Владимир Ћоровић
(1885-1941)
Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђене српском националном свешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју.
Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908-1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, гђе је истраживао старе словенске рукописе.
Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био сектор Српске просвјетног и културног живота „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину.
Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло ИВ, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Више година био је и ректор Београдског универзитета. После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
Веома је велик Ћоровићев стваралачки опус, који чине бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Овом приликом наводимо само неке његове књиге: Војислав Илић (Мостар, 1906), Српске народне приповијетке (Матица српска, Нови Сад, 1909), Покрети и дела (Геца Кон, Београд, 1920), Велика Србија (Народно дело, Београд, 1924 ), Босна и Херцеговина (Српска књижевна задруга, 1927), Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 (Српска краљевска академија, Београд, 1923), Уједињење (Народно дело, Београд, 1928), Мостар и његова српска православна општина (Београд , 1933), Историја Југославије (Народно дело, Београд, 1933), Односи између Србије и Аустроугарске у КСКС веку (Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1936), Историја Босне. Књ. И (Српска краљевска академија, Београд, 1940) и Историја Срба, Београд 1989.
На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд – Нови Сад, 1993, стр. 529-534) .
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/naucnici/57-vladimir-corovic