Великашка породица Милорадовић, позната још и под именом Храбрен-Милорадовић или Храбрен-Милорадовић-Стипанић, (Храбрен је било сточарско племе из којег је ова породица потекла) била је српска средњовјековна војводска породица чији су се посједи налазили у широј околини града Стоца. Исповједали су православну вјеру, а из историјских извора видимо да је околина Стоца од средњег вијека па све до XVII вијека била насељена у огромној већини православним становништвом, што данас није случај. Један извјештај римокатоличких свештеника Бенедикта Медвједића и Доминика Андријаша Propagandi de fide 1622. у Риму, наводи да су у Стоцу скоро сви православци (шизматици) „habitatori sono tutti scismatici“.
Вјерска припадност ове породице важна је због тога, што најпознатија некропола надгробних споменика-стећака (мраморова), Радимља код Стоца, припада овој породици чији су чланови ту сахрањивани. То значи да су стећке подизали православни вјерници, и да нема говора да су то споменици некаквих јеретика-богумила, како се некад мислило, а што и данас тврде неки историчари. Гробље са стећцима у засеоку Видоштак у селу Попрати, било је парохијално гробље гдје је била и централна, парохијална православна црква у којој је служио поп Дабижив још у времену прије 1231. године. Ово још чвршће потврђује тврдњу о православном карактеру стећака. Милорадовићи су у Херцеговини саградил четири своје задужбине: манастир Житомислић и цркве у Требињу, Ошанићу и Клепцима.
Родоначелник Милорадовића био је Милорад Храбрен, за којег се може претпоставити да је живио око половине XIV вијека, јер му је син Стипан био командант једног војног одреда 1416. године. Гроб Стипана Милорадовића, по којем се у неким изворима и литератури ова грана Милорадовића назива и Стипановић-Храбрен, налази се у некрополи на Радимљи, на којем је уклесан следећи натпис: „Асе лежи Стипан’ а чинио ками Миогост’ ковач“. Војвода Стипан је умро између 1470. и 1477. године. Из натписа се види да је становништво тога краја у средњем вијеку стећке називало „ками“ а да је мајстор који је уклесао натпис по занимању био ковач. Још је занимљива народна верзија грчког имена Стефан, које је било титуларно име српских краљева из обитељи Немањића и Котроманића, исклесаног у икавском облику „Стипан“ јер се у средњем вијеку на територији Милорадовића говорило икавским дијалектом. Треба нагласити да су Милорадовићи били војводе области Доњих Влаха, како се зове територија којом су управљали.
Неки Храбрени су добијали и дубровачко грађанство, које су Дубровчани додјељивали својим пријатељима и важнијим личностима тога доба. У једној повељи Дубровчана коју можемо датирати у период 1470-1477. године наводи се како су Дубровчани примили за свога грађанина војводу Петра Стипановић-Храбрена заједно са његовом браћом кнезом Вукцем, кнезом Павком, кнезом Стипаном и с кнезом добрим Радивојом Попратовићем. Дубровчани напомињу да се војвода Петар с браћом заклео на вјерност Дубровчанима као њихов прави грађанин, и то на „светом евангилију божием“ (светом јеванђељу божијем). Село Попрати постоји и данас уз некрополу Радимљу са западне стране, а некада је припадало Милорадовићима чија се једна грана називала и Попратовићима.
Сад ћемо нешто рећи о неким посједима породице Милорадовић у околини Стоца.
