По досељењу Словена у ове крајеве овде се смењују словенски, франачки, византијски и Мадјарке господари. Године 1153. ове крајеве заузимају Мађари у борби против Византије и држе их са прекидима све до турског доба. У међувремену спомињу се владари ових крајева Радослав Михајловић, неки Хенрик, српски краљ Драгутин, Ђубашићи, Стеван Котроманић, краљ Твртко И, деспот Ђурађ Бранковић. Од 1389. године зна се за породицу Златоносовића, која се често помиње у вези са Зворником, те се може са доста сигурности претпоставити да су они у то време били његови господари. Од Златоносовића помињу се војвода Вукмир и кнез Вукашин. За њихова живота ови крајеви често мењају господаре – Мађарску, Босну, Србију. Године 1432 – 1433. долази до сукоба између краља Твртка ИИ и Деспота Ђурђа. Ђурђе потпомогнут Златоносовића извојевао је победу и заузео област Златоносовића од када се назива господаром Усоре и Зворника. Из времена држања Зворника од стране Деспота Ђурђа очувало се неколико легенди о „проклетој Јерини“, његовој жени, византијској принцези, која није била омиљена у народу, те је у предању остала као заводница, убица и зулумћар. Њој се чак приписује и подизање старог зворничког града. Прича се да је Јерина градећи зворнички град наредила да се камен за градњу довлачи чак из мејдана код села Вилчевића у брду Руднику (12 километара ваздушне линије од Зворника) и да се камен додавао из руке у руку од мејдана до града. У саставу Деспотовине Зворник ће остати до 1458. године, када поново улази у састав босанске државе. Турци су га, највероватније, заузели 1460. године, истовремено са Сребреницом и Усором.
Зворник се први пут помиње у историји 1410. године и то под именом Звоник, а 1519. године под садашњим називом Зворник. Зворнички стари град (тврђава) настао је знатно раније, вероватно у време када се на Дрини усталила граница између Србије и Босне, тј. У другој половини КСИИИ или на почетку КСИВ века.Подигнут је на погодном месту где Дрина полако излази у плодну равницу и гдје су од давнина пролазилии укрштали се важни путеви, од којих је посебно важан онај што је водио од Дубровника и Врх Босне (преко Романије и Дрињаче) и долином Дрине до њеног ушћа па даље за Сирмијум (Сремску Митровицу).
О давању имена Звоник (Зворник) постоје три верзије. По првој верзији град је могао добити име по неком усамљеном звонику цркве, која је стајала на месту данашњег градског подручја Горњег града или његовој близини. Звоник је морао бити виђен са много страна и из веће даљине, те је тако служио околним становништву као објекат за орјентацију. По њему је место где се налазио добило име Звоник, па и град који је ту подигнут. Како су у то време североисточну Босну држали Мађари (па и касније) предпоставља се да је црква са звоником подигнута крајем КСИИ или почетком КСИИИ века. Под притиском патарена у првој половини КСИИИ века предпоставља се да је црква порушена, а њен звоник остао да пркоси бури и ветру и служи околним становништву као путоказ. Свакако је требало да прође неколико деценија па да се место на коме је остао прозове звоник, а то би нам послужило и као податак да претпоставимо да је стари град Зворник подигнут крајем КСИИИ или почетком КСИВ века.
По другој варијанти коју заступа др Десанка Ковачевић Којић град је име добио по звонику фрањевачког самостана који је подигнут почетком КСВ века у Зворнику на Фетију. По трећој варијанти Звоник (Зворник) је добио име по томе што терен на коме је подигнут, када се гледа са друге обале Дрине, има облик звона.
Тачних података о времену подизања старог зворничког града (Ђурђевграда) и његовим градитељима, као што је речено, нема. Предпоставља се да је подигнут крајем КСИИИ или почетком КСИВ века и да су га подигли босански феудалци. Турци су га знатно проширили и утврдили. После окупације Босне и Херцеговине 1878. године Аустроугарска га је обновила и утврдила као погранично место према Србији и његове зидове прилагодила тадашњем начину ратовања. Имао је важност борбеног објекта све до 1918. године. У периоду између два рата, до 1934. године, у Доњем граду била је артиљерија бивше југословенске војске, када је коначно напуштен и препуштен зубу времена. У другом светском рату поново је добио одређену улогу као утврђење окупатора и његових сарадника.
