устанци Невесињске буне
Српски устанци и ратовања против Турака у Босни и Херцеговини, и двема српским кнежевинама Србији и Црној Гори, од 1875. до Берлинског конгреса 1878. године, били су права национална револуција за уједињење целог српског народа. Ови устанци су по историјском значају у равни Прве српске револуције 1804-1815. године и револуције у Дунавској монархији, на простору данашње Војводине 1848 и 1849.
Љуте жалбе хришћана
У Ратној хроници из времена Велике источне кризе, коју нам преноси Марија Илић Агапова, записано је: „Још у почетку априла 1875. годне чуле су се из Херцеговине и северне Албаније љуте жалбе хришћана на турска насиља. Многе хришћанске породице побегну у Црну Гору. Насиља су расла. У јуну месецу 1875. године купили су Турци по Херцеговини порезу и том приликом беснели страховито, док при крају јула не плану устанак. Он букну око Невесиња, па као муња отсену чак до црногорске границе и захвати сав јужни крај Херцеговине и још даље захвати Жупце, Рудине Бањане, планине око Дугиног кланца, долину Пиве, Дробњак и Колашин. На челу устанка јавише се познати херцеговачки јунаци: Пеко Павловић, поп Богдан Зимоњић, Триво Вукаловић, Стојан Ковачевић, Лазар Сочица и други. У Херцеговини је било пет-шест хиљада устаника, а толико и у Босни. Устаници су били врло рђаво наоружани, нису имали ни један топ, тако рећи, голим су се шакама борили и трпели су много. Но, још су веће биле патње босанске и херцеговачке нејачи, која се испред турског мача збежала у Црну Гору, Далмацију и Хрватску, гдје се свакојако злопатила и пропадала. Ове нејачи је било преко 200.000, а бар је 30.000 пропало од турскг ножа и куршума. Па и оно што је избегло, готово на половину, поскапало је од болести, глади и зиме. Које у Босни, које у Херцеговини спаљено је преко 2.000 села.“
Неподношљива ситуација
Како би ово боље разумело ваља подсетити да је годину дана раније, 1874, летина у Херцеговини катастрофално подбацила и да су се људи суочили с претњом глади. Муслиманске газде нису се обазирале на ту видљиву људску несрећу, по сваку цену тражили су да се газдински и државни порез плати. Устанак је био једини излаз из неподношљиве ситуације. Народни прваци договорили су се на Малу Госпојину, код Невесиња, да се устанак диже у пролеће – наредне 1875. године. О том договору био је обавештен и црногорски нкез Никола. Цетињски владар, на кога је у то време снажно утицао руски двор, покушао је да смири устанике оценом да „за буну није време“, уз уверавање „да их никада неће напуштати, нити ће одвојити судбину Црне Горе од њихове“.
Некако у исто време те 1874, почетком октобра, Турци су извршили страшан покољ повеће групе Црногораца у Подгорици, што је била крвава освета за убиство Јусе Мучине кога је убио један Куч, по налогу Марка Миљанова. После овог масакра народ је прокључао. Кнез Никола је умиривао свет, али је „остављао јасне нада за могућност одмазде“. Био је то део кнежевог рачуна и трговине с великим силама у циљу потоњег проширења територија и ослобађања Црне Горе од Турака. Наш историчар Владимир Ћоровић оцењујући ове догађаје каже: „Он (кнез Никола) је хтео да и Порта и силе разумеју да мир у суседству Црне Горе зависи од расположења на Цетињу и стога се трудио да све нити завера, припрема и акција у Херцеговини и према Албанији држи у својим рукама. Утицај Црне Горе у Херцеговини и на тим странама био је неспоран. Сви виђенији српски поглавари и сав народ гледали су само на Цетиње и на поруке отуда. Видели смо да Лука Вукаловић, човек од несумњивог значаја, није могао да успе нимало ни да се чак одржи у земљи, кад се завадио с цетињским двором и почео политику на своју руку“.
Циљеви бечке политике
На „вођењу“ Босанско-херцеговачког устанка снажно се ангажовала и Аустроугарска . Циљеве бечке политике објаснио је министар иностраних дела гроф Ђура Андраши у јануару 1875. године, на сатанку најважнијих људи код цара Франца Јосифа. Бечки двор је желео да свом царству прикључи Босну и Херцеговину (баш по доктрини Чезара Балба објашњеној у књизи „Нада Италије“ 1844, коју смо већ поменули), али то није планирано да учини ратом, јер би рат изазвао велике компликације са Русијом, Турском и српским кнежевинама.