Видоштак у Попратима. У близини Радимље се налази село Попрати са засеоком Видоштаком, а на подручју Војводине, које се налази одмах испод илирског града Ошанића. По изразу Војводина види се да је и ближа околина Батнога у Ошанићима припадала војводама из рода Храбрен-Милорадовића. У Видоштаку има око 80 разних стећака, од којих једна плоча има ћирилски натпис Марије, зване Дивице, жене попа Дабижива из 1231. године. Натпис гласи у цјелини: „Мисеца марта 11. престави се раба божија Марија, а зовом’ Дивица, попа Дабижива подружије, ва љето 6739“ (1231). То је доба када овом територијом и цијелим Хумом управља хумски кнез Андрија, син кнеза Мирослава, а врховну власт има српски краљ Стефан Радослав, син Стефана Првовјенчаног. Из натписа се види да је формулисан и датиран по православном обичају и да је православни поп Дабижив имао жену Дивицу, која се замонашила и добила име Марија. Ту у близини некрополе је била у најстаријим римским временима старохришћанске цркве св. Вида по коме се и локалитет назвао Видоштак. Но то се име примјењивало и на Столац и његово поље (Planum s. Viti) у XV вијеку. Гробље у Видоштаку, црква св. Богородице и стећци су припадали православним хришћанима у стилу културног обиљежја некрополе на Радимљи с том разликом што је гробље са стећцима у Видоштаку било парохијално за све вјернике изван рода Храбрена и њихове дружине. Такво је гробље и на Горици у близини Радимље и самог Стоца. Ово нам говори да су и поданици Милорадовића у средњем вијеку такође били православци, а не некакви јеретици за шта је често римоактоличка црква оптуживала становништво и властелу средњовјековне босанске државе.
Ошанићи код Стоца. У православном подручју села Ошанића у горњем дијелу села постоји црква св. Петра и пред црквеним вратима надгробна плоча с натписом војводе Радосава Храбрена, који је умро 24. априла 1505. године. Није никако дискутабилно да ли је војвода Радосав ктитор цркве св. Петра у Ошанићима. Ово доказује сама надгробна плоча испред црквеног улаза. У противном случају гроб би му био постављен на Радимљи гдје му је остали род покопан. По години смрти војводе Радосава изгледа да је црква направљена или оправљена нешто прије године 1505. Ово нам показује да су Храбрени задржали своју војводску титулу и под турском окупацијом, што свакако има везе са политиком османлија да дају или потврђују одређене повластице хришћанском становништву у вријеме када њихова освајања у Европи напредују.
Иза цркве према истоку , постоји надгробна плоча монахиње Марте, чији натпис гласи: „Асе лежи монахи(на) Марта 7080“ (1572). Година је изражена словима од стварања свијета са ЗП, као што је то учинио писар и у натпису монахиње Марије (зване Дивица) из Видоштака. Ни у натпису монахиње Марте нема у почетку знак крста иако се ради о монахињи. Врло је могуће да је и монахиња Марта из рода Храбрен-Милорадовића. Може се претпоставити да је у Ошанићима или Стоцу некад био женски православни манастир или су монахиње противно закону живјеле у својим кућама као чланови угледних породица. У 17. члану Душановог законика забрањује се замонашеним мушкарцима и женама (калуђерима и калуђерицама) да живе у својим кућама, већ им се наређује да иду у манстире. Како се ради о врло раној забрани о становању монаха и монахиња у властитим кућама, с правом држимо да се у овом случају заиста ради о неком женском манастиру источног обреда.
На горњи закључак нас наводи и сама ријеч Ошанићи чији корјен „ошлац“ или „ошалан“ означава придјев самостан. Старословенска ријеч „ошасати“ означава исто што и уклонити се. Ово све одговара појму једног манастира, самотног мјеста за монахе и монахиње.
Недалеко од саме цркве св. Петра у самом дворишту постоје двије камене столице уклесане у живу стијену и на једној натпис војводе Стипана Милорадовића с крстом на почетку натписа кога је урезао син му војвода Петар послије смрти свога оца негдје између 1470-1477. године. Натпис гласи: „+ Асе сто воеводе Стипана Милорадовића а понови га воевода Петар, син му“. Ово је уистину судачка столица војводе Стипана Милорадовића, гдје је сједио и судио својој дружини, и то управо пред црквом као што је некад био обичај. Управо ова столица и без споменика на Радимљи доказује да су Милорадовићи судили народу свог доњовлашког краја.
