ЋИРИЛИЧНИ БРЗОПИС У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСНИ

Брзописни тип ћирилице који се формирао у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV векаопштим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице. Брзопис је био мање или више познат и на западу од хумске земље, у приморској области која је ушла у састав босанске државе за Тврткове владавине. Ћирилица се у тој области чврсто држала нарочито у делу између Сплита и реке Цетине. То је позната жупа Пољица, која је имала свој статут написан 1440. године, без сумње ћирилским брзописом, а најстарији сачувани препис је с краја XV века. Од XVI века појављује се документација која је писана брзописом и у другим нашим крајевима западно и северозападно од некадашње босанске државе. У њезину саставу се у Твртково време нашла у вазалском односу и личка област, у којој се већ тада ширила ћирилица.

Писар првог сачуваног брзописом писаног акта Тврткова могао је доћи из Хума. Сва остала Тврткова брзописна акта (једна повеља и шест писама), почевши од 10. априла 1378. па до 12. јуна 1389. године, урадио је логотет Владоје, који је савршено  познавао дипломатички брзопис и који је, највјероватније, био раније писар у канцеларији кнеза Лазара. Увођењем рашког брзописа у своју државну канцеларију Твртко је и тим спољним обележјем хтео показати да је прави наследник и следбеник славних Немањића.

Употреба брзописа у државној канцеларији наставила се без прекида и за владавине Тврткових наследника. Поред брзописа, као што смо раније видели, поједини писари су употребљавали и устав, и то само за писање повеља. Тако је и Владоје написао уставом повељу коју је Твртко издао 1380. године војводи Хрвоју Вукчићу. Владојев врсни ученик и наследник Томаш Лужац, писар краља Стефана Дабише (1391-1395) и краљице Јелене (1395-1398) написао је пет аката, од којих су три писма и две повеље, од којих је једна писана уставом и издана жупану Вукмиру и његовој браћи, а друга брзописом и издана Дубровачкој општини. И Дабиша и Јелена поред Лушца имали су још по једног писара, којима међутим не знамо имена, а писали су само писма и то брзописом. Последње Јеленино писмо је из 1399. године када је веч владао краљ Остоја (1398-1404, и 1409-1418). И у његовој канцеларији повеље су писане и брзописом, а писма само брзописом. Писар Стипан Добриновићписао је две повеље уставом, а Хрватинповељу уставом, а писмо брзописом, док је Томаш Бућанин, који је био писар за друге владавине краља Остоје, повељу написао брзописом. Од четвртог, непознатог Остојиног писара остало је шест писама. Краљ Твртко II (1404-1409, и 1421-1443) има шест писара и сви су забележили своја имена. То су Новак Гојчинић, Душан, Владић, Радосав, Павле и Радивој Храстић, а написали су свега осам аката, од којих су четири повеље, од њих су три писане уставом. Само брзописом су се служили писари Душан, Радосав и Радивој. За кратке владавине Стефана Остојића (1418-1421) радила су два писара, Владић, који је после био писар и  Твртка II, и Новак Гојчинић, који је раније такође био код код Твртка II, и једини писар за његове прве владавине. Као што већ знамо,оба та писара писала су уставом, а за Стефана Остојића су написали две повеље. Краљ Стефан Томаш (1443-1461) оставио је пет докумената, од којих само једно писмо, а била су три писара: Рестоје, Твртко Секуловић и један непознат. Рестоје је написао једну повељу брзописом , као што су чинила остала двојица, а другу своју повељу је написао уставом. И на крају, од Стефана Томашевића (1461-1463) остало је пет повеља, а писао их је брзописом дијак Бранош у Јајцу, прву повељу 23. новембра, а остале четири 25. новембра 1461. године.

Са Браношем престаје рад босанске државне канцеларије, али не и документована историја развитка рашког брзописа у босанској држави.

Као што је најстарија документација за историју брзописа у босанској држави настала изван државне канцеларије, у јужном делу државе, у Хуму, тако се та документација наставила и после затварања краљевске канцеларије. Последњи сачувани документ је из 1493. То је признаница коју су „дубровачкој господи“ издали посланици „хумских војвода“ Жарка и Тадије Влатковића. Биле су још две доцније признанице браће Влатковића, из 1496. и 1498. године, које су објављене по оригиналима, а они су се после изгубили.

Документациони период употребе брзописа у босанској краљевској канцеларији обухвата 85 година, а бар 125 година у канцеларијама феудалних господара у јужним и југозападним крајевима. За тих 125 година написано је 95 сачуваних докумената, а потичу од седам властеоских родова. Напоменимо одмах да су само два документа написана уставом, о чему је већ било говора.

Најстарији документ је писмо хумског жупана Санка Дубровачкој општини писано пре 1369. године. Од Санкових синова Бјељака и Радича Санковића имамо две повеље из 1391. године, поред повеље из 1399. године која је писана уставом.

После Санковића по старини сачуване документације долазе некадашњи господари Попова поља Николићи. Од њих су остала два писма, из 1393. и 1417. и једна повеља из 1418. године.

Даље иду Јабланићи, са 14 докумената писаних 1397. до 1454. године, почевши од Павла Радиновића (једна повеља). Од његовог сина Радосава Павловића има 10 аката (4 су повеље) и његових синова Иваниша, Петра и Николе – три акта.

Господари Доњих крајева Хрватинићи оставили су свега три акта, најстарији је из 1404. г. а издао га је Хрвоје Вукчић, затим долази писмо Хрвојева зета Твртка Боровинића из 1430. године и повеља Хрвојева синовца Јурја Војисаљића из 1434. године.

Први акт хумских господара Косача писан је 1410. године. То је писмо Сандаља Хранића, од којег је остало још шест аката, последњи је из 1430. године. Његов синовац херцег Стефан Вукчић има од 1435-1466. године 15 аката, од којих су две повеље. Стефанова трећа жена Цецилија, пореклом Италијанка, оставила је један акт из 1467. године, а Стефанов старији син Владислав – 11 аката од 1450-1487. године, а млађи синови Влатко и Стефан заједнички су издали 19 аката – признаница 1467-1470, од самога Влатка има пет аката из 1466-1470. године.

Из властеоске породице Драгишића, који су били у сродству са Сандаљем Хранићем, остале су три признанице писане 1437. и 1438. године. Издали су их, сваки посебно, кнезови Стјепан, Радосав и Остоја.

Последњи се јављају Влатковићи, са својих девет сачуваних аката писаних 1452-1493. године. Први је уговор о савезу са Дубровником хумског војводе Иваниша и браће. Остало су углавном признанице о пријему новца.

У канцеларијама обласних господара за 125 година измењало се више од 50 писара, а за 40 од њих знамо и како су се звали. Као што је то обично у сачуваној документацији, највећи број писара оставио је само по један спис, а ређе по два или три списа. Само пет писара је написало по више исправа. Вукман Југовић, један од писара браће Драгишића и Стефана Вукчића, има четири исправе, а по пет исправа оставили су Остоја и Иван, писари Радосава Павловића. Владислав, један од писара Владислава Херцеговића, има седам, а девет исправа је оставио Ивко, један од писара Влатка и Стефана, потоњег Ахмед-паше Херцеговића.

Преузето из књиге Петра Ђорђића, „Историја српске ћирилице – палеографско-филолошки прилози“,  Треће издање, Београд 1990, стр. 145, 154-156.