06.11.2017 13:12 | Владан Вуклиш, Верица М. Стошић
Дана 20. децембра 1945. године у београдским дневним новинама „Борба“ и „Политика“ објављена су саопштења Државне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача (ДК) којима се југословенска јавност обавјештавала како „усташки џелат др Виктор Гутић слободно се шета по Венецији“. Уз илустрацију са већ поменутом фотографијом, читаоци су могли сазнати сљедеће:
„Комисија је утврдила, да се Др. Виктор Гутић налази у Италији. За то постоје непобитни докази, па чак и фотографија, на којој се види Гутић како као туриста храни голубове на Марковом тргу у Венецији. Ипак до сада Гутић још није предан нашим властима. Наши народи очекују и с правом захтевају, да се овај крвник преда нашем народном суду, јер су Савезници истакли начело да ратни злочинци треба да буду изручени оним земљама у којима су вршили своје ратне злочине.“
Амбасада Уједињеног Краљевства у Београду реаговала је протестном нотом упућеном Министарству иностраних послова (МИП) 15. јануара 1946. године, којом се изражавало незадовољство због саопштења ДК. Југословенска дипломатска служба је, са своје стране, прекорила ДК због таквог писања. Ипак, МИП је у истом наврату тражио информацију од Амбасаде у Лондону, када је и под којим бројем затражено изручење Гутића, на шта је амбасадор Леонтић одговорио да је изручење од британског Форин офиса (Фореигн Оффице) тражено 3. јануара текуће године. Убрзо затим, дана 25. јануара, ДК је одговорила на протест МИП-а, при чему је речено да британску ноту сматрају неоснованом. ДК, каже се у образложењу, нема своје делегације у Италији, јер јој и даље није одобрен рад, па је приморана да се ослања на информације из приватних канала. Кроз један канал су били обавијештени да се Гутић налази у затвору у Таранту. Путем другог су добили фотографију Гутића као слободног човјека у Венецији. Како се ствар са изручењем није помјерила са мртве тачке, „то је дало потврду другој вијести“. Иако је други закључак био потпуно спекулативан, ДК се оправдано жалила на чињеницу да при савезничким мисијама у Италији, за разлику од истих у Њемачкој и Аустрији као и код Комитета Уједињених нација у Лондону, она нема своје делегате. За посљедицу, сматрали су, из Италије није изручен нити један домаћи или страни ратни злочинац. Остаје да се нагађа да ли је поступак ДК убрзао читаву ствар, али је очигледно да је одјек вијести био такав да је прича о Гутићу на слободи у Венецији поновљена чак и у потоњој оптужници. У сваком случају, Фореигн Оффице је 28. јануара извијестио Амбасаду у Лондону да се Влада Уједињеног Краљевства сагласила са изручењем и да су дате потребне инструкције војним властима у Италији. Узгред речено, поступак није могао обухватити Вилка Буторца, јер је исти још у Венецији успио побјећи из притвора, гдје је наводно подмитио стражаре. ДК је свакако наставила са истрагама и у два наврата – 5. марта 1946. и 14. априла 1947 – огласила Буторца за ратног злочинца, при чему је утврђена његова одговорност за низ недјела, укључујући пљачку српске и јеврејске имовине преко Хипотекарне банке, својеручна убиства у Јасеновцу, те судска убиства преко 90 Срба у Добоју путем пријеког суда. Буторац је трајно умакао казни тако што је емигрирао у Аргентину.
Дан 11. фебруар 1946. на више мјеста се спомиње као датум када је Виктор Гутић пребачен у Југославију. Датум би требало узети с резервом, јер је Смодлака и крајем фебруара водио преписку са извјесним бригадиром Каром у вези са Гутићевим изручењем. Штавише, спорно је неколико датума који се односе на Гутићеву судбину током 1946. године. У фељтону Здравка Кукрике из 1965. године, написаном на основу документације и живих свједочења, наводи се 6. март као датум када је Гутић из Загреба возом допремљен у Бањалуку. Наводно је већ истог дана упућен исљеднику. Али ондашњи „Глас“ извјештавао је Крајишнике како је Гутић, „инспиратор покоља српског народа у Босанској Крајини и убистава и прогона свих поштених Хрвата и муслимана“, у Бањалуку стигао 9. маја 1946. године. Такође је нејасан датум 18. септембар, када је, према неким изворима, Управа државне безбједности (УДБа) Гутића и његов предмет уступила Окружном јавном тужилаштву.
Сарадња
У недјељу, 5. новембра, навршило се пет година сарадње између Архива Републике Српске и „Гласа Српске“. У том периоду радници Архива су објавили 255 текстова, углавном из историје Бањалуке. Као аутори су се најчешће јављали Зоран С. Мачкић (86), мр Бојан Стојнић (47), мр Горан Ђуран (27) и Верица Јосиповић (16).
На страницама „Гласа Српске“ објављени су и коауторски текстови мр Бојана Стојнића и Верице Стошић (20), мр Владана Вуклиша, мр Маријане Тодоровић-Билић и Верице Стошић (9), мр Бојана Стојнића, мр Горана Ђурана и Верице Стошић (9) и мр Владана Вуклиша и Верице Стошић (4). (Наставиће се)
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zlocin-i-kazna-banjaluckog-stozernika-5-Britanci-izrucuju-Viktora-Gutica/249332.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.