Тријебањ у Ходову. На широком простору Ходова код Стоца има неколико села и заселака. Готово у сваком селу има стећака од велике важности и над неким од њих су ћирилски натписи. У селу Тријебањ налази се црква св. Николе. На десном вањском углу цркве св. Николе постоји мала камена плоча са ћирилским натписом у којем пише: „Си свети божанствени храм светог отца Николе с’ зида се и обнови в’ љето ЗМВ (= 7042 = 1534). Труди же се о сем’ светим’ храме војеводе Радоје Хр(абрен)“. Из натписа се види да је један од рода Храбрена сазидао и обновио цркву св. Николе с фреском, која је у читавим Дубравама била у великом поштовању тако да су св. Николу и неки католици из Дубраве узели себи за крсну славу, што је остало све до недавно. Римокатоличка црква је бранила римокатолицима да славе славу, јер је код многих то био доказ да су некада били православци. У Малом вијећу у Дубровнику од 11. јула 1521. године спомиње се Радоје Храбрен коме се дозвољава извоз неке робе из Дубровника уз плаћање царине. У том запису се Радоје назива војвода Доњих Влаха. Вјероватно је неко вријеме био војвода иза војводе Радосава Храбрена. Види се да су му Турци дозволили до оправља и дотјерује цркву без већих потешкоћа. Познато је да се нове цркве у турско доба нису могле градити него старе оправљати у истој величини. Неки спахија Милисав је израдио у цркви у Житомислићу фреске 1609. године. То значи да су Храбрени Милорадовићи стално били ктитори појединих православних цркава. Колика је била везаност Милорадовића за своје корјене и задужбине, говори и податак, да је један из руске гране Милорадовића, гроф Григорије Милорадовић 1883. године посјетио Херцеговину и задужбину Милорадовића, манастир Житомислић. Оно што је још занимљиво у вези Милорадовића, јесте њихов опстанак и задржана титула војвода Доњих Влаха и под турском окупацијом. То је било могуће, између осталога, и зато што Милорадовићи у средњем вијеку нису били крупна властела, јер је познато да су Турци сву крупну властелу у српским земљама гледали да истребе, као и њихове миграције у Аустрију и Русију. Још једна олакшавајућа околност по Милорадовиће, била је и њихова сталешка припадност слоју сточара, које су Турци користили у својим освајачким и економским плановима, бар током XVI вијека. Пријатељство и трговинска сарадња са Дубровником, који је био велики економски партнер, како српским средњовјековним државама, тако и Турцима, био је још један разлог више за опстанак Милорадовића.
Грб Милорадовића садржи веома занимљив случај породичне митологије, намерне или случајне хералдичке фикције, и потпуне (иако ненамерне) мистификације. Грб Храбрена-Милорадовића регистрован је у бројним преписима Илирског грбовника. Тај грб је једноставан и састоји се од штита квадрираног црно и златно, у црним пољима по један оборени сребрни полумјесец, а у челенци је израстајући пропети црни пас са златном огрлицом.
У грбу који је 13. 9. 1760. године Марија Терезија додјелила Јефтимију и Мојсију Милорадовићу унета је измена, тако да се на златним пољима штита сада налази по један пропети црни пас са златном огрлицом, као у челенци, и дат им је предикт „од Храбреновића и Дубраве“.
Милорадовићи су се ширили по крајевима средњовјековне босанске државе, па их тако налазимо у Зворнику и Бањој Луци. Током XVIII вијека дијелови породице Милорадовића селе се у Хабзбуршку монархију и Русију, гдје су напредовали у војној служби и за своје заслуге добијали титуле и привилегије. Милорадовићи у Хабзбуршкој монархији познати су и као славонска грана ове породице. Према родослову који је саставио један потомак Храбрена, гроф Григорије Милорадовић и објавио у Кијеву 1871. године, и руска и аустријска грана Милорадовића потиче од једног претка Радина који је живио и умро у Херцеговини. Иако нисмо сигурни колико повјерење можемо посветити овим подацима, ипак је занимљиво да је у породици Милорадовића постојало предање о њиховом заједничком претку, и да су и након неколико вијекова живота и напредовања у великим империјама, задржали своју везу са Херцеговином.
