Аутор: Биљана Ристић
Рођен у Дубљевићима код Никшића 1843. г. умро 1918. г. Био је алај барјактар све херцеговачке војске у Херцеговачком устанку 1875. г.
Јовица Зиројевић је имао част да буде неко ко ће чувати и носити знамење слободарске војске, знамење које се ствара борбом и срцем. Чува се вером и храброшћу. Неко ко ће бити увек видљив на бојном пољу, а свестан да се мора држати барјак усправно, да буде водиља када дух борбе згасне, звезда која засија и у најтамнијој ноћи.
Није лако, зато се и даје најокретнијима, најспособнијима. Јовица је, како кажу легенде, био окретан, сналажљив – права чигра.
Како му је било у трентутку када је морао да преда заставу аустријској војној команди? Како је било могуће стегнути срце и предати заједно са том заставом, која је под својим скутима носила победе небројено пута, свој народ? Опет под страну чизму.
Неверица и мук. Не може предати барјак, немо тражећи потврду од својих војвода да то није истина. Како згазити себе, како ставити нејач предајом барјака у прве борбене редове када су они били неко ко се брани? Како потомке осудити на исте ратне стазе?
Нема одговора.
Није лако ни војводама. Морало се. Али није Јовица предао барјак, сачувао се у грудима Херцеговаца заувек, и још два пута развио у још два војевања, оставши заувек усправан. Чврсто укопан у камен и земљу вољене Херцеговине,
Остао и постао снага када се поклекне, радост када се запева.
Текст уз одобрење уредника преузет са адресе: http://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-11-jovica-zirojevic/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.