СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ (1639-1671) МИТРОПОЛИТ ХЕРЦЕГОВАЧКИ

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је уманастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране ПатријархаМакарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је поВасилију Великом).

После примања ђаконског и свештеничког чина, Василије одлази у Црну Гору, код тадашњег Митрополита цетињског Мардарија, али убрзо долази до неслагања међу њима, због тога што је Мардарије био попустљив према унијатској пропаганди латинских јеретикакоју су по налогу архијеретика из Рима, проводили језуити. Како је отац Василије упорно скретао пажњу Митрополиту Мардарију на опасност и погубност јеретичке пропаганде, покушавајући да му укаже како би проблем требало решавати, Митрополит, који није делио његову забринутост, временом почиње да шири неистине о њему. Народ, већ придобијен љубављу и бригом оца Василија, на то реагује прозвавши свог пастира – ревнитељем Православља.

Због неслагања са немарношћу Митрополита Мардарија, Василије се враћа у манастир Тврдош, где наставља да узноси топлемолитве Богу и светитељима за спасење свога народа. Вративши се у Тврдош, кроз молитву и ревновање за народ, отац Василије се саживео са народом уморним од мухамеданског угњетавања. У тешким друштвеним околностима, сада већ са чином Архимандрита, обилазио је херцеговачка села, личним примером и ватреним сведочењем ширећи Христово Јеванђеље. Чувен широм земље, од мухамеданаца добија надимак „народни богомољац“, док су му потурице прижељкивале смрт.

Будући да му је претила опасност од мухамеданаца, Василије креће на пут за Православну Русију, одакле се вратио са прегрштом Црквених књига, свештених одежди и новцем који је раздељивао осиромашеним црквама и народу, оснивајући нове народне школе у околини. Убрзо опет креће на пут и одлази на Свету Гору, до које је стигао задржавајући се успут у манастирима Морачи, Ђурђевим Ступовима и у Пећи. На Светој Гори се задржава годину дана, највећи део времена проводећи у манастиру Хиландар. Враћајући се у Србију, Василије свраћа код пећког Патријарха Пајсија Јањевца (1614-1647), који га хиротонише за Епископа (1638) и поставља за Митрополита требињског, са седиштем у манастиру Тврдошу. Без обзира на опасности, он путује по Епархији и са великим пожртвовањем врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду била је молитва, са којом је још тада чинио чудесна дела.

Али, стање под мухамеданцима било је све теже. У то време, од њихове злочиначке руке пострада Митрополит источно-херцеговачки Пајсије, а тадашњи српски Патријарх у Пећи Гаврило Рајић (1648-1656) постави Епископа Василија за Митрополитаове упражњене Епархије (о томе је Патријарх написао Грамату, 27. новембра 1651. године, у манастиру Грачаница), са седиштем у Оногошту (данашњи Никшић). Одавде је Митрополит Василије био принуђен да се удаљи, опет због смртне опасности која му је претила од мухамеданаца. Тако је нашао најпре једно скровити место у Пјешивцима, под планином Загарачом, али му старији људи из околине саветоваше да пређе у манастир Острог. О Острогу је светитељ већ био чуо и знао за његове подвижнике, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију.

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је ицркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељуманастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељевонетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори.Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Службу и житије Светитељу саставио је један од поклоника, последњи Патријарх српски у Пећи, Василије Бркић – Јовановић (1763-1765. године, упокојио се 1772. године) који се беше склонио у Острог од мухамеданског прогона. Акатист Светитељу је 1947. године, саставио презвитер Василије, боравећи покрај свечевог кивота.

Поштовање нашег народа према овом Божијем угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор.