Сажетак: У историографији бивше Југославије опште је прихваћено мишљење да је у средњовјековно доба на подручју данашње Босне и Херцеговине истовремено партиципирала православна, католичка и тзв. „црква босанска“.
У савременој историографији новонасталих држава, на темељима те исте Југославије, у бројним научним радовима, као и у медијским средствима, често се презентују неутемељене констатације које се приказују као непобитне чињенице да је државна вјероисповијест у средњовјековној Босни била „богумилска“, док су православље и католичанство ширени насилним путем из сусједства. Такве тврдње образлажу да православни манастири на подручју данашње Херцеговине која је припојена Босни у другој половини XIV вијека, потичу из турског периода и да о њима нема писаних доказа, већ се везују за непоуздано предање. Такође, и средњовјековне споменике – стећке сматрају „богумилским културним изразом“, а „својим особеним науком лишили су средњовјековну Босну црквене архитектуре“. Насупрот наведеном, почев од првих трагова хришћанства пронађених у долини Требишњице, писаних историјских извора, дубровачке архивске грађе, натписа на стећцима и литературе, аутори у раду презентују хришћанске – православне споменике Травуније, од најстаријих времена до краја XV вијека.
Распадом државе Југославије, на њеном тлу појавили су се нови народи. Да би се доказало њихово вјековно постојање, јавила се потреба за писањем нове историје. У складу са тим, извјесни академици из федералног дијела данашње Босне и Херцеговине, темеље бошњаштво још из античког периода.
Осим тога, неки оповргавају и постојање хришћанског становништва које је од раног средњег вијека насељавало данашњу Босну и Херцеговину. Тако преводилац и приређивач дефтера насловљеног Сумарни попис санџака Босна 1468/69. година, у уводном дијелу констатује: „Особито је важно да нас дефтер поучава да у Босни постоји један народ. Нема исказа о католицима и православцима, заправо у ово вријеме православља у Босни није ни било. Оно што је сигурно, нема никаквих страних народа Хрвата и Срба“.
Неопходно је обичном читаоцу скренути пажњу да се не ради о неком неупућеном истраживачу, већ о стручњаку османског језика који је преводио и приређивао и друге турске дефтере.
Нажалост, сличних примјера је много у савременој историографији и друштву. Готово свакодневно у писаним и електронским медијима могу се чути констатације да је државна вјероисповијест у средњовјековној Босни била „богумилска“, док су православље и католичанство ширени насилним путем из сусједства. Тврди се да православни манастири на подручју данашње Херцеговине која је припојена Босни у другој половини XIV вијека, потичу из турског периода и да о њима нема писаних доказа, већ се везују за непоуздана предања.
Могуће да их је на ово навела констатација истакнутог В. Ћоровића који је писао: „Као за све манастире у Херцеговини, тако и за Добрићево постоји пре- дање да га је основао цар Константин на путу из Рима у Цариград, нашавши да је његово мјесто добро“. Истовремено, преко средњовјековних споменика – стећака које приписују богумилима, заговарају духовни континуитет између богумилства и ислама, односно средњовјековне босанске државе и Османлијског царства.
Насупрот наведеном, пренебрегавају чињенице да су рани трагови хришћанства пронађени у селу Панику на подручју Билеће која је у средњем вијеку припадала Травунији. Паник и друга насеља у долини ријеке Требишњице у данашње вријеме потопљена су водом Билећког акумулационог језера. Због стварања поменуте акумулације, ангажовани су бројни домаћи и страни стручњаци, ради измјештања и заштите историјских споменика. Интересантно је да је истакнуту улогу у истраживањима имао амерички истраживач, професор Станфорд универзитета, Вејн Вучинић који је поријеклом из Билеће.
О налазима у потопљеним селима Панику, Ораху, Чепелици и Мирушама написани су значајни радови од којих бисмо истакли резултате З. Кајмаковића, Ш. Бешлагића, И. Бојановског и И. Чремошник.
Због индустријализације тадашње државе, жртвоване су не само природне љепоте које су красиле долину Требишњице, већ и значајан број вјерских, односно културно историјских споменика из античког и средњовјековног периода.
