Фотографија из збирке Меморијалног музеја на Мраковици
Као члан Позоришта народног ослобођења, Жорж Скригин је са својом балетском и позоришном трупом прошао Загреб, Карловац, Лику, Кордун, Банију, Горски Котар, Крајину, Козару, скоро цијелу Босну и Херцеговину, Црну Гору…све до ослобођеног Београда.
На овом путу његова позоришна трупа извела је велики број представа, а сам Скригин усликао велики број интересантних фотографија.
Прешавши цијели овај простор током четири године рата, искусио је и доживио много тога, ипак највећи утисак на њега оставила је гостољубивост Козарчана.
Према Козари су се упутили пругом Бања Лука-Приједор. Кретали су се углавном ноћу, по магли и неприступачном терену, настојећи да избјегну усташку засједу. По таквим условима замало да приликом преласка једне набујале рјечице изгубе комплетну сценографију и коње за вучу. Усташку засједу ипак нису успјели избјећи. Бјежећи по снијегу и леду, обасути рафалима, успјели су побјећи у брда према Козари. Ту су стигли до једне сеоске куће, гдје их је примила љубазна домаћица. Ево шта је о томе забиљежио:
„Чула сам пуцњаву и одмах сам знала да ћу добити госте. Ушли смо у кућу, гдје је домаћица припремала јело.Неки наши другови причали су о драматичном преласку пруге. Учтиво је слушала, али на њемом лицу се видјело да је све то често слушала.
Ни Љубиши, ни мени, није се спавало и у разговору смо остали за столом.
Након кратког времена она се појави носећи балонче и комад сланине.
‘Ево другови пијте, имате и мезе. Ову ракију сам чувала за ослобођење, али нека…’
Узео сам чашу и погледа а ракија се жути као дукат! Стара препеченица. И не знам колико смо дуго сједили и пили.
Често сам са Љубишом и касније причао о тој ‘ослободилачкој’ ракији, најбољој коју смо у животу попили.“
Ово није једино његово сјећање на гостољубовост Козарчана. Након кратког предаха његова трупа добила је обавјештење да крене према Кнешпољу. Скригин се још једном одушевио Кожарчанима.
„Гостопримљиви Козарчани су хтјели да нам што више олакшају ову офанзиву, па смо добили и коње за јахање. Тако сам и ја, прешавши толики пут и толико офанзива пјешице, први пут узјахао коња“
АУТОР: Марина Љубичић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.