Неколико месеци пре избијања устанка у Невесињу 1875. цар Фрањо Јосиф посетио је Далмацију, како би без велике дискреције свима ставио до знања какве су му намере. Босански фрањевци су тада, у његовом присуству, истакли жељу да живе у хришћанској царевини и уз то, посебно су нагласили право Хабзбурговаца на Босну и Херцеговину. Касније ће то бити кључни ослонац за потискивање Срба, највеће опасности за Аутро-угарску монархију, који су имаче, у то време, били најбројнији народ на том простору.
Сејање јаког отрова
Дакле, ваљало је радити посредно, сејањем „јаког отрова“ на балканском раскршћу, који ће касније донети добре резултате за царевину. Све комбинације биле су израчунате, само једна није била прихватљива – прикључене Босне и Херцеговине Србији и Црној Гори, што је био захтев устаника. Ни по коју цену није смело да се дозволи да се реализује такав политички сценарио. И у том правцу упрте су многе силе.
Надвојвода Алберхт је тражио „да Аустрија не дозволи заједничку границу између Србије и Црне Горе, него да, утиснувши се међу њих као клин, очува слободан пут за исток и непосредну везу са Турском“.
Муслимани су у то време били жестоки противници бечког двора и ни по коју цену нису жељели Босну и Херцеговину под његовим окриљем. Ређала су се насиља према свим хришћанима. Клупко тешких неспоразума почело је да се одмотава.
Према писању Владимира Ћоровића први сукоб са Турцима, уочи самог устанка, започео је харамбаша Перо Тунгуз у Бишили, нападом на један турски караван и убиством седморице кириџија. Ћоровић овом додаје: „То још више ускомеша муслимане. У Кифином Селу донесена је потом, 25. јуна, одлука да се акција за устанак прошири и на остале срезове херцеговачке и да почне живље. Два дана потом, на Крековима, дошло је до прве праве борбе. Невесињска пушка је била глас осталој Херцеговини“. Устанак је плануо.
Подршка братских кнежевина
Непуна два месеца после Невесињске пушке избио је и устанак у Босанској крајини, између Дубице и Костајнице. Устанички пламен захватио је потом, крајеве дуж аустријске границе. Међу вођама устанка у тим крајевима посебно се истакао Остоја Коромаш, а у Крајину су стигли и ставили се на чело устаника чувени Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић.
Устанике су, уз сав опрез због неповољне политичке ситуације у окружењу (Аустрија, Русија, Турска), подржале обе српске кнежевине, Србија и Црна Гора. Осећајући да се примиче време за коначни обрачун са Турцима, одмах након избијања устанка у Босни и Херцеговини, у августу 1875. године српска влада је послала два поверљива човека бискупу Јурају Штросмајеру у Ђаково, да се договоре о учешћу Хрвата под Отомаснким царством у ширењу устанка. Идеја је била – што већи фронт, већа шанса за успех. О овом предлогу Срба Штросмајер је обавестио Фрању Рачког, а онда и самог бана, песника Ивана Мажуранића (познатог и по спеву Смрт Смаил аге Ченгића). После већања, уз притисак Мађара, који су били против обрачунавања са Турцима, одлучено је да Хрвати према устанку остану неутрални. Исто је било и са осталим балканским народима. Грци су ћутали, покушај устанка у Бугарској је одмах угашен, а Арнаути су држали турску страну. У обрачуну с Турцима Срби су остали сами, с обе стране Дрине. Ваљало је изаћи на мегдан још увијек моћној војсци Отоманске царевине, знатно организованијој, бројнијој и боље наоружаној.
А онда следи посебан политички маневар. Под притиском великих сила, прије свега Аустрије, турски султан је у децембру 1875. објавио реформе за целу царевину. Међутим, најављене реформе за Босну и Херцеговину нису значиле ништа, јер менталитет муслиманског становништва у то време, њихове навике и стечена права, нису могле да се промене било каквим реформама. Покушано је и смиривање устанка преко Цетиња, али је и тај покушај пропао, јер су захтеви кнеза Николе да се турска војска повуче из Црне Горе, и да тамо остану само мањи гарнизони, били неприхватљиви за Турке.