Ријека Требишњица протицала је кроз насеље Паник (римски Leusinium), а била је премошћена старим мостом. Пронађени натпис у камену говори да је мост на ријеци Требишњици код Паника обнављан од 79. до 84. године нове ере.
На овом подручју хришћанство је наговјештавано још пред Константиново доба, што потврђују трагови у откривеној луксузној вили с Црквине у Панику коју је сачињавало неколико грађевинских комплекса, а датирана из доба цара Галијена (253-268). Изнад римског грађевинског комплекса пронађе- на је мала старохришћанска црква која је изграђена још у VI вијеку, а касније је изнад ње изграђена средњовјековна црква око које се сахрањивало становништво.
Хришћанска традиција настављена је доласком Словена. Ово подручје је припадало средњовјековној области Травунији за коју византијски цар и писац Константин Порфирогенит половином X вијека каже: „тамошњи становници воде поријекло од некрштених Срба“ и потом констатује да су њени владари увијек били подложни владару Србије. Касније, 1376. године, Твртко I Котро- манић ово је подручје припојио Босни.
Нема никакве сумње да је у средњовјековном периоду на овом подручју живјело хришћанско становништво православне вјероисповијести, што потврђују евидентиране цркве и црквишта од којих су неке измјештене а неке потопљене водом. Приликом истраживања долине Требишњице, З. Кајмаковић посебно је истицао средњовјековну цркву посвећену Св. Николи на Мистихаљу у Панику, претпостављајући по називу локалитета да је раније била посвећена Св. Михаилу.
По његовим мјерењима димензије цркве биле су: дужина 7.80, ширина 4.35, а висина 5 метара. Била је пресвођена полуобличастим сводом. На западној фасади приликом последње обнове био је уграђен натпис у којем се помиње поп Вучкосав, ктитор раније обнове.
Иако је црква била посвећена Св. Николи, становништво које је живјело на овом подручју и данас се са носталгијом сјећа да је код ове цркве традиционално одржавана свечаност о Светом Илији.
У Мирушама, у засеоку Колањевићи, налазила се црква посвећена Св. Ђурђу. Била је смјештена на лијевој обали ријеке. Црква је димензија: дужи- на 7.33, ширине 4.40, а висине 4.50 метара. Сматра се на основу њеног архитектонског изгледа, односно благо преломљеног свода, да је далеко старија од своје обнове из 1856. године. Поред поменуте цркве у Колањевићима евидентирана је средњовјековна црква посвећена Св. Петки. У овој цркви М. Вего пронашао је натпис једног Влаха Мирушића који су, како је познато из дубровачких докумената, насељавали ова подручја крајем XIV и током XV вијека.
Као и претходно наведене, сличног архитектонског изгледа била је црква у Мирушама у Прибојну, посвећена св. Сави, дуга 7.42, широка 4.53, а висока 4 метра. Овај локалитет називао се и „Манастир“, што упућује на раније култно мјесто.
Током наведених истраживања, посебна пажња посвећена је манастирским комплексима Добрићеву и Косијереву који су измјештени са првобитне локације. Око настанка ових манастира код истраживача из области историје умјетности не постоји усаглашено мишљење. За манастир Добрићево М. Шупут сматра да датира с почетка XVI вијека, док је З. Кајмаковић сматрао да је Добрићево саграђено прије доласка Турака. По његовом виђењу у архитектури Добрићева преплићу се рашки (у основи) и готски (у надоградњи) стил.
Сачувани су манастирски печати који датирају из XIII вијека. Међутим, истраживања су показала да натписи на печатима нису аутентични.
Недалеко, на извору ријеке Требишњице, налазила се црква Ружица. Детаљан опис ове цркве дао је Марко Поповић који је учествовао у поменутим истраживањима и датирао цркву у XIV вијек.
Поставља се питање коме припадају цркве и црквишта, као и средњовје- ковни споменици – стећци у долини Требишњице којих је на овом подручју побројано укупно 476. Стећци су евидентирани на следећим локалитетима: Извор 2, Задубље 61, Орах 10, Мистихаљ 178, Паник 103, код цркве Св. Ђурђа 20, Гробнице I 48, Гробнице II 9, Мостиште 33 и Горње село 3 стећка.
