Док је краљ Твртко, у другој половини XIV века, радио на остварењу свога плана, по коме би Босна постала средиште нове српске државе, утврдио се био турски народ на Балканском Полуострву.
Већ неколико векова пре тога почело је турско племе у централној Малој Азији да окупља у једну политичку заједницу околна племена. Напоредо са снажењем српскога народа и српских држава од XII века, шири се и снажи и турска држава у Малој Азији.
Одлично организована са фанатизованом, добро извежбаном и дисциплинованом војском, Турска је у ХIII веку стално напредовала и освајала, претапајући у турско племе сва она племена, која су ушла у састав те нове државе. Почетком XIV века Турска је већ била у Азији сила првога реда, и изнуреној Византији је с те стране претила велика опасност, а у другој половини XIV века биле су и остале државе на Балкану неспособне за успешну борбу са тако силним непријатељем.
До смрти Тврткове бар је у Босни било сређено стање. Али је у њеном државном организму било клица, које су, после Тврткове смрти, створиле и у Босни исто стање, какво је наступило у Рашкој после смрти Душанове.
Исте су прилике, и политичке и економне и социјалне, изазвале расуло у обе државе. И у Босни је, као и у Рашкој, државна организација била изведена по феудном систему; и у Босни је, као и у Рашкој, моћ феудних господара расла, те су у доба, кад је држава дошла до врхунца политичке моћи, поједине великашке породице имале читаве области, којима су владале. Сасвим је природно да су ти господари, који су имали читаве државе у држави, тежили да дођу до што већег учешћа и утицаја у државним пословима. Душану и Твртку је још полазило за руком, да сузбију њихове тежње, али су њихови слаби наследници морали подлећи утицају феудних господара, који су разбили државни организам и уништили снагу и авторитет централних власти у држави.
Зле последице анархије, која је у Босни после Тврткове смрти почела да овлађује, брзо су се осетиле. Нова краљевина и иначе није