Херцеговац који је обиљежио амерички авио-инжењеринг: Вељко Гашић – од „Блата“ до звијезда

У далекој Америци један херцеговачки потомак дизајнирао је понајбоље борбене авионе, а слао је Американце и у свемир. Много је из посне Херцеговине потекло занимљивих и невјероватних животних прича, али ниједна као ова која слиједи не заслужује да понесе овај наслов.

Попово Поље у Херцеговини. Плодна оаза у сред голог крша обраслог тек покојим закржљалим жбуном зеленике или драче. Путник намјерник који се први пут сусреће са овим готово нестварно лијепим пејзажима помислио би да ово поље може исхранити Херцеговину. И вјероватно би био у праву.

Али није увјек било тако. Од вајкада, па све до шесдесетих година прошлог вијека, када је великим подухватом укроћена Требишњица, сваке јесени, у најкишнијем дијелу године, некада касније, а некада раније, у Попово поље пристизале су огромне количине воде. Слијевале су се низ околне падине, избијале по ободу поља, већином са сјеверне стране, али ипак највише воде долазило би Требишњицом. Између дотока воде у Попово поље и протока кроз његове поноре није се могла успоставити равнотежа, па се у Доњем пољу стварало језеро различите величине и трајања. Дубина му је достизала до 30 метара. Ту надолазећу бујицу воде и муља становници овога краја називали су „Блато“. Блато је за Поповце истовремено било и благодет, али и проклетство. Благодет, јер водена бујица би иза себе, баш као некада Нил у старом Египту, оставила плодни муљ, те су Поповци лако, без додатног гнојења, припремали земљу за орање. А проклетство, јер је Блато било непредвидиво. Некада би се задржало дуго, па земља није ни орана, док би други пут дошло изненада и рано, па би са собом однијело и непокупљену љетину.

Стална неизвјесност и мукотрпна борба за пуко преживљавање тјерали су Поповце да у потрази за срећом напусте родни крај и упуте се чак на друге континенте. Многи су стизали и на границу између азијског и афричког континента, радећи као врсни мајстори каменоресци на градњи Суецког канала. Ипак, највише њих отишло је у Сједињене Америчке Државе, обећану земљу, за коју су говорили да може испунити свачији животни сан.

Међу хиљадама херцеговачких младића који су се почетком прошлог вијека отиснули прекоокеанским бродовима ка њујоршким доковима налазио се и шеснаестогодишњи младић из поповског села Чваљине Илија Гашић. У Њујорк је стигао 1909. године и одмах се запутио ка Сан Франциску гдје га је чекао рођак Сетенчић, такође Поповац. На сјеверу Калифорније Илија се сналазио тешко. Златна грозница која је протеклих 50 година тресла Калифорнију полагано је јењавала. Бурни животни вјетрови Илију су бацали по Калифорнији, али се убрзо скрасио у Купертину, гдје се населило нешто његових земљака из Попова и Љубиња. Ови младићи манули су се потраге за златом и закупили нешто земље у долини Сан Бернардино. Ту је, напорно радећи, Илија подигао малу фарму, али вјетрови Првог свјетског рата нису му дали да се смири. Као добровољац отиснуо се поново преко океана и учествовао у пробоју Солунског фронта. По завршетку рата вратио се на своју фарму и оженио се са Катарином Павизо. Године1922. Илија и Катарина Гашић добили су сина Вељка, јунака наше приче. Вељко је одрастао на фарми, гдје су Гашићи узгајали шљиве, јабуке, кајсије, вишње и грожђе. Помагао је родитељима у послу, брао воће, возио трактор и у родном мјесту похађао основну и средњу школу. Попут остале српске дјеце рођене тих времена у Америци, до поласка у школу слабо је говорио енглески језик. У кући се говорио српски, али и у комшилуку. Најближе комшије Гашића биле су Срби из Херцеговине: Глухајићи, Комненовићи, Иванишевићи, Ћукови, Јахуре, Милићевићи, Маслеше, Галеби, Сулавери…