Више командних штабова
Док су трајали дипломатски напори да оружје утихне устанак се ширио и није му се видео крај. Устанак у Босни био је нижег интензитета од оног у Херцеговини, зато што је крајина била далеко од Србије, тако да помоћ браћи у тим крајевима није могла бити брза, ефикасна и потпуна, као и помоћ Црне Горе Херцеговцима. Разлика је била и у вођењу устанка. Међу херцеговачким устаницима без сумње најистакнутија личност био је бивши секретар Луке Вукаловића, за то време изузетно образовани Мића Љубибратић. Црногорском кнезу Николи није одговарала намера Љубибратића, како пише историчар Милорад Екмечић – „да се сазове српска Народна скупштина и јавно обзнане циљеви уједињења српског народа. Кнежеви људи су из бусије сачекали Љубибратића и ппретукли га… Након обрачуна са Љубибратићем црногорски га је кнез протерао из Херцеговине. На путу га је ухватила аустријска полиција и неколико година држала у заточеништву у Лици. Црногорски кнез се сматрао јединим вођом побуне у Херцеговини, док је Главни одбор у Босни држао везу с једним надређеним одбором у Београду и српској влади. На овај начин политички обезглављен, устанак је вођен од људи који су били повериоци српске владе и црногорског кнеза. Са обе стране су постојали контакти с руским славјанофилима“.
Династичка неподношења
У Босни изненада се међу устанцима појавио и престолонаследник Петар Карађорђевић, Карађорђев унук, под псеудонимом Петар Мркоњић. Људи су знали ко је Петар и почеле су смицалице. Налози за истискивање Петра Мркоњића из устанка долазили су директно са српског двора у Београду, лично од тадашњег кнеза Милана Обреновића. Династички сукоби постали су важнији од устанка. Видећи одакле ветар дува „Петар се обратио непосредно кнезу Милану нудећи му да затоме кобне династичке мржње и да – „на очију свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другог као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе“, пише историчар Владимир Ћоровић. Постоје тврдње да је и припреман атентат на Петра. Било како било кнез је одмах након Петрове понуде, коју је одбио, похитао да тражи од устаничких вођа и аустријских власти да Карађорђевића отјерао са тих простора. То се и десило. Након првог повлачења 1875. Петар Мркоњић је коначно напустио устанак у Босни у лето 1876. године, баш у време када се Србија спремала да уђе у рат са Турском.
Пелагићева претња
Овакав поступак кнеза Милана Обреновића у сваком случају изазвао је раздор међу устаницима. А онда је дошла још једна тешка пометња која је значајно одмагала устаницима. Изненада се на устаничкој сцени појавио познати народни првак Васа Пелагић, који је отворено заступао идеје социјалистичке револуције блатећи оба режима – и у Србији и у Црној Гори. Ево шта о овоме каже Ћоровић: Колико су људи били растројени види се најбоље по томе што за новог вођу устанка, на скупштини у Јамници одржаној 4. и 5. децембра 1875, нису изабрали више ни једног Србина, него Словенца Мирослава Хубмајера, који је пре тога учествовао у херцеговачком устанку. Чувени Васа Чубриловић је записао о овом човеку следеће: „Својом лудо спремљеном, а још луђе упропашћеном навалом на Косатјницу, проиграће Хубмајер главно заповедништво и изгубити се из босанског устанка исто тако брзо, како се и појавио. У Србији за рата 1876. даће му се чин који му је по свему одговарао – нареднички“. Иначе, свој животни пут Хубмајер је завршио као чиновник аустријске полиције у Сарајеву.
Пажња европске јавности
Босанско-херцеговачки устанак, у то време, изазвао је велику пажњу европске јавности, као и рат Србије и Црне Горе против Турске, који је почео наредне 1876. Сви су знали да се Отомаснко царство руши, хтели су да виде како ће се то десити. И ко ће бити на добитку. Већ се наслућивало да бечки двор припрема пут на исток и да ће на том путу погазити сваког противника, и „у рукавицама“ и оружјем. Милорад Екмечић у књизи „Дуко кретање од клања до орања“ пише: У свим европским земљама, сем Британије јавио се први пут у целој српској историји одзив за помоћ. Она је највише долазила из Русије и хабзбуршких покрајина, пограничних са Босном и Херцеговином. У Британији је јеавно мнење било подељено. Гледстонови либерали су подржавали устанак. славни археолог Артур Еванс је написао књигу о устанку, а затим серију „Илирсих писама“ у манчестерским новинама. Изгледало је да су и Срби коначно. у Западној Европи, добили своју варијанту Фихеленског покрета 1821. Британска дипломатија и део њеног јавног мнења су били на турској страни и слали добровољце у помоћ султану. Посебно је британски конзул у Сарајеву био неосетљив за било какве изјаве, или дела, у српску корист. Ово је време када је европска штампа по први пут слала своје дописнике у Херцеговину, рјеђе у Босну. Дописник лондонског „Тајмса“ Стилман оставио је лепо књижевно и морално сведочанство о овој трогодишњој буни. Ти страни писци, први пут у балканске врлети доносе конзервисану храну (сардине)“. Поред осталог Артур Еванс је у листу „Манчестер гардијан“ бележио масовну помаму и невиђене злочине муслиманског становништва током устанка. На једном месту наводи да је око шест хиљада људи, жена и деце било нјсуровије побијено, да је запаљена 81 црква и да је у хабзбуршку државу побегло око 250.000 људи.
