Мостар је град у којем су током грађанског рата у БиХ, почињени монструозни злочини над Србима. Хрватско-муслиманске војне формације поновиле су злочине њихових предака у усташким униформама, који су настојали истребити Србе у долини Неретве током Другог свијетског рата. Поново су Србима одсјецане главе, копане очи, сјечене уши и носеви, урезивани крстови на тијелу, просјецани језици, ломљене руке и ноге, вршена силовања жена и бездушна психичка тортура ухапшених Срба из Мостара и околине.
Осим начина мучења и убијања Срба, хрватско-муслиманске снаге у Мостару 1992, примјенили су још нешто од насљеђа својих предака из НДХ-а. Наиме, као што су у НДХ Срби били обиљежавани на разне начине као грађани другог реда, који су постепено истребљивани, тако су и 1992. године Срби у мостару били обиљежени као и њихове преци током Другог свијетског рата.
Срби у НДХ-а обиљежавани су нпр. са бијелом траком која је ишла око руке а на којој је писало „Pravoslavac“, или Срби у Јасеновцу који су на раменима носили натпис „Srbin-Serbe“.
Бијела боја је и 1992. године у Мостару, била ознака за Србе као народ другог реда. Српске куће означаване су бијелим заставама и оне су се могле пљачкати и рушити, док су Хрватске и Муслиманске означаване зеленим заставама да случајно неко забуном не би упао и у те куће.
Један од свједока који је то све видио и преживио пакао логора за Србе у Мостару свједочи:
„У то време ХВО или муслимани су обележавали напуштене куће које ће да руше – ако је била бела крпа на кући, значи требало ју је рушити – то су биле само српске куће, чији су становници избегли. Ако је на кући висила зелена крпа, њу треба заобићи, јер је муслиманска или хрватска (тада су они још били заједно)“.[1]
Други примјер кориштења бијелих застава имамо приликом етничког чишћења села Богодола које се десило 3. августа 1992, о чему такође постоје свједоци:
„Тада је свим Србима у селу Богодол речено да се скупе код цркве и да са собом понесу лични пртљаг. Аутобусом су пребачени у војни логор у Мостару гдје је шест одраслих мушкараца и једна девојка задржано у затвору. Остали су аутобусом одвезени до прве борбене линије према Невесињу, дате су им беле заставе и они су прешли на српску територију. Тако да је село Богодол остало без иједног Србина“.[2]
Бијела боја је у два рата на овим просторима била један од начина да се обиљеже и дехуманизују Срби и присвоји њихова имовина. Питање је, зашто баш бијела боја (има примјера у Другом свијетском рату да су Срби обиљежавани и плавом бојом) када је она симбол мира, примирја или лојалности? Можда су џелати користили бијелу боју да и тиме симболично покажу да су се Срби предали и да су они побједници? Шта год да је истина, важно је да су Срби опстали на својим вјековним огњиштима, а док је Републике Српске биће и Срба у Босни поноситој, љутој Крајини и светој земљи Херцеговини.
Борис Радаковић
[1]Страдање Срба у Мостару и долини Неретве, Књига докумената, приредила Душица Бојић, Београд 1996, 144.
[2]Исто, 288.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.