Сам град Бијељина у историјским документима и споменицима помиње се релативно касно. Најстарији познати запис о овом насељу од 3. марта 1446. године налази се у Дубровачком архиву. Тада су људи илочког бана овде опљачкали дубровачког трговца богиша Богмиловићи, а о томе је остало писано сведочанство.
Од Зворника је кроз Бијељину пролазио средњовјековни пут који је ишао за Мачву, Митровицу и Хок. Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине спомиње се 1514. године. Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи. У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње и пренијет на зграду драгаљевачке основне школе. У османском добу, жупа Бијељина припада нахији Корај. Као сједиште кадилука помиње се 1634. године.
Аустријанци су у септембру 1716. године напали Бијељину, чији су становници пружили јак отпор. Како нису имали тврђаве, бранили су се из џамије и хамама који су били озидани од тесаног камена. Непријатељ је топовима знатно оштетио обе те зграде. А једну је спахијску кулу лагумом дјеломично разорио, а другу оштетио.Бијељина је тада пала под власт Аустрије, која је град напустила тек 1739. године, послије још једног аустро-османског рата.
Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа, али ослобођење није успело, и Срби бијељинског краја били су страховито десетковани и нису били у стању да узму знатније учешће у великом покушају ослобођења Срба у БиХ 1875 – 1878. Ова тешка времена изнедрила су и двојицу најзнаменитијих људи овог краја : Кнеза Иву од Семберије (1760 – 1840) као најизразитијег српског добротвора, симбола српске племнитости, и Филипа Вишњића (1767 – 1834), најпознатијег српског гуслара.
Бијељина је, захваљујући природном богатству, по попису из 1864. била највећи град санџака са 6074 становника, док је Тузла имала 5264. Због антисрпске политике Аустроугарске и социјалистичке Југославије Бијељина је заостајала у развоју као типично српски крај, тако да је Тузла 1991. имала двоструко више становника од Бијељине.
За вријеме аустро-угарске окупације и у рату 1876. године, град је веома настрадао.
Име града је словенског порекла. Топомини са атрибутом белине често се срећу код Словена: Београд, Бијело Брдо, Бела Стена … Назив Бијељина користи се, међутим, тек од 1918. године а претеће су му Бијелина, Белина, Билина … Претпоставља се да је имену кумовала белина земљишта на којем је настало село, а да је читав крај добио назив Семберија захваљујући вредним ратарима-Семберију који сакупљају плодове …
По окончању Првог светског рата, Бијељина улази у састав нове државе- Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која касније добија назив Краљевина Југославија. Након Другог светског рата у саставу је Социјалистичке Федеративне Републике Југославије све до њеног распада. Од потписивања Дејтонског споразума, којим је окончан грађански рат у Босни и Херцеговини, град и општина Бијељина саставни су део ентитета Републике Српске.
текст о настајању Бијељине из „Босанске виле“
Интернет адресе:
http://www.oaza.rs/bijeljina/istorija-s.htm
http://grad-bijeljina.blogspot.com/2011/06/istorija-grada.html
http://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/sembersko-podrinjska-regija/19-semberija-i-podrinje?showall=&start=2
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.