Михаило Милорадовић Илијин, родом из Столачких Дубрава, живио је у Русији у доба Петра Великог, у чијој је војсци био пуковник и „кавалир”. Петар Велики га је 1711. године послао владици Данилу са граматом (писмом) да у договору са црногорским главарима дигне устанак против Турака. За Михаила је везан рад на преписивању познатог Житомислићког хронографа у Москви 1711. године, јер се Милорадовић специјално заузимао за тај препис.
Од свих Милорадовића који су се налазили у Русији, највише се истакао Михаило Милорадовић-Андрејевић. За вријеме цара Павла I (1796–1801) учествовао је у походу Суворова у Италији против Француза. Пошто се ту одликовао у борби, добио је највиша руска одликовања. У Великој совјетској енциклопедији истиче се да је био енергичан командант у рату Русије против Наполеона за владавине Александра I (1801–1825). Неко вријеме био је генерални гувернер Петрограда. Током устанка декабриста убио га је декабрист Каховски 14. 12. 1825. године на Сенатском тргу, док је водио преговоре с побуњеним пуковима.
Грб грофа Милорадовића регистрован у Русији (реконструкција Д. Ацовић) и изнад њега почасна аугментација грофовског грба дарована генераловим потомцима 1873. године.
Генерал Михаило Милорадовић је сахрањен у Цркви Светог духа Александро-невске лавре, коју су комунисти дигли у ваздух 1937. године. Срећом, надгробна плоча и његови земни остаци су спасени и пренесени у музеј Благовештенске цркве, где се и данас налазе.
Родоначелник славонске (аустријске) био је Јефтимије Милорадовић, Храбрени од Дубраве (von Hrabrenovich und Dubrave) који је у XVIII вијеку из Херцеговине емигрирао у Аустрију. Додатак „од Дубраве” означава крај, односно посјед који су Милорадовићи уживали, а Дубрава се налази између Стоца и Мостара. Јефтимије је од Марије Терезије добио племство 13. 9. 1760. у Бечу. Његов брат Мојсије Милорадовић такође је био у војној служби у Хабзбуршкој монархији.
Поред способног, храброг, оданог и часног војника, у личности Јефтимија Милорадовића препознајемо веома образованог и у својој средини изузетно цијењеног човјека. Зато је као најугледнији међу угледнима 1769. био биран за посланика на Народноцрквеном сабору у Карловцима. И осам година касније био је почаствован истом дужношћу у Народноцрквеном сабору када је, искористивши боравак у Карловцима, пошао и до Новог Сада гдје је посредовао у брачном спору између барона генерала Јефтимија Љубибратића и његове супруге Еуфемије која је била рођена сестра Милорадовићеве жене Пулхерије.
Јефтимијева супруга Пулхерија (у старим биографијама именованом као Јелисавета) била је најмлађа од четири кћери чувеног племића Атанасија Рашковића из Старог Влаха и Анђелије, сестре патријарха Арсенија IV Шакабенте. На тај начин, преко брака, доспио је у сродство са најистакнутијим српским официрима, својим пашенозима: Петром Шевићем, хусарским поручником и потоњим руским генералом и војним писцем Александром Пишчевићем, футошким властелином Јованом Чарнојевићем, а потом генералом Јефтом Љубибратићем.
Посљедња вијест која помиње Јефтимија у војничкој служби датира из 1784. године, када је у Холандију упућен пјешадијско-коњички фрајкор у коме је било и граничара из Славоније, којима је командовао генерал фон Брентано, а били му „придодати мајор Милорадовић и хусарски мајор фон Продановић“ са другим граничарским официрима и подофицирима. Послије повратка из Холандије, Милорадовић је, по свему судећи, био унапријеђен у чин потпуковника, како га, након смрти, назива син Данило у представци упућеној цару Леополду II. Убрзо након повратка са холандског ратишта Јефтимије је умро, између 1785. и 1787. године, пошто се средином 1787. његова жена Пулхерија Милорадовић помиње као удовица.