Стари зворнички град (Ђурђевград) чинио је једну целину иако су се у њему разликовала 3 дела: Горњи, Средњи и Доњи град. Горњи град се налазио на платоу брда што има облик звона, односно изнад његових хридина, Доњи поред Дрине и пута који води поред ње, а простор између Доњег и Горњег града почев од Старог дворца (Велика кула) па доле до литица Доњег града је Средњи град.Почетком века испод зворничке тврђаве (ван зидина старог града) формирало се и подградје Подвозник (данашњи Зворник) који је највећи успон у средњем веку (у предтурски периоду) имао у првој половини 15. века. Подграђе Зворника била је тада позната варош, са преко 2000 становника и убрајао се у градове средње величине у Европи, који су према савременој категоризацији бројали између 2000 и 10000 становника. У Зворнику и Високом су се у првој половини 15. века развиле најјаче дубровачке насеобине (колоније) на подручју средњовековне Босне, које су повољно утицале на њихово привредно активирање. Ова два града била су тада и највећи центри трговине у Босни.Првенствено је Сребреница и близина њеног рудника повољно утицала на окупљање Дубровчана у Зворнику, пре свега њихових трговаца и занатлија, којих је највише у Зворнику било 1425. године (238). Успону Зворника допринео је и његов повољан положајна раскрсници важнијих путева за Србију, Мађарску и Босну, те је он уистину постао полазна тачка за трговину и важно трговачко средиште данашњег Подриња.
Дубровачка насеобина у Зворнику била је од 1415. до 1432. године. У овом периоду подигнута је и фрањевачка црква у Зворнику (на Фетију) која се први пут помиње у дубровачким изворима 1423. године, и то је до сада најранија поуздана вијест о њеном постојању.
Освајањем Деспотовине (1459.) исти турски команданти наставили су операције ис леве стране дрине, у Босни. Тако су зворничко и сребреничко подручје, као и Усора, потпали под турску власт, највероватније, почетком 1460. године, и биће у саставу турске царевине више од четири века (1460-1878). У освојеним крајевима турци су формирали веће административно-политичке и војне јединице које су се звале санџаци. На територији некадашње босанске државе након њеног освајања формирали су 3 санџака: босански (1463.), херцеговачки (1470.) и зворнички (1480.) године. По доласку у Зворник, Турци су ударили темеље утврђењу поред Дрине обалским бедемима и батеријама да затворе сваки прилаз тим правцем од вод, то је приближно данашња његова основа. Истовремено проширен је и причвршћен Горњи град у коме је Мехмед ИИ Освајач по освајању Зворника подигао џамију, која је названа његовим именом. Ту су одмах подигнуте стамбене зграде за посаду и представнике власти, јер је око султанове џамије настала и прва стамбена четврт, најстарија махала у Зворнику, коју помињу турски пописи, названа по имену наведене џамије. Она се временом проширила и на простан зараван уз капију тврђаве.Када су турци дошли у Зворник, као што је речено, затекли су развијено село са доста саобраћајним тргом, које се није директно наслањало на тврђаву, него се налазило знатно ниже, тамо где су се састајала два стара пута – један што је ишао од правца Врхбосне преко данашњих Шековића и Папраће, па кроз садашње насеље Кула Град, крај самог Горњег града, и спуштао се према Дрини, где је (код данашње робне куће и споменика палим борцима) излазило на пут што је водио левом обалом Дрине према Сави (нај пут је данас реконструисан и изграђена је модерна пјешачка стаза која спаја центар града са Ђурђевградом).На овом ширем простору као и на ширем простору данашње Фетије налазило се подградје Зворника (Подзвоник), односно хришћанска варош, чији су становници били, углавном, католици.
