Властимир је први раносредњовјековни владар Срба на Балкану о којем имамо нешто више сачуваних података. Византинци су га називали архонтом Срба. Сматра се да је владао од 830. до око 851. године.[1]Био је потомак српског вође, коме историја није запамтила име, под чијим вођством су Срби дошли на Балкан, односно њихова главнина. Властимир је четврти у низу српских владара на Балкану, којем се зна име, прије њега Србима су владали: први по имену познати српски владар и Властимиров прадједаВишеслав, затим његов деда Радослав, и на крају његов отац Просигој.
Под Властимиром је српска држава ојачала, и успјешно је могла да ратује против тада моћне државе Бугара, који су под вођством кана Пресијама напали Србе. Српско-бугарски рат је трајао три године, а сматра се да је вођен око 848-851.[2] Бугари су напали Србе јер су они били савезници Византије, а између Византије и Бугарске вођена је борба за превласт на Балкану. Срби су из ток рата изашли као побједници, а о томе је свједочанство оставио византијски цар Константин VII Порфирогенит овим записом: „За владе истог Властимира зарати против Срба Пресијам архонт Бугарске желећи да их потчини, али ратујући три године не само да ништа не постиже, већ изгуби и већину своје војске“.[3]
Оно што нас интересује, јесте питање да ли је Властимир владао и Србима на просторима данашње Босне и Херцеговине, односно западним српским областима. Сигурно знамо да је Властимир удао своју ћерку за Крајину, сина Белоја жупана Травуније,[4] чиме је учврстио своју врховну власт у тој средњовјековној српској области. Та област је обухватала добар дио данашње источне Херцеговине.Такође, ово је матична област познатих и величанствених споменика српске културе, у литератури познатих под називом стећци, који су се почели клесати крајем XI и почетком XII вијека.[5]
Осам година прије него што ће се Властимир попети на српски престо, имамо податак франачког љетописца Ајнхарда, који 822. године описује пропаст устанка посавских Словена под вођством Људевита Посавског. Ајнхард пише да се Људевит повукао испред франачке војске и пребјегао Србима, који како он пише, у то вријеме држе„велики дио Далмације“ – „magnam Dalmatiae partem“.[6] Овдје се мисли на античку римску провинцију Далмацију, у коју је спадала скоро цијела територија данашње Босне и Херцеговине. На основу анализе изворних података, можемо закључити да се ова српска територија налазила око планина Козаре и Грмеча, а можда једним дијелом и преко Уне до Купе.[7] Ова територија се свакако простирала и даље на исток, судећи по податку да Срби држе велики дио Далмације, као и по каснијим историјским изворима.
Да је ријеч о већој територији, вјероватно издјељеној на више управних цјелина, говори и податак из Анала да је Људевит убио једног од српских жупана. Ови подаци нас упућују на то, да је српски владар надзирао западне границе своје државе преко својих намјесника – жупана, који су држали власт на том подручју, али је њихова област чинила саставни дио тадашње Србије.[8] Постојање жупана на западној граници српске државе на које нас упућује Ајнхард, и жупана Травуније на којег нас упућује Порфирогенит, указује да је Србија у вријеме Властимира била издјељена на мање управне области, којима су управљали обласни господари али да је врховну власт имао Властимир.
Босна у то вријеме, ако је уопште и постојала као таква (територија између Сарајева и Зенице) јер о њој немамо података прије средине X вијека, могла је бити само мања област у Србији. Њом је могао управљати један од српских жупана и то са нешто мањом самосталношћу од жупана у Травунији.[9] Што се тиче територије данашње Босне и Херцеговине, у Властимирово вријеме земље између Уне и Дрине чиниле су саставни дио Србије, издјељене на мање цјелине под управом локалних великаша, што значи да је највећи дио данашње БиХ био у саставу државе кнеза Властимира.Временом ће моћнији обласни господари издејствовати насљедну власт у својим областима, па ће тако настати самосталне српске државице: Травунија, Захумље, Дукља и Паганија. У том издвајању из првобитне Србије Босна ће последња да изађе, што говори да је њен положај у раносредњовјековној Србији био зависнији од горе набројаних српских области. Међутим, Босна односно њени владари ће временом да своју власт прошире на ове области, а и шире, и након распада државе цара Душана, ујединиће макар и на кратко и симболично, главнину српског народа под династијом Котроманића.Ова симболика најјаче се осјетила и бици на Косову пољу, када је између осталих обласних српских владара, своју војску послао и краљ Твртко који је држао српски престо, или како је он сам писао престо „родитеља својих, господе србске краљева и цара“.
На основу свега овога, архонта или кнеза Властимира, треба гледати и као једног од првих владара Босне и Херцеговине односно територија из којих се састоји данашња Босна и Херцеговина. Земља Босна је у раном средњем вијеку била само једна мала област у Србији, док је на територији данашње Херцеговине функционисало више мањих области, које су такође чиниле саставни дио раносредњовјековне Србије.
Борис Радаковић
[1]Тибор Живковић, Портрети владара раног средњег века – Од Властимира до Борића, Београд 2006, 24.
[2]Исто, 26.
[3]Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд, 2007, 50-51.
[4]Исто, 62.
[5]DubravkoLovrenović, STEĆCI bosanskoihumskomramorjesrednjegvijeka,Sarajevo, 2009, 18.
[6]Georgius Heinricus Pertz, Monumenta Germaniae Historica, Hannoverae 1826, 209.
[7]РељаНоваковић, ГдесеналазилаСрбијаод VII до XII века, Београд 1981, 35.
[8]ТиборЖивковић, Портретивладарараногсредњегвека – ОдВластимирадоБорића, Београд 2006, 32.
[9]Исто.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.