Као што за многе сегменте живот и рада Српске читаонице у Бањој Луци нема историјских података, тако их нема ни за њен вечерњи рад, али о том њеном амбијенту остала нам је неуништена прича Петра Кочића „О проклете вечерашње вечери“, писана почетком ХХ века. Иако она има књижевни садржај, ипак нас уводи у историјску атмосферу вечерњег амбијента у Српској читаоници. У почетку приче се у средишту збивања налази читаоничин послужитељ. Како Читаоница није тада имала електрично осветљење, он би најпре очистио цилиндар од лампе, затим би упалио лампу и при тој светлости би на основу одлуке управе Читаонице уредио старе листове, а наслове пристиглих листова тог послеподнева би педантно исписао на таблу. После бацања још једног погледа да види да ли је све уреду и на своме месту, а Читаоница припремљена за посетиоце, свестан да је и сам део те атмосфере, послужитељ би затим обратио пажњу и на свој изглед. Најпре би поквасио своју косу са неколико капи воде, стао пред огледало и онда проређеним зупцима чешља уредио своју фризуру по најновијој моди, да барем отприлике личи на фризуру једног од чланова путујућег позоришта које се пре неку годину нашло у бањалучкој вароши. Тако уређен пред огледалом, које је најлепше показивало његову послужитељску углађеност, он би се по свом устљеном обичају упутио Осману на кафу…
Пред полако стизање посетилаца, око и испред Читаонице у Господској улици било је као и обично мирно и тихо. Део читалачке публике, њен дух и начин опхођења, Кочић показује кроз газда-Ристу (вероватно Ристо Бокоњић), а нечитаоце кроз касапина Тешана. Газда Ристо, учтив, добро васпитан, одрастао у стара лепа времена, није знао речи „конкуренција“, па је сваку дерњаву касапина Тешана при продаји меса сматрао за „неучтивост“. У односу на касапина Тешана, а послујући са сигурном газдинском егзистенцијом, газда Ристо би затварао дућан чим би на „царској кући“ откуцало осам сати, па по свом обичају пошао право у Читаоницу, док би Тешан остао у касапници да се и даље дере.
Читалачку атмосферу у Читаоници, у којој је газда Ристо затекао доста посетилаца, изгледа да Кочић посматра из близине.Газда Ристо седа на своје радно место, узима неке новине и почиње да чита. Одмах до врата са њихове десне стране седи газда Саво настањен у улици Милића (Саво Милић). Што је за газда-Ристу на улици касапин Тешан, за Читаоницу је газда Саво који није вешт у читању. Преврћући лист „Српски вијесник“, он је наглас срицао: „Б-у-р-и, Бури, с-у су к-а-о као и н-а-ш-и наши Ц-р-н-о, Црно-г-о-р-ц-и Црногорци“. „Аа, јес“ Баш к’о наши Црногорци. Алал им вјера! узвикне радосно газда Саво“ – не толико ради нове спознаје колико што је „прочитао“ и разумео смисао ове кратке реченице, каже Кочић, и наставља даљи опис: „Газда Ристо га погледа испод ока, па настави читати. – Алал им Црногорска крв! – поново узвикну газда Саво и пребаци ногу преко ноге, па почне даље срицати. Неки се засмијаше у себи, онако да се чује и не чује, а газда Ристи заигра доња губица – мало да не проговори.“
Атмосферу читања и збивања у Читаоници посвећује једнако свима читаоничним посетиоцима те вечери. Док су једни, уморни од читања, а други од досадног гласног срицања газда-Саве, полако устајали и напуштали Читаоницу пристизали су нови читаоци. Кочић није бележио само њихова имена, од којих су нека позната у историји Бања Луке, него их је приказивао и са људске стране. Од тих дошавших у Читаоницу записани су млади Пољокан са старијим братом, протин син са учитељем, госпођа Јелена са мужем и господин Никица. За њега Кочић каже да је вечити суплент, како га другови зову из шале, и да истина ретко посећује Читаоницу, па му се чини да долази једино ради сензационалних вести са берзе: из Лондона, из Париза, из Монте-Карла. „За Монте-Карло би дао душу!“…
Поред газда, интелектуалаца и боема, у Читаоницу је долазио и понеки „калфица“ и бојажљиво улазио у собицу у којој су се налазили листови и часописи „Зора“, „Бранково коло“, „Тежак“, „Васпитач“, „Привредник“, „Искра“, „Просвјета“, „Вијенац“ и други. Били су нам готово сви књижевни листови осим „Наде“ коју је на поледњој седници управе Читаонице тражио калајџија Јанко да се наручи. Говорио је да су му се посебно свидели текстови некаквог Бошка, некаквог Божидара, а посебно некаквог Тугомира. „А слике од Чепљина! Е, већ! Ракиски би казан прежалио – узвикнуо је одушевљени калајџија, поткрепљујући свој предлог – само кад би умио нако шарати!“ Неки чланови Одбора противили су се том предлогу, а највише ватрени Србин Мојсијеве вере млади Пољокан и газда Ћетооје, који је те вечери ушао у Читаоницу, сео до протиног сина и питао га шта има ново и шта је са Бурима. Док су они разговарали, газда Саво је довршавао читање последњег телеграма с бојног поља из Јужне Африке у којем се говори о смрти славног бурског вође Жуберка. Неуморни посетилац Читаонице Влајко Сивријаш је најрадије читао београдске „Мале новине“, рубрику „Кретање наших позоришних дружина“. Мешу пристутним калфама у Читаоници, Кочић наводи имена Митра, газда-Ристиног калфе, Трифуна Јокића, газда-Савиног калфе, некадашње и тадашње калфе Милана Михаиловића, Ристу Алексића, Светозара Слијепчевића, који су најчешће читали већ прочитане новине. Српску читаоницу у друштву са неким или сам, газда-Ристо је обично напуштао кад месец већ високо одскочи, а Врбас некако чудно, како му се чинило, тужно шуми. Мислио је газда Ристо да Врбас можда тако тугује за оним старим временима, за којим су туговали многи трговци. Газда-Ристу, по изгледу и понашању „залуталог“ из оног његовог времена у време касапина Тешана и пијаних мађарских солдата, у једно Кочићево вече натерали су да онако кроза зубе извлачећи из Читаонице промрмља: „О, проклете вечерашње вечери“. И затим је газда Ристо убрзао корак према свом времену – својој кући у којој је негована она његова атмосфера из давног, лепог, његовог грађанског времена.
(Текст преузет из књиге „Српска читаоница у Бањој Луци 1868-1941. године“, др Ђорђа Микића, Бањалука 1999. г. 36-40 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.