После Мохачке битке и пропасти Угарске (1526.) приметно је стално померање католичког становништва према северу у подручја са јачом католичком базом, тако да је у зворничком подграђу почео рапидно да опада број старог становништва. Смањењем и нестанком католичког становништва Зворник су напустили и фрањевци, па је и Црква свете Марије престала са радом (највероватније 1539. године). Упоредо са тим у зворничкој околини се настањивало становништво влашког порекла. У турском периоду Зворник је значајан занатски и трговачки центар. Јако је развијен саобраћај ладама низ Дрину и скелом преко Дрине. Године 1533. има нешто више од 580 домаћинстава, без оних која су припадала органима власти и војном сталежу. У Зворнику је ове године забележено преко 25 различитих заната, и то: табаци (стављаце коже), обућари, сарачи, чизмаџије, чурчије, папуџије, нанулџије, кројачи, капар, клинчари, калајџије, Свјећар, дунђери, пекари, Халвадзије, бараџије, месари, Потковач, ковачи, самарџије, клесари, бербери, казанџије и други. Зворник је у ово време представљао највеће градско насеље у истоименом санџаку. Интересантно је напоменути да је иу предтурски и турском периоду у Зворнику и околини било јако развијено виноградарство и да је грожђе представљало основно воће у граду. Један велики број занатлија и трговаца бавио се и земљорадњом. У турском периоу зворничка тврђава била је једна од највећих и најутврђенијих средњовековних градова у Босни.
Године 1878. турску власт заменила је аустроугарска. У доба аустроугарске владавине (1878 – 1918) Зворник је такође развијеније место. Он је котарско (среско) средиште са развијеним занатством и трговином. Тадашњем зворничком срезу, поред садашњег подручја општине Зворник, припада је и подручје данашње општине Калесија, Сапна, Теочак као и дјелови садашњих општина Угљевик (Тавна), Лопаре (Тобут и Прибој) и Бијељина (Главичице). У циљу обезбеђења колико-толико писмених радника и предрадника, као и школовања деце својих чиновника, Аустрија је у Босни и Херцеговини отварала световне основне школе по узору на европске. Тако је у Зворнику 1886. године дошло до отварања народне (државне) основне школе. Изграђени су макадамски путеви за Сарајево, Сребреницу, Тузлу и Бијељину, који су дуго година и после другог светског рата били у употреби. Посебно се продор Аустрије у БиХ осетио у Зворнику у области архитектуре и грађевинарства. Насупрот старим управним зградама оријенталног стила из турског периода уских прозорчића и мало светла, подижу се нове велике грађевине које су својом монументалносцу требале да представе нови режим и истакну његову снагу. Садашња зграда Скупштине општине, Библиотека и музејска збирка (Официрски дом тј. Касина), војна болница на Фетију (која се више не користи), жандармеријска станица, бивша зграда основне школе у Бексуји, пошта (сада пословне просторије „Бобар банке“ у центру града), само су неки од већих објеката подигнутих у Зворнику за време Аустроуграске.
Из пописа становништва из 1910. године види се да је град Зворник те године имао 732 куће и 3688 становника. За време аустроугарске владавине од културно-просвјетних и спортских установа и организација биле су у Зворнику две основне школе (српска и државна / народна), Соколско друштво „Српски соко“, Српска народна читаоница, медреса и руждија (виши степен муслиманских верских школа), као и неколико мектеба за основну верску поуку муслиманске деце.
Почетком овог века у Зворнику је постојала и позоришна аматерска грапа, која је приређивала краће драмске приказе, углавном једночинке и драматизовани народне пјесме. За време аустроугарске у Зворнику су основана културно-просветна друштва „Просвјета“, „Гајрет“ и „Напредак“.
За време Краљевине Југославије (1918 – 1941) Зворник је средиште среза, који се простирао у границама готово неизмјењеним из времена аустроугарске владавине. Од 1929. припадао је Дринској бановини са седиштем у Сарајеву.Стално се налазио у саставу округа тузланског, односно тузланске области.Имао је десет општина. Већина становника у Срезу бавила се земљорадњом, сточарством и воћарством. Радника је било врло мало. Они су радили, углавном, као најамна радна снага на различитим радовима у Зворнику, бавили се сплаварењем или повремено сечом шуме и радом у каменоломима. У самом граду по класном саставу поред занатлија и трговаца било је и нешто службеника и земљорадника који су поседовали веће површине земље и издавали је под најам или је обрађивали уз најамну радну снагу. Како је за време старе Југославије главно занимање становништва у срезу било земљорадња, већина заната у граду је била везана за пољопривреду, па су доминирали занати као што су ковачки, коларски, поткивачки, обућарски, опанчарски, пекарски, чурчијским, абаџијски, терзијскки, казанџијски , кујунџијски, месарски, посластичарски.