Јефтимије и Пулхерија су оставили иза себе четворо дјеце: једну кћерку и тројицу синова. Kћеркa Маријa удала се за граничарског поручника у Славонском Броду Јосифа Војновића. Браћа Милорадовићи, као Јефтимијеви синови, били су, попут већине других српских официра, носиоци војног племства у Аустрији, из којег у Војној граници нису произлазиле никакве посебне повластице, будући да их угарске провинцијске власти нису уважавале. Зато је за оне, на такав начин не нобилитиране, било од велике важности да своје аустријско племство прошире на све мађарске земље како би у случају потребе могли да користе права и привилегије које су биле садржане у њима. Стога су се њихови представници: митрополит Стеван Стратимировић, темишварски епископ Петар Петровић, вршки епископ Јосиф Јовановић Шакабента и генерал Андрија Сечујац обратили молбом за додјељивање племства тридесет тројици заслужних Срба из реда официра, грађана и свештенства. Њихов предлог свесрдно је подржао и предсједник Илирске канцеларије, гроф Фрањо Балаша који је у своме елаборату упућеном цару 22. марта 1792. навео заслуге и квалитете сваког од предложених српских племића за угарско племство.
Остаће, ипак, непознато да ли је цар Леополд II признао заслуге Милорадовића и њихову племићку диплому проширио на „Угарске наследне земље“ и тако их учврстио у редове угарског племства?
Породица Милорадовић опстала је све до нашег времена. Октобарска револуција поделила је и Русију и Милорадовиће. Неки су као „бијели“ отишли у иностранство, а други су остали са „црвенима“ и поново се доказали као одани официри. Такав је био Родион Николајевић Милорадовић, потомак јунака Отаџбинског рата против Наполеона, постао је херој Великог отаџбинског рата против Хитлера.
Гроф Александар Г. Милорадовић (1886-1952), јунак Руско-јапанског рата и Првог свјетског рата, као белогардејац је емигрирао. После његове смрти 2. јануара 1952. године, потомци његовог брата од стрица Николаја, такође царског официра, требало је да траже од руског цара да наследе грофовску титулу. Међутим, пошто су последњи Романови одавно побијени, Николајев син Серафим Милорадовић (1929-2008) просто је преузео грофовску титулу. Живео је у Француској, Немачкој, Белгији и Великој Британији.
Његова ћерка, војвоткиња Александра Милорадовић рођена је 1960. у баварском дворцу Суншиг, а 1987. удала се за херцега Рудолфа фон Кроја, сина херцега Карла фон Кроја и принцезе Габријеле фон Бајерн. Родила је шесторо дјеце и била је веома позната по хуманитарном раду као дама Малтешких витезова и члан одбора Фондације бискупа Хајнриха Тенхумберга. Докторирала је 2004. на Сорбони с тезом „Совјетски дисиденти у Њемачкој“. После дуге и тешке болести умрла је у 55. години, а с њом је практично нестала и грофовска кућа Милорадовића.
Њен супруг, баварски војвода Рудолф фон Крој, потиче из племићког рода француског порекла, који је сада у првом насљедном реду за титулу владара Светог римског царства германског народа, односно Хабзбуршке империје.
ИЗВОР: М. Атлагић, Неке значајније српске племићке породице у БиХ и њихови грбови, БАШТИНА, Приштина – Лепосавић 2008; Д. Ацовић, Срби и Хералдика, Београд 2008; М. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1980; Вечерње Новости Online, „Милорадовићи давали племиће свим царствима“, приступљено 14.9.2016.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/hercegovacki-miloradovici-%E2%80%93-od-stoca-do-beca-i-peterburga-/o210
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.