Аутор: Мишо Вујовић
Била је зима деведесет треће. Тих дана су погинули Милош Вуловић и Живко Филиповић, врсни фоторепортери и сниматељи, а Влада Вукашиновић, новинар ТВ Нови Сад, је тешко рањен. Милошу су од детонације попуцали унутрашњи органи, Живку је гелер ушао изнад кука и изашао испод пазуха. Влада је покупио преко двадесет гелера и остао жив. Божја воља.
На Илиџи сам од команданта бригаде пуковника Владе Радојичића сјајног официра чији је претходник пуковник Боровина погинуо непосредно пред наш долазак, чуо о причу храбром доктору Лазићу добровољцу из Ниша.
Следећи дан смо се упознали у болници Жица у Блажују.
О Лази, рођеном Земунцу, са нишким акцентом, већ су се испредале легенде.
“ Одакле овде?”, питам помало зачуђено, поздрављајући се са тим енергичним и доброћудним човеком.
“ Дуга прича”, рекао ми је док смо обилазили рањенике у импровизованој болници насталој у просторијама некадашње фабрике.
Након годину дана проведених у Двору на Уни, стигао је на Пале одакле се спустио у само гротло сарајевског ратишта, где је формирао ратну болницу.
Сазнао сам да је његов отац војни пилот, ратно сироче са Озрена, да се одазвао на позив Владе Србије да одради једну смену у Крајини и тамо остао до успостављања Умпа зона под заштитом УН.
Мој имењак Миодраг Лазић, вероватно најбољи српски ратни хирург, спасио је на стотине живота само на Сарајевском ратишту, никада није одступао. Знао сам га кратко био је отворен,темпераментан и надасве срчан човек који плени својом непосредношћу.
Тог пролећа сам месец дана боравио у Чајничу са још једним добровољцем из Ниша пуковником Лакијем, Јездимиром Лакићевићем командантом артиљерије Херцеговачког корпуса.
“ Познајеш ли доктора Лазића?”, питао сам га и не слутећи да ћу једног дана пишући ове редове о Лази, евоцирати успомену и на мог пријатеља Лакија, пензионисаног артиљерца који је цео рат провео на разним војиштима Босне и Херцеговине.
Доктор Лазић се часно одужио свом народу, отаџбини и струци, ни на крају каријере, нарушеног здравља,није узмакао са прве линије. Стао је на црту најподмуклијем непријатељу од свих. Верујем да ће Српско, данас Источно Сарајево и Ниш знати да цене бесмртно дело доктора Миодрага Лазића.