Вељко се и данас радо сјећа недељних српских окупљања када би громку херцеговачку пјесму најчешће започињао његов отац Илија. Од малена је показао интересовање за технику. Увијек је нешто поправљао на очевим пољопривредним машинама, а са техником се добро упознао и у локалној фабрици цемента, у којој је преко љета понекад радио. Тамо је извео преправку на једној машини, те тако убрзао производни процес. По завршетку средње школе, Вељко је уписао техничке студије на чувеном универзитету Стендфорд у Лос Анђелесу и напустио родитељски ранч. Тамо, на студијама, сјетиће га се власник фабрике цемента из Купертина Хенри Кајзер, познати бродоградитељ и мултимилонер, те га позвати да ради на конструкцији до тада највећег авиона на свијету Хјуза Х-4.

Наиме, почетком Другог свјетског рата Америчко ратно ваздухопловство суочило се с проблемом транспорта ратног материјала и људства у Велику Британију. Дотадашњи, прекоокеански начин допреме материјала изискивао је превелике жртве, јер су њемачке подморнице уништиле велики број америчких бродова. Стога су Сједињене Америчке Државе кренуле у потрагу за авионом који је могао прећи велике удаљености и превозити велику количину ратног материјала. Међутим, проблем је настао због ратне потражње алуминијума и челика, па је тај авион морао бити израђен од дрвета. Идеју за израду добио је Хенри Кајзер, а сарадник у том пројекту био му је авио конструктор и чувени холивудски филмаџија Хауард Хјуз кога је у филмској екранизациј у холивудском остварењу “Авијатичар“ глумио Леонардо Ди Каприо. То је био први Вељков сусрет са авио-инжењерством. Касније је Кајзер напустио пројекат, а са њим и Вељко. Хауард Хјуз је наставио рад на авиону самостално и завршио га тек 1947. Израђен је само један примјерак који је успјешно полетио, али више није био потребан, рат је већ био завршен. Настанак авиона пратили су разни скандали, па су о овом подухвату писане књиге и снимани документарни филмови.

Вељково студирање прекинуло је америчко министарство одбране додјеливши му ратни распоред у ваздухопловној морнаричкој бази Мофет филд, гдје се налазио летни истраживачки центар Националног савјетодавног комитета за аеронаутику (НАЦА), организације коју је 1915. године основао амерички предсједник Вудро Вилсон, а један од девет утемељивача био је и Михајло Пупин, научник свјетског гласа.

Та ће организација 1958. промјенити име у НАСА и постати стуб америчког свемирског програма. Вељко је за НАЦА-у истраживао како се приликом лета у екстремним условима авион понаша, те једном приликом замало није настрадао. Почетком Другог свјетског рата, главне поморске бомбардерске задатке на пацифичком ратишту обављао је авион Даглас СБД „Даунтлесс“, који је у рат ушао као већ застарио. Анализирајући недостатке те летилице, инжењери компаније Даглас израдили су прототип модернијег бомбардера и назвали га СБ2Д „Дестроyер“. Приликом једног рутинског лета, авионом је управљао експериментални пилот Џорџ Купер, а са њим је у летилици био и Вељко Гашић, задужен да прикупља податке о перформансама апарата и биљежи његове летне карактеристике. После једног оштрог заокрета, мотори су отказали и авион је почео да се обрушава ка земљи. Џорж Купер успио је низом маневара да летилицу некако приземљи. Иако је авион био готово уништен, и пилот и Вељко Гашић преживјели су несрећу без озбиљнијих повреда.