Године 1940. било је у зворничком срезу 180 занатских радњи у којима је радило 336 занатлија.
Зворник је иу овом периоду веома значајно трговачко место. Већина занатских итрговачких радњи (дућана) биле су на старински начин уређене, али је било и неколико радњи које су биле уређене по европском стилу. Саобраћај и пренос робе обављао се, углавном, коњском запрегом, нешто касније и моторним возилима, а са ближом околином познатим босанским коњићима (самарицама).Била је веома развијена и трговина дрвном грађом и мршавим свињама.Лађама, „зворникушама“ извозила се низ Дрину дрвена грађа, кожа, шљиве, јабуке, ораси, а самарицама у пасивне суседне срезове кукуруз. Познати су били зворнички вашари – први на Илиндан (2. августа) и други на ПЕТКОВАЧА (27. октобра).
Зворник је, као у ранијим периодима, раскрсница државних путева за Бијељину, Тузлу, Сребреницу, Сарајево, а преко моста на Дрини (подигнут 1929.) за Шабац, Ваљево-Београд и за Ужице. Из Зворника је полазило петак аутобуских линија. Имао је пет коначишта (ханова) и један хотел („Београд“).Није имао ни један индустријски објекат, чак ни млин или Стругару. До 1934. године у Зворнику је био и војни гарнизон бивше југословенске војске, који је био смештен у напуштеним објектима аустроугарске војске.
Према попису из 1931. године у срезу зворничком било је 47.326 становника.Град Зворник је имао тада 3.487 становника.
Пред почетак ИИ светског рата у граду је био готово исти број становника као 1931.године (око 3500). Зворник је тада имао електрично осветљење, пошту, телефон, телеграф, финансијску управу, болницу, срески као и шеријатски суд, медресу, православну цркву, шести џамија и синагогу. На подручју среза Зворник радило је тада 11 народних основних школа, Грађанска школа трговачког смера (ради од 1920. године), Мушка занатска (шегртску) школа и Женска стручна школа. Од јавних грађанских објеката између два свјетска рата подигнути су у граду гвоздени мост на Дрини и болница на Фетију.
Основне школе, поред школе у граду, радиле су се још у Козлуку, Тршићу, Скочићу, Брањеву, Шепку, Дрињачи, Лијешње и Растошници.
Евидентирано је да Зворник 1936. године имао две библиотеке – библиотеку Соколског друштва „Соко“ са 508 книга и библиотеку Народне читаонице „Слога“ са 170 књига, док је на подручју среза радило тада још 6 библиотека у селима. У срезу Зворник тада је постојало 12 разних друштвених организација, од којих су најмасовније биле: Соколско друштво „Соко“, Комитет Црвеног крста, Удружење добровољаца и Ловачко удружење. Зна се да су у граду у ово време постојала и два фудбалска клуба – „Змај од Ноћаја“ и „Слога“.
Од здравствених установа у срезу зворничком у годинама након стварања Краљевине СХС постојала је у Зворнику само једна амбуланта, један апотека, један срески лекар и апотекар.
Политички живот на подручју среза између два рата био је врло интензиван. На територији среза деловале су оне политичке грађанске странке које су имале утицаја у највећем делу земље. До 1929. године биле су то Радикална и Демократска странка, Југословенска муслиманска организација и Савез земљорадника. Највише гласова на свим изборима имали су кандидати Радикалне странке и ЈМО. У периоду од 1936. до 1941. године у срезу је највећи утицај имала Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) коју су сачињавали припадници Народне радикалне странке, Словеначке људске странке и ЈМО.