Средњовјековни споменици разасути су по цијелој данашњој Херцеговини. Већ неколико година, од како је у четири државе бивше републике СФРЈ кренуо пројекат УНЕСКО-а о номинацији и заштити стећака, негодовања и протести упућени су из федералног Сарајева, гдје се тврди да се покушава преотети бошњачка културна баштина. По њима су стећци богумилски који су њихови преци. Нажалост, и неки српски историчари преузимају податке и пишу како су стећци богумилски. Не желећи да се овом приликом упуштамо у питање „цркве босанске“ коју су заиста многи обрађивали, износимо само чињеницу која каже да је закључно са 1985. годином један истраживач пребројао 521 рад који третира ову тему.
Од 1985. године до данас, „цркви босанској“ посвећени су научни ску- пови и написан велики број радова, гдје се без неких нових доказа понављају раније изречени ставови. Од новијих истраживања пажњу привлаче радови П. Ћошковића и И. Барнс која је објелоданила погрешно ишчитавање тестамента госта Радина од стране Ћ. Трухелке. Ауторка истиче да није тешко примијетити да нема ниједног навода који се коси са догмом православне цркве и да је тестамент сачинио припадник православне вјере.
Због индиректне везе са вјерским приликама у средњовјековној Босни и Херцеговини о стећцима је написан велики број радова. Нажалост, велики број њих је компилативног карактера у којима се тврди да они припадају богумилима. Припадност стећака утврђивана је на темељу декоративних и других мотива уклесаних на њима. Један од најбољих познавалаца ове проблематике сликарка и историчарка умјетности М. Венцел (1932-2002), чија су истраживања незаобилазна, писала је да иконографија стећака има праву хришћанску основу.
Ментор М. Венцел био је А. Бенац, коме се, како је написала, обратила: „’Dr. Benac, rekoh, moram Vam nešto reći. Prošle večeri sam razgovarala sa Johnom Fineom, koji istražuje Crkvu bosansku. Zajedno smo zaključili da ni na stećcima, ni u Crkvi bosanskoj nema ničeg bogumilskog. Mislim da bogumili nisu napravili stećke. Mislim da nikad nisu ni bili ovdje.’ ’Znam’, reče on. ’Uvijek sam to znao. Ali to nije nešto što mogu ja reći. Vi to možete i ja ću Vam pomoći’“.
У разрјешењу постављених питања најсигурнији ослонац је писана ис торијска грађа, у овом случају Дубровачког архива која је незаобилазна у разрешењу бројних питања, па и ових. Село Мируше добило је име по Власима Мирушићима. Из катуна Мируша био је Гојко Медошевић, Влах Мирушић, који је почетком XV вијека наведен као вазал Вука Хранића.
Пљачке и убиства дешавале су се у Мирушама и Чепелици. Године 1406. Радивац Милотић опљачкао је у Чепелици два дубровачка курира и њиховог сапутника.
Трговце који су ишли из Дубровника ка унутрашњости пут је водио кроз Чепелицу и Мируше. Двојицу удружених трговчића Вукашина Вукотића и Радосава Богавчића опљачкали су Радивој Витојевић, Милач Богуновић, Радоња Братуљевић, Мирослав Станчић и других. Разбојници су припадали Власима Мирушанима.
У дубровачким изворима помињу се страдања у Доњем Врбну и Скроботну који су у сусједству Мируша и Чепелице. Четрдесетих година XV вијека у Скроботну су пљачкали Милишићи, док су у Чепелици убиство извршили Требињци, Божитко Остојић звани Чифут, његов рођак Вукота и Иваниш Новаковић.
Октобра 1470. године против једног крамара са овог подручја поднијета је тужба у Дубровнику.
У каснијем периоду, као разбојник помиње се Драгић Вукмировић, човјек Радича Паскашевића из Чепелице. (Dragichus Vochmirovich homines Radicii Pascassevich de Zepelica). Против њега оптужницу је пред ректором Сигисмундом Ђорђићем подигао Радин Миобратовић из Жупе Дубровачке.