Агенција НАЦА – Вељко Гас̌иц̌ (први с лијева у горњем реду)Агенција НАЦА – Вељко Гас̌иц̌ (први с лијева у горњем реду)

Пошто је у међувремену дипломирао на Сендфорду, Вељко је наставио образовање на Калифорнијском технолошком факултету и истовремено почео радити у конструкторском бироу компаније Даглас. Године 1953. Вељко прелази у компанију Нортроп и у њој остаје до краја радног вијека. За ову компанију везани су његови највећи професионални успјеси. Средином педесетих година прошлог вијека Вељко је био главни пројектант Нортропове врло успјешне летилице Ф-5. Радило се лаком надзвучном авиону који се користио у многим земљама широм свијета, а и данас, у 21. вијеку, стотине примјерака још се налази у активној употреби. Произведено је скоро 2.500 ових летилица за Америчко ратно ваздухопловство, Швајцарске ваздушне снаге и хладноратовске савезнике. Био је то својеврсни амерички одговор на совјетски МиГ-21, те је Америчко ратно ваздухопловство за тренажне потребе наручило 1.100 авиона Т-38 који је једна од верзија Ф-5. Приликом обуке пилота ловаца, апарати Т-38 су „глумили“ непријатељске, односно руске авионе.

Каснији пројекти које је предводио Вељко, авиони Ф-17 и Ф-20, због неких политичких одлука америчке администрације нису нашли своје мјесто на тржишту.

Вељко Гашић (први с лијева) поред авиона Ф-5 који је дизајнираоВељко Гас̌иц́ (први с лијева) поред авиона Ф-5 који је дизајнирао

Током шесдесетих година, упередо радећи у Нортропу, Вељко је заједно са још седморицом инжењера српског поријекла био дио америчког свемирског програма Аполо, гдје је имао функцију стручног савјетника.

Али највећи успјех и круна Вељкове конструкторске каријере тек је слиједио.

Америчко ратно ваздухопловство је 1980. расписало конкурс за израду и производњу Бомбардера напредне технологије (АТБ). Овај унапријеђени бомбардер требао је да замијени дотадашње бомбардере Б-1 и Б-52 који су кориштени у америчким ваздушним снагама. Такође, авион је требало да одговори на тадашње хладноратовске задатке, што је значило да има смањен радарски одраз како би под пуним нуклеарним оптерећењем стигао непримијећен изнад Совјетског савеза. Пројекат је био изузетно технолошки компликован и изузетно скуп. Америчком ваздухопловству стигла су два пројекта. Један назван „Сениор Пег“ био је заједнички подохват компанија Локид и Роквел, други назван „Сениор Ајс“ био је дјело компанија Нортроп и Боинг. Пројектом „Сениор Ајс“, као главни конструктор и дизајнер, руководио је Вељко Гашић.

Америчка јавност и војни кругови предност су давали компанијама Локид и Роквел због искуства у конструисанњу технолошки напредних авиона (Компанија Локид је већ производила „невидљиви“ Ф-117), али побиједио је пројекат којим је руководио Вељко. Авион компанија Нортроп и Боинг касније је назван Б-2 Спирит и, нажалост, своју ратну премијеру имао је 1999. године изнад Србије.

Вељко у компанији Нортроп није дочекао оперативну употребу до сада технолошки најсавршенијег авиона на свијету у чијем стварању је дао најзначајнији допринос. Пензионисан је 1988. године. Био је поносан на своје поријекло и, попут већине других потомака раних емиграната, није американизовао своје име – увијек је био само Вељко. Данас пензионерске дане проводи у Лос Анђелесу са супругом Патришом. Док га је здравље служило био је активан члан српске заједнице у Калифорнији, па чак и данас понекад присуствије службама у Српској православној цркви Светог Стевана у Алхамбри или оној Светога Саве у Сан Габријелу.

Тако вам то често зна бити у Херцеговини. Од блата се уздигнеш ка звијездама. Вељков отац Илија, бјежећи од поповског „Блата“, није ни наслућивао да ће његов син Вељко слати Американце међу звијезде у небеска пространства, те конструисати најбоље америчке авионе.

Аутор: Раде Ликић

Извор: Моја Херцеговина

Hercegovac koji je obilježio američki avio-inženjering: Veljko Gašić – od „Blata“ do zvijezda