У периоду између два светска рата градоначелници зворничке општине били су: Ђорђо Видаковић, Хакија Крџалић, Џемал-ефендија Хулусић и Станко Николић. Станко Николић је функцију градоначелника обављао од 1933. до 1941. године. У априлском рату 1941. године и Зворник је бомбардован од немачке авијације. Повлачећи се пред Немцима из Београда, краљ и влада су тада прошли кроз Зворник, задржавају се у њему један дан, након чега је бивша југословенска војска срушила гвоздени мост на Дрини.
Иако је Зворник у току већег дела рата био јако непријатељско упориште и његови прилази (Стари град, Млађевац, Змајевац и Вратоломац) били обезбеђени рововима, бодљикавом жицом и другим утврђењима са јаким посадама, јединице Народноослободилачке војске ослобађале су га седам пута.Батаљони Прве пролетерске и Прве и Друге војвођанске бригаде ослободиле су га први пут 5. јула 1943. године.
У борбама за прво ослобођење Зворника погинуо је 71 партизански борац, а међу њима и народни херој Филип Кљајић Фића, комесар Прве пролетерске дивизије. Зворник је коначно ослобођен од непријатеља 19. фебруара 1945. године од када се у граду и шире формирају органи народне власти. У току рата готово да се није одвијао никакав културно-забавни и спортски живот у граду.Основне школе у срезу нису радиле, осим у Зворнику и Козлуку, и то с прекидима, док је Грађанска школа престала са радом још у априлу 1941. године.
По ослобођењу земље (1945.), у новој Југославији, у Зворнику је опет седиште зворничког среза, чија је територија остала, углавном, у истим границама које је имао овај срез за време Аустрогарске и Краљевине Југославије. Већ у марту 1945. године формиран је Народни одбор среза Зворник. Његов први председник био је Вељко Андрић. На територији среза формирано је тада 16 мјесних народних одбора: Зворник, Роћевић, Пилица, Челопек, Козлук, Грбавци, Сапна, Петковци, Снагово, Дрињача, Каменица, Цапарде, Осмаци, Мемићи, Калесија и Међаш. Први председник МНО Зворник био је Никола Манојловић, а секретар Драго Благојевић. Према попису становништва 1953. зворнички срез је имао 53.539, а град (са Дивича) 5.197 становника.
Увођењем новог комуналног система у лето 1955. године долази до проширења зворничког среза. Укинути су тада сребренички и власенички срез и припојени зворничком, тако да је подручје новог зворничког среза у периоду од 1955. до 1958. године обухватало територију садашњих општина Власеница, Шековићи, Хан-Пијесак, Сребреница, Братунац, Калесија, Осмаци, Сапна и Зворник .Председник среског народног одбора Зворник у овом периоду био је Никола Андрић. У лето 1958. године угашен је зворнички срез и прикључен тузланском, који је обухватао цело подручје североисточне Босне. 1962. године у административном смислу је формирано садашње подручје општине Зворник, чија површина износи 500 км2.
Као што је раније речено становништво на селу у зворничком срезу у предратном периоду бавило се земљорадњом, ау граду, углавном, трговином, занатством и угоститељством, па су ове делатности заузимале најважније место у привреди овог среза. Разумљиво је било што су иу послератном периоду, у измењеним друштвено-политичким условима, све до шездесетих година, ове привредне гране представљале основу зворничке привреде, јер на подручју општине у ово време није било индустријских капацитета. Тек 1956. године формирано је предузеће за производњу грађевинских материјала „Нови извор“, које је производило цреп, циглу, бетонске елементе, мермерне блокове, камен кречњак, кварцни песак, камен туцаник, калцијум карбонат, серпентин и друге производе који су пласирани на домаћем и страном тржишту.
Познато је да су у Зворнику 1956. године из области привреде деловала ова предузећа: Столарско „Младост“, угоститељско „Мајевица, прехрамбено“ Житопромет „, за производњу грађевинског материјала“ Нови извор „, Аутотранспортно“ Аутотранспорт „, за експлоатацију шума“ Јелица “ , грађевинско „Градитељ“, кројачко „Укус“, затим трговинска предузећа „Задружни магазин“, Пословни савез „Дуван“, „Први мај“, „Узор“ и „Технометал“, те Обућарска и бријачка задруга.