Изасланици на све стране
Крајем 1876. и почетком 1877, поводом ових стравичних злочина у Константинопољу је одржана конференција дипломата великих сила. Педантно су изнети подаци, с навођењем места, времена и именима убица. Али, вајде није било.
Аустроугарска главна брига је била да српски рат за уједињење не успе. Београду и Цетињу је било дословце поручено да неће добити то што су наумили, о чему су се устаници наглас изјаснили. Једини католички вођа у устанку дон Иван Мусић био је позван у Беч и тамо му је Андријаши објаснио шта мора чинити. Посебни изасланици су се растчали по Босни и Херцеговини како би спречили везу Срба са католицима и муслиманима. Системска изолација Срба, за тад и за надаље, добијала је свој оквир чији се јасни трагови виде и данас. Уз ово ево и једне занимљиве Екмечићеве илустрације стања духова тога доба: „Када је у једном говору пред Рахјстагом канцелар (Бизмарк) рекао да га не занима Источно питање и да сва та места око којих се ратује не завређују костију једног померанског војника, одговорио му је шеф католика Виндхорст да све то може бити истина, али од тога ипак зависи да ли ће Германи или Словени владати будућим светом.“
Жестока хајка на Србе
Потпуну скицу за слику тог времена даје нам и Владимир Ћоровић у „Историји Срба“: „Католици су најприје волели католичког Фрању Јосифа, у односу на православног кнеза Милана или Николу. Затим, хрватски родољуби су веровали да ће се са аустријском окупацијом Босне и Херцеговине убрзати уједињење са осталим Хрватима под аустроугарском влашћу. Стога су искрено желели да и Босна и Херцеговина уђу у аустријски оквир. Такво решење изгледало им је природно и лако, и много реалније него да се до укупног народног јединства дође преко југословенске идеје.
Њихови интереси поклапали су се с интересима једне велике силе и до остварења народних жеља могло се доћи без много напора и без тешких жртава. За извесне хрватске политичаре Босне у српским рукама значила би исто колико и да је изгубљена. Стога су они с великом жестином отпочели хајку на Србе у Србији, тврдећи ни мање ни више него да је Босна хрватска и да Хрватска, чија је политичка самосталност угашена 1102. године, има на њу несумњиво историјско право. Срби, који су у тим земљама представљали већину становништва и чије су везе с Босном вијековима постајале све уже и непосредније, одговорили су на ту хајку с пуно плаховитости. Услед тога настао је дубок и, нажалост, све до данас непремошћен раздор између великог дела српских и хрватских јавних радника. Бењамин Калај, бивши дипломатски агент у Београду, десна рука грофа Андрашија и један од главних експерата за балканска питања у бечком министарству иностраних дела, предвиђао је то и са задовољством је наглашавао да ће питање и судбина Босне и Херцеговине појачати расправу између Срба и Хрвата. Бечки и пештански властодршци имаће само да се тим користе“.
Проглашено уједињење на четири мјеста
У овој причи посебно истичемо да су на дан објаве рата Србије и Црне Горе Турској, у јуну 1876, „у Босни и Херцеговини устаници на четири мјеста прогласили уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором. Војни неуспеси српске милиције, не дорасле модерном ратовању, учинили су да се тај звездани тренутак првог српског уједињења у историји није задржао у колективном памшењу народа“, пише Екмечић.
Судбина Босне и Херцеговине, у ствари, била је одређена пре самог почетка рата Србије и Црне Горе против Отоманског цаства у љето 1876. године, у другој години од првог пуцња Невесињске пушке. На сусрету аустријскког цара Франца Јосифа и руског цара Александра II у Рајхштату, 26. јуна 1876, коме су присуствовали и министри иностраних послова, било је договорено „да се Србија и Црна Гора очувају ако буду потучене од Турака, а у случају њихове побједе, дозвољавала би им се извесна проширења, али би Аустрија заузела већи дио Босне и Херцеговине“, пише Ћоровић. Током првих ратних дејстава бечка влада је обавјестила и Београд и Цетиње да неће бити никаквих српских уједињења. Тако је и било. Што ће се видети на Берлинском конгресу 1878. године.
Аутор: Слободан Кљајић
(Текст који у оригиналу гласи „Хабзбуршки отров на балканском раскршћу“ у цјелини преузет из ревије „Историја“ бр 39, април 2013, 16-21 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.