие доказ на основу којег се могло тражити изручење лица осумњичених за ратне злочине. У том смислу, рад на сакупљању доказног материјала од стране органа Државне комисије о злочинима почињеним под одговорношћу Виктора Гутића убрзо је уродио плодом.
(Наставиће се)
Приредили: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zlocin-i-kazna-banjaluckog-stozernika-3-Komisije-prikupljale-dokaze-protiv-Gutica/248415.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.