Краљевић Петар Карађорђевић, који ће се у босанском устанку појавити као Петар Мркоњић, пре устанка живео је у Француској. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. У том рату био је чак и заробљен, али је успео да побегне. Он је најпре дошао у Загреб код трговца Илије Гутеше, који га је одмах послао на Брезовачу, а по доласку у устанак крио се иза неколико псеудонима, као што су: Петровић, Сенић, Зорић, Сонино, да би на крају одабрао Мркоњић, надимак легендарног хајдучког јунака из народне поезије. Терен је познавао од раније, јер је у те крајеве долазио код Манојла Хрваћанина, пријатеља са студија у Швајцарској. Тадашње новине поредиле су га с Дон Карлосом, који је почетком 70-тих покушавао четовањем да поврати престо у Шпанији.
Свакодневна обука бораца
За главни циљ у устанку Петар Мркоњић одредио је освајање Бужима и Крупе, како би дубље продро у Босну и спојио се са осталим делом устанка. Пре Јамничке скупштине Петар Мркоњић боравио је на Брезовачи, да би након одлуке скупштине, стационирао своју чету прво на Пролому, а у мају прешао на Ћорковачу, планински комплекс од 604 метра надморске висине, на самој границе Аустроугарске и Турског царства. Од 350 устаника, колико их је било у чети, на смотри одржаној на Ћорковачи 16. маја 1876. остало је само 63. Брезовача, шумовити брежуљак у облику потковице, налазила се на дну угла Баније, који задирућу дубоко у Босну, дели бихаћку крајину од Новог на Уни. На дну потковице је врх брега, који се стрмо спушта према долини Уне, гдје је био смјештен устанички логор. Окружен муслиманским насељима, логор у Ћорковачи није имао физичку везу с устаницима јужно од Уне, тако да је борба Мркоњићевих устаника била усмерена на пробијање линије око Врногравача и Бужима. За заменике имао је извесног Ранка, Петра Голубовића Црногорца, попа Ђоку Карана и Словенца Александра Томана. Касније је преуредио чете и за заповеднике мањих чета одредио: Илију Шевића, Стојака Дробца, Николу Медића, Јову Мркшића, Јову Говића и Јовицу Шарца.
Као професионални војни одредио је задужења појединаца, тако да су у чети били командир страже, кувар, чувар барутане, трубач, набављач хране, патрола, коњушар, стражари у Мркоњићевој чети, као и код Голуба Бабића било је доста дотадашњих граничара. Ужем устаничком већу, смештеној у Мркоњићевој колиби, присуствовали су подзаповедници, а на ширем већу све четовође. Едуковање четовођа била је честа пракса Петра Мркоњића. Учио их је о развијању бојне линије, као и руковођењу четама у току борби. Устаници су сваки дан вежбали на Кецмановом брду. На знак војничке трубе чете су се постројавале, да би Петар Мркоњић ишао од једне до друге и подучавао их војној дисциплини… Имао је и посилног, најпре Јефту Мишковића, који је убрзо погинуо, а после Лазара Шкрбића Равура. Строга дисциплина, научена у Француској, примењивана је и међу устаницима. Четовођу Јовицу Шарца Мркоњић је строго казнио због издајства у борби код Куле. Одржао му је лекцију из историје, оптуживши га да је Бранковић и издајник, да би га заједно са тридесетак устаника отјерао из логора. За већину устаника Петар Мркоњић није се либио да каже да су „велики јунаци на речима, али на делу да Бог сачува!“ (Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994). Исковао је 1876. медаљу са својим ликом на једној страни и натписом Петар Карађорђевић, док је на другој писало: слобода, једнакост, братство, са заставом и текстом Сложно на Косово 1389-1876. Претпоставља се да је израдио око 40.000 ових медаља.
Логор на Ћорковачи
Како наводи Братислав Теиновић у књизи „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Музеј Републике Српске, Бањалуја 2006), устанички логор на Ћорковачи, удаљен само један километар од границе са Аустроугарском, подигнут је у јесен 1875. на Сувој међи. Избор терена био је фантастичан. За леђима логора простиру се густе шуме Шашава, Премија и Љубина. Попут логора у Брезовачи, био је утврђен укопаним рововима који су ишли око целог логора. На планини Ћорковача била је специјално саграђена барутана за смештај и чување барута од влаге. Удаљена само неколико метара од Мркоњићеве колибе-брвнаре, барутана је била „сасечена“ од клада и залепљена земљом. Наоколо је био опкоп да вода не кваси барут када пада киша. Скромна Мркоњићева колиба, удаљена око 40 метара од Суве међе, била је покривена гранама и наваљцима бујади. Мркоњић је спавао, као и његови устаници по околним колибама, на простирци од бујади и лишћа, просутог по буковим жилама. У свакој колиби било је по десет устаника. Између колиба је горела заједничака ватра. Као писаћи сто, Мркоњићу је служила једна даска, усечена између две букве, за којим је седећи на троношцу писао. Погинули војници сахрањивани су одмах изнад шанчева. На све стране логора биле су страже, а најудаљенија је била мртва стража. Хлеб им је долазио из Глине, а главна веза за храну био је поп Алекса Остојић, који је заједно са својим братом Самуилом из Жирковца, осам километара удаљеног од логора, био од велике помоћи Петру Мркоњићу и његовој чети у Ћорковачи. Осим у храни, ова двојица родољуба помагала је устанике и у оружју који су вешто кријумчарили до логора преобучени у сеоска одела. Поп Самуило је оружје и муницију крио у једном амбару.