Док су у Мирушама живјели Власи Мирушићи, у сусједним насељима Доњем Врбну, Малини и Скроботну живјели су Власи Малешевци.
Заселак Колањевићи у Мирушама добио је име по Власима Колањевићима који се помињу у дубровачким архивалијама, а којима смо посветили засебан рад. Априла 1425. године у документима се помиње Бјелослав Колањевић из Требиња.
Да је средњовјековно становништво насељено по травунијском побрежју припадало православљу протврђује и примјер Предојевића смјештених у околини Билеће. Захваљујући сачуваним епитафима на стећцима смјештеним на локалитету Језерине у Билећком пољу и упоређеним са дубровачком архивском грађом, недавно је утврђено разгранавање њиховог катуна и идентификовање њихових некропола. Турском окупацијом неки од Предојевића прелазили су на ислам, а неки сачували православну вјеру. Рушевине Предојевића цркве сачуване су све до данашњих дана у селу Пријевору. Сачувана је и Предојевића џамија.
Још 1319. године у Рудинама које су припадале Травунији, а касније Требињској области, помиње се православни поп Прибихлав. Нешто касније помиње се и калуђер Макарије. Почетком 1491. године у Билећи је дјеловао православни поп Радић Предојевић.
У селу Заушју код Билеће недавно је откопана црква за коју се сматра да је из средњовјековног периода. У цркви са лијеве стране откопан је стећак, нажалост, без натписа, а у олтару који је четвртастог облика откопан је стуб часне трпезе.
У селу Баљцима, удаљеном четири километра од Билеће, номинована је некропола на локалитету Бунчића за Унескову листу у којој се налази 190 стећака. Значај Бунчића некрополе огледа се у раније пронађених седам натписа у којима се помињу Вукша Дубчевић, Рашоје, Цријеп и Рашко Влаховић, Витоје Даковић, Рада Раичева, Бунац Рушовић и калуђер Глигорије који је посебно значајан за наш рад.
Недавно је на овом локалитету Г. Комар пронашао два нова натписа. У једном од њих помиње се да ту почива монахиња.
Позивајући се на предање, мјештани села Баљци тврде и показују локалитет гдје се налазио средњовјековни манастир. Нажалост, истраживања нису вршена.
Као и многа друга насеља у данашњој Херцеговини, Бунчићи су име добили по Власима Бунчићима који су настали разгранавањем других катуна.
У раније пронађеном натпису помиње се Бунац Рушовић. Поставља се питање да ли је локалитет Бунчићи добио назив по поменутом Бунцу који је можда био на челу катуна. Његови насљедници називали су се Бунчићи. У каквом је сродству био наведени Бунац и Вукота Бунчић није нам познато. У судским књигама Дубровачког архива 1419. године регистровани су Вукота Бунчић из Баљака и Драгослав Богдашић из сусједног села Богдашићи. Наведени су оптужени да су украли Медоју Бранојевићу из Мириловића три краве. Такође, и недалеко удаљено село Мириловићи добило је име по Власима Мириловићима.
Осим наведних, значајан је број стећака у селима Скроботно, Жудојевићи и Врм који припадају влашкој скупини Малешеваца који су живјели на ширем овом подручју. За њих је карактеристично да су дали највећи број крамара и били највећи превозници робе која је караванима преношена из Дубровника у унутрашњост. И овај род био је православан, а славили су Св. Игњатија Богоносца. Њихове порушене цркве налазе се у селима Доње Врбно и Жудојевићи- ма. У цркви у Жудојевићима налази се стећак са натписом у којем се каже да ту почива поп Обрад Малешевац.
На овом подручју бројна су црквишта која до данас нису истражена. Најбољи примјер је подручје које је некада обухватала средњовјековна жупа Ватница (Фатница), а била је у склопу Травуније.
Писани извори помињу постојање православних попова у Фатници. Наиме, из Фатнице је 1449. године у Дубровник посредством проводаџија дошла Мила, ћерка попа Новака, да би се удала и склопила брак са Иваном Тонковићем са острва Мљета. Пошто је била православне вјероисповијести, дубровачки бискуп требало је да одобри овај брак.
