Према попису становништва из 1991. године, на подручју општине Високо живјело је 7.377 Срба, који су чинили 16% становништва општине, док је у самом граду Високо од укупно 13.663 становника, било: Муслимана 10.056, Срба 1.641, Хрвата 395, Југословена 1.115 и 456 осталих. Већ 1991. године Муслимани и Хрвати организовали су своје паравојне формације, спремајући се за обрачун са ЈНА и насилно одвајање од СФРЈ, не обазирући се и на права и жеље Срба, трећег конститутивног народа у БиХ. Срби општине Високо, као и цијеле БиХ уздали су се у заштиту ЈНА, али након првих сукоба видјело се да ЈНА не може да заштити Србе на цијелом простору БиХ, па им је преостало једино да у складу са могућностим организују одбрану сопственим снагама. На подручју општине Високо одбрана је била тешка, и Срби као изразита мањина на том подручју нису могли да се одупру нападима муслиманско-хрватских паравојних формација.
Већ 3. маја 1992. године јединице тзв. Територијалне одбране Високо извршиле су напад на села Годуша, Чекрчићи, Љубнићи и град Илијаш. Истог дана су почели са хапшењем Срба које су одводили у касарну „Ахмет Фетахагић“ у Високом која ће постати логор за Србе. Први логораши доведени су у овај логор априла 1992. године, када су затворени Срби из Високог и села Кула Бањер.
Пред муслиманском офанзивом на српска села у околини Високог, 20. јуна 1992. године око 3000 Срба је морало да избјегне у Кисељак, одакле су пребачени у Илијаш. Истог дана тзв. Предсједништво РБиХ, на челу са предсједником Алијом Изетбеговићем донијело је одлуку о проглашењу ратног стања, између осталог и због тобоже чињенице да је до тада због „агресије“ на БиХ „присилно расељено око милион и 400 хиљада становника“. Дакле, када се територија општине Високо етнички чисти од Срба, муслиманска пропагандна машинерија говори о преко милион расељених Муслимана и Хрвата.
Колика је била мржња и бездушност одређеног броја муслиманских војника, говори и овај случај: „У селу Паљик у кући Хрвата Иве Стојчића који је био ожењен српкињом Душанком, склонио се одређен број српских цивила из тога села. Муслимански војници који су се налазили на брду ‘Стране’ удаљеним 700 метара ваздушне линије од Ивине куће, гранатирали су Ивину кућу, приликом чега је погинуо Ивин син Игор, а дјевојчица Вишња Бајић која се затекла у Ивиној кући са својом породицом, била је рањена у стомак. Иво је оставио свог мртвог сина и одвезао дјевојчицу у болницу у Зеници, али тамо су му доктори рекли да ‘не лијече четничку дјецу’, тако да је Вишња умрла Иви на рукама. Након тога Иву су покупили припадници муслиманске војске, одвели га у неки каменолом гдје су му пуцали у ноге како је наредио једна од егзекутора ‘пуцај му у ноге, нека остане богаљ до краја живота…’. Након тога је завршио у зеничком логору“.
Логор у касарни „Ахмет Фетахагић“ постаће једно од мучилишта за Србе из Високог, којег су локалне власти назвале „Изолациони логор за Србе“. Управник логора био је Зијад Кадрић, наставник математике из Високог, који је за рад у логору био одговоран тзв. Штабу ТО Високо – команданту Општинског штаба ТО Кадиру Јусићу. Кроз овај логор ће од 1992, па до његовог затварања 1994. године, проћи 578 логораша, од тога: 526 мушкараца, 43 жене (42 Српкиње и 1 Муслиманка) и 9 малољетне дјеце.На основу изјава непосредних свједока силовано је 8 српских жена, од којих су једној нанесене повреде ножем усљед чега је преминула.Претпоставља се, да је број силованих жена можда и већи, јер многе жене не воле да говоре о патњам кроз које су прошле.
У потврдама управе „Изолационог логора“ које су издавали логорашима, наводи се да је привођење Срба и „њихов боравак у Изолационом логору био је ради заштите од извођења борбених дејстава и утицаја екстремиста из редова СДС-а“. Међутим, логораши су се налазили у просторијама које су биле удаљене око 400 метара од борбене линије према селу Чекрчићи, а испод прозора зграде у којој су били затворени логораши, било је постављено артиљеријска оружје које је дејствовало по српској линији у рејону села Чекрчићи. Логораши су овим намјерно били изложени пјешадијској и артиљеријској ватри са српских положаја.Тако су погинули Миливоје (Лазар) Бајић (24. Септембра 1992), и Милија (Дамјан) Крунић (25. Септембра 1992), а више логораша је рањено. Укупно је у логору смртно страдало 15 логораша, од чега је у логору страдало 9, а од посљедица мучења након изласка из логора умрло још 6 логораша.
И касарна „Мајевица“ у Високом била је један од логора за Србе. Тачан број логораша није познат, али на основу свједочења Петра Кисића, на дан 04. 05. 1992. године у овај логор је затворено око 40 Срба из села Кула Бањер, међу којима је био и Петар.
Привремено мјесто гдје су српски цивили затварани, био је и тоалет спортске дворане у Високом. Овдје је у времену од 15. до 21. јуна 1992, затворено десеторо српских жена и дјеце. У том простору није било ни воде ни струје и био је потпуно мрачан, а ваздух је долазио кроз једну цијев испод плафона пречника 10 цм.
Поред самог града Високо, Срби су затварани и по околним селима и насељима. Тако је, након напада снага тзв. ТО Високо и ТО Зеница, од 20. јуна 1992, на села Калотиће, Мауровиће, Вилењак, Паљике, Брадве и околна села, скоро сво српско становништво ухапшено. Мушкарци старији од 14 година су одвојени од жена и дјеце и спроведени у логор у касарни „Ахмет Фетахагић“. Око 110 жена 17 малољетне дјеце затворени су у Дом културе у Бузић Махали, а око 120 жена и 23 малољетне дјеце у Друштвени дом у Хлапчевићима.
Срби су у селима Гиње, Збиље и Срхиње, затварани у подрумима породичних кућа и у шталама. Карактеристичан је случај малог села Збиље, у којем је 1992. године живило 36-оро Срба, а које је било потпуно окружено муслиманским становништвом. Срби овог села нису представљали било какву опасност по муслиманско становништво и војне формације тзв. ТО Високо. Ипак, августа 1992, муслиманске снаге хапсе све Србе, које држе затворене у породичним сеоским кућама, злостављајући их све до 18. новембра исте године, када су их пребацили у логор касарне „Ахмет Фетахагић“.
На основу изјава свједока и расположиве документације, постоје индиције и о другим локацијама и објектима који су служили за заточење и мучење српског становништва у Мауровићима, Поријечанима, неидентификована сеоска мртвачница, приватне куће у Високом и слично.
Данас у општини Високо живи око двјестотињак Срба, што јасно говори о размјерама етничког чишћења српског становништва са тог простора. У Високом нема ни један споменик или спомен плоча, који би означили мјеста на којима су Срби затварани и држани у нехуманим условима, злостављани и убијани.
У књизи „Ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995)“, Свједоци говоре, Бања Лука, 2012, налази се поименични списак од 69 смртно страдалих српских цивила са подручја општине Високо.У истој књизи може се наћи и поименични списак српских логораша из логора у касарни „Ахмет Фетахагић“.
Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.