Негда сјајем и красотом,
Блистао је на све стране,
као јарко кад сунцашце
У Прољетни данак гране!
Пунан силе, пунан моћи
Глава земље он је био,
Са његових, са висина
Барјак се је славе виј’о!
Са његових голих ст’јена,
Ђе но ор’о гн’јездо свија;
Српска слава орила се
Куд год јарко сунце сија!
Над њиме је тад силником
Сјајна, чарна зв’језда сјала,
Али га је свјетлост њена,
Давно, давно, ох издала!
Ништа данас, ништа нема
Од те славе, величине;
Тек спомени њени што су:
„Ове пусте развалине“!
Уцвиљене, тужне стоје
На висини оне горе,
Ко да хоће сузним оком,
Гробним гласком да прозборе:
„Ми останци српске славе
Веље силе, велилине,
Спомени смо, да на св’јету
Све за кратко вр’јеме мине.
Све на њему, све је кратко,
Све су сласти, уживања,
Ништа друго овог св’јета
Само, само пуста сања.
Све на њему, све је кратко
Па и живот роде што је?
Ништа друго на том св’јету
Санак пусти живот то је“!
То нас сјећа спомен града
Славнога нам негде доба,
Што трајаће мио брате,
Након мога и твог гроба.
П. Бараћ[1]
[1] Босанска вила, број 6, у Сарајеву 16. Март 1889.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.