Према предању, у средњовјековној Ватници (Фатници), којој су припадала села Ватница, Бачевица, Нарат, Расухаче, Калача, Калац, Какорићи и друга, постојао је већи број православних цркава и то на локалитетима под Црвеном гредом, Пораће, Сопот, Црквина, Косе, Баба-крст.
О постојању манастира у селу Ораховицам писао је истакнути Ј. Дедијер поријеклом из поменутог села Чепелице.
На темељу истраживања О. Зиројевић сазнајемо да је у једном турском дефтеру у Фатници забиљежена црква свете Пречисте чију је баштину држао извјесни поп Стефан.
У истом извору у нахији Фатници, у селу Г. Будебојик (?), данас непознатом, евидентирана је и црква светог Јована. Њену земљу држао је поп Матија. Још једна црква посвећена светом Јовану била је у Фатници и то у селу Г. Кржака (?) које данас не постоји под тим називом.
Осим Рудина, које су припадале Травунији, значајан број средњовјековних хришћанских споменика налазио се и у Требињу које је уједно било центар Травуније. Требињски властелин Обрад Војихнић, априла 1326. године, склопио је споразум са каменаром Влахом Колендиним из Дубровника да изводи радове на једној цркви у Требињу за годишњу накнаду у износу од 40 перпера. Осим новчане накнаде за рад, Обрад се обавезао да ће Дубровчанину обезбиједити храну и путне трошкове. Нешто касније Обрад је за радове на цркви ангажовао једног мајстора из Задра који се обавезао да ће радити годину дана за износ од 45 перпера.
Током тридесетих година XIV вијека, а и касније, у дубровачким документима помиње се насеље у Требињу Свети Стефан или Стефан Поље. Нешто касније, у десетинама документа Дубровачког архива разних серија помиње се црква Светог Стефана која у данашње вријеме не постоји, а налазила се, како извори говоре, код прелаза ријеке.
У њој је службовао православни требињски поп Тврден. Његов рођени брат био је калуђер у Конавлима, а звао се Никола Богдановић. Октобра 1375. године поп Тврден није био жив, а његове ствари у Дубровнику су преузели брат Никола Богдановић и рођаци Бокчин Станиславић из Требиња и Рајко Милатковић из Врсиња.
Нешто касније, Богчин Станиславић постао је поп. На захтјев кнеза Павла Раденовића 1411. године у Дубровнику је „пречасни поп“ Бокчин био присутан током нагодбе у вези са једним убиством. Октобра 1418. године његов човјек Мирослав Милотић продао је коња у Дубровнику. У центру Требиња је имао кућу православни поп Бокчин Станиславић, у којој је живио са својим синовима Радославом и Прибатом.
У насељу Полицама, радник музеја у Требињу Стеван Кијац пронашао је 1959. године натпис урезан у три реда у живу стијену у којем се помиње поп Бокчин.
Код прелаза ријеке, недалеко од измјештеног Арсланагића моста, налазила се и црква Св. Ђорђа, коју је потопило акумулационо језеро. За разлику од осталих потопљених цркава, ова црква била је већих димензија: дуга 9.1, широка 4.81, а висока 4 метра. И ова црква датира из средњег вијека. Наиме, до 1887. године била је рушевина, а тада је обновљена.
Непознато је гдје се налазила црква Св. Михајла у којој је сахрањен требињски жупан Павлимир са сином Тјешимиром. Можда је била на локалитету Мистихаља у Панику. Међу најстаријим црквама у Требињу је Костадиновица у Гомиљанима (посвећена архиђакону Стефану) и црква Св. Варваре у Џивару. Средњовјековне цркве налазе се и у селима Талежи посвећена Св. Недељи и Св. Илије у селу Месари.
Један од најстаријих црквених објеката је манастир Св. Петра и Павла. Мавро Орбини тврдио је да ту лежи тијело рашког жупана Десе. Према Томи Архиђакону, у овом манстиру се од 1067. године налазила требињска бискупија у којој је столовао католички бискуп који је протјеран у Дубровник и добио острво Мркан на управу.