На подручју садашње општине Зворник у овој години постојало је и седамзворник1 земљорадничких задруга: у Зворнику, Грбавцима, Роћевићу, Козлуку, Пилици, Шетићима и Дрињачи. Оне су се, поред пољопривредом бавиле и трговином. У саставу предузећа „Нови извор“, основаног 1956. године, изграђена је 1957. године у Каракају модерна циглана са сушним простором.Подизањем ове циглане никао је и први индистријски димњак на подручју општине Зворник. Други индустријски објекат у Општини је Фабрика шперплоче, чија је изградња почела 1960. а завршена 1962. године када је пустена у пробну производњу. Фабрика је лоцирана такође, у Каракају у непосредној близини Циглане тако да је почела концентрација индустрије на једном месту, ван града. Фабрика шперплоче производила је паркет, шперплочу, фурнир, амбалажу, бурад и савијене делове намештаја. Изградњом ова два привредна објекта почео је процес индустријализације у Општини, од када су и улагања у ову привредну област знатно већа у односу на раније периоде. 70-их и 80-их настаје динамичнији развој зворничке привреде, тако да су у овом периоду остварене веома високе просечне стопе годишњег раста друштвеног производа, што је зворничку општину извело из круга неразвијених.Најзначајнији привредни капацитети подигнути у овом периоду или настали од некадашњих занатских предузећа и задруга су: Фабрика обуће „Стандард“, Фабрика одела „Алхос“, Везионица, РО „Нови извор“, фабрика гумених производа „Фагум“, транспортно предузеће „Дрина-транс „, предузећа из области дрвне индустрије: Фабрика шперплоча,“ Фурнири „,“ Братство „и“ Енергоремонт „; РО за металско монтажне и инсталатерске радове „Универзал“, Грађевинско предузеће „Инжењеринг“; РО из области пољопривреде и трговине „Агропром“, Фабрика минералне воде и сокова „Витинка“ Козлук, Фабрика глинице „Бирач“ (капацитета 600.000 тона, међу највећим у Европи, запошљава око 2500 радника) итд. Већина привредних субјеката организационо је везана за велике Систем као што су Енергоинвест, Шипад, УПИ и др. Према подацима управе прихода СО Зворник у 1990. години радиле су 544 приватне радње од којих је 88 угоститељских и 50 трговачких (без аутопревозника и таксиста којих је било 275). У току 1946. и 1947. године Зворник добија прве установе из области културе и прва културно-уметничка друштва. У јуну 1946. године отпочела је са радом Народна библиотека, јула 1947. године биоскоп „Дрина“ а 1947. године основано је КУД „Светозар Вуковић – Жарко“ у Зворнику и КПД „Братство и јединство“ у Козлуку. Десет година после рата (1955) у Зворнику је почео излазити „Глас са Дрине“, као орган ССРН тадашњег среза Зворник, а угасио се крајем 1958. године, да би поново почео да излази 1969. године као гласило ССРН зворничке општине. У оквиру припрема за Први босанскохерцеговачки сабор културе у Зворнику је 18. марта 1974. године покренут лист младих за друштвена питања, културу и уметност „Сазворја“. Године 1960. основан је и Народни универзитет, као установа за културно-образовно просвјећивање. Одмах после рата активиран је рад зворничке болнице, а нешто касније и апотеке у граду. У августу 1945. године основан је Фудбалски клуб „Дрина“, а исте године, само нешто касније, и фискултурна друштво „Дрина“, које је у свом саставу, поред фудбалске имало одбојкашку и шах секцију. Основно образовање се одвијало у девет осморазредних основних школа и једној специјалној основној школи и 28 подручних четвероразредних школа са преко 12000 студената и 400 наставника. У усмереном образовању деловали су Средњошколски и Технички школски центар. Зворник у том периоду има и Школу за основно музичко образовање (ради од 1957. године), затим Дјечије забавиште (од 1964.), Дом за социјално незбринуту децу у Витиничком Кисељаку (ради од 1977.) и Центар за социјани рад.
Године 1981. општина Зворник имала је 73.845 становника. Сам град имао је те године 12.147 житеља.
Званични сајт општине Зворник
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/sembersko-podrinjska-regija/19-semberija-i-podrinje?showall=&start=5
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.