Петар Мркоњић је у логору држао и једног лекара. Превијалиште рањеника налазило се у некој штали, одакле су рањени даље пребацивани у глинску болницу. Непосредно пред одлазак из логора, 1. јуна 1876, Петар Мркоњић је утврдио читав логор минским пољем. Овај систем логоровања присутан је и код других чета. Рецимо, у логору на Брезовачи, гдје је током јула 1877. било стационирано око 300 устаника, сви војници су имали колибе окружене ископаним шанчевима, које су их првенствено штитиле од киша. А Пролошко-ливањска чета је у зиму 1875/1876. провела у „шевернатим потлеушастим“ колибицама. И устанци код Приједора на Козари били су крајем септембра 1875. ушанчени.
Главни устанички стан (Генералштаб) био је након пораза у Црним Потоцима премештен из Крављака под планину Уилицу (код Грахова). Устаници су на ширем подручју ове планине саградили колибе. Преоблем је претстављао дим, којег је било у колибама толико, како каже Владимир Красић (Устанак у Босни од 1875-1878, Нови Сад 1884, Нови Сад), да се „и поред здравих очију било слепо“.
Јамничка скупштина
Прва скупштина устаничких вођа одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, на Банији. Присуствовало је око 80 представника из Мотајице, Пастирева, Козаре. Као и разни преставници одбора за помагање устанка. Од Главног одбора из Нове Градишке скупштини су присуствовали: Јово С. Билбија, Спасоје Бабић и Васо Видовић. Присутни су били и одборски повереници: Васо Пелагић и Симо Билбија, као и Васа Тоскић, члан Главног одбора из Београда. Скупштином, која је била смештена у једној школској учионици, председавао је загребачки трговац и потпретседник загребачког одбора Илија Гутеша. Под псеудонимом Едуардо Албини, Илија Гутеша је још 60-тих година деловао као агент владе кнежевине Србије у Хрватској. Он је и 1873, дакле пред сам устанак, био повереник србијанске владе за Хрватску (В. Војводић, У духу Гарашанинових идеја – Србија и неослобођено српство 1867-1876, 1994). Пре устанка Илија Гутеша је уважени трговац житом и брашном, као и посланик у Хрватском сабору до хапшења 1861. (био у затворима у Оломоуцу, Јозефштаду и Терезијанштаду), под оптужбом да побуњује српски народ у хрватској Крајини и Босни. Осим Илије Гутеше на скупштини су највише говорили Васо Пелагић, Васо Видивић и Симо Билбија.
Петар Мркоњић, дошавши с телесном стражом, први пут се представио правим именом, као Петар Карађорђевиж (В. Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996). Скупштински дневни ред састојао се од неколико тачака: држање према објављеним портиним реформама, наставку борбе, смиривању страначких страсти и стварању јединственог фронта. Одлучено је да се реформни фермани одбаце и да се устанак продужи током целе зиме. Скупштина је упутила и једну представку страним силама, као и проглас „муслиманској браћи“ од којих се тражи да се придруже Србима у борби против Османлија. Након жестоке свађе, која је могла да се претвори у оружани обрачун, династички пор разрешен је тако што се већина устаничких вођа (обреновићевци) негативно одредила према учешћу Петра Мркоњића у устанку, закључивши да његово присуство смета даљим ратним операцијама (В. Чубриловић 1996). Када је постављено питање Петра Мркоњића, Илија Гутеша, предсједавајући скупштине упозорио је на следећи проблем: „Браћо, вама је познато да нам Србија, Црна Гора и Хрватска помажу, и да је то за нашу ствар велика помоћ, али ако господин остане међу нама, може се лако догодити да ћемо бити лишени све те помоћи“ (Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994). Петру Мркоњићу је наређено да у року од 8 дана напусти устаничко подручје.
Васа Тоскић у једном извјештају објашњава разлоге сукоба на скупштини. Све су се чете биле сложиле, пише Васа Тоскић, да када Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са Србијом, с књазом Миланом IV Обреновићем на челу. Спор је настао када је Петар Мркоњић, упитан да ли ће поштовати ову одлуку, одговорио потврдно, уз услов да српска војска пређе Дрину и уђе у Босну. Настао је жамор и уследиле су му чак претње смрћу уколико буде радио против овог плана (В. Чубриловић 1996). Петар Мркоњић се ипак помирио са скупштином одлуком речима: „Покоравам се закључку скупштине, али ми не можете забранити да се као Србин и обичан четник борим за ослобођење Босне. Нико није узео српство и родољубље у закуп“. И наставио је самостално да се бори. У Ћорковачи је формирао свој штаб и у њему остао све до уласка Србије у рат. Његова чета разоружана је марта 1876. код Бојне од стране аустроугарских власти при покушају убацивања у Босну. Када је Србија ушла у рат, пред својим логором окупљеним устаницима саопштио је 7. јуна 1876. да напушта устанак следећим речима: „Будући да је Србија сада ступила у акцију то дакле, постаје немогуће дуже моје бављење у Босни, јер би могло самој ствари више од штете него од позле бити“.
Устаници су прихватили Мркоњићев предлог да га у одсуству мења Саво Ђуричић. Млади краљевић отпутовао је преко Сиска, Загреба и Граца за Беч (Д. Живојиновић 1994). Чим је Петар Мркоњић напустио устанак, Турци су одмах напали логоре у Брезовачи и Ћорковачи. Следеће године Мркоњић је добровољно нудио војну помоћ црногорском књазу Николи I Петровићу, али га је овај одбио. У Паризу се настанио 1878 (В. Чубриловић 1996).
Аутор: Славица Даниловић
(Скраћени текст преузет из ревије „Историја“ 59 број, Београд 2014, стр 12-17)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.