Да су на подручју Требиња осамдесетих година XV вијека постојале православне монашке заједнице потврђује и дубровачка архивска грађа. Извјесна Јелисавка из Требиња била је калуђерица чији је син Радоња био слуга код ковача Радибрата Припчиновића из Дубровника.
Један од најзначајнијих вјерских и културних споменика Требиња је манастир Тврдоша, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Око његовог постанка у историографији не постоји усаглашен став. Новија археолошка истраживања установила су ранохришћански и неколика средњовјековна слоја. На темељу записа Марка Требињца из 1509. године, сазнаје се да је манастир подигнут заслугом кир Василија, при архиепископу Јовану, свакако прије записане године.
Међутим, први писани помен Тврдоша датира од деведесетих година XV вијека. Као монах Богородичине цркве (данашњи Тврдош) помиње се Вењамин Радишић. Године 1496. помиње се презвитер Стефан Ковачевић, а нешто касније и Лука Раосалић чија је парохија била поменута црква.
У дубровачким документима помиње се митрополит Василије који резидира у цркви Свете Марије у Требињу. Он се октобра 1504. године задужио 40 златних дуката код Франческа Радановића из Дубровника и Драгише Вучинића из Журовића. Наведени кредит требало је да врати након два мјесеца.
Међутим, дуг није враћен на вријеме, па се потом током марта наредне 1505. године помиње игуман Јован који се обавезује да врати преостали дуг. Кредит је враћен са закашњењем, јер је касација документа датирана 28. априла 1505. године.
Да је на подручју Травуније, касније Требињске области, живјело православно становништво свједочи дубровачка архивска грађа. Због тешких животних прилика православно становништво одлазило је у Дубровник и прелазило на католичанство. Радован Ђурђевић из Мирловића јуна 1415. године дошао је у Дубровник са својом ћерком Радославом и ступио у службу код извјесног Марина и пристао да га служи само за храну и одијевање. Истом послодавцу дао је своју ћерку Радославу која се покрстила и примила име Ана, а која је, такође, служила само за храну и одијевање. Она се обавезала да ће поштено и вјерно служити, а послодавац да је неће отпустити све док буде жива.
На подручју које је обухватала Травунија, а потом Требињска област, развио се интензиван и динамичан живот у античко, а потом и у средњовјековно доба, о чему свједоче многобројни споменици и једне и друге епохе. Становништво које је насељавало ова подручја и прије турске окупације било је православне вјероисповијести, што потврђују рушене, а потом обнављане цркве и црквишта које су припадале Предојевићима, Малешевцима, Мирловићима, Угарцима, Журовићима и другим разгранатим родовима попут Мирушића, Колањевића, Бунчића, Богдашића, Витковића и других. У прилог наведеном свједоче и многобројни средњовјековни споменици – стећци под којима су покопани чланови наведених братстава, што потврђују натписи на стећцима и дубровачка архивска грађа. Средњовјековни споменици – стећци на подручју које је припадало средњовјековној Травунији не могу се доводити у везу са тзв. богумилима, што раде многи истраживачи са високим академским звањима. На жалост неки то раде намјенски, да докажу како у средњовјековној Босни и Херцеговини није било православља, ни Срба.
На крају, потребно је нагласити да ово питање није у потпуности исцрпљено. Ово су само неки од доказа о дугом трајању хришћанства и православља на подручју Требиња и његове шире околине. Неопходно је систематски истражити бројне локалитете који се везују за постојање цркава, манастира и црквишта. За разрјешење овог значајног питања нису довољна спорадична археолошка истраживања, већ један тимски рад под окриљем историјског института који недостаје данашњој Херцеговини.
ИЗВОР: Радмило Б. Пекић, Глигор М. Самарџић, ХРИШЋАНСКИ ‒ ПРАВОСЛАВНИ СПОМЕНИЦИ ТРАВУНИЈЕ У ИСТОРИОГРАФИЈИ И САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ, Тематски зборник радова: ИСТОРИОГРАФИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО, Ниш 2014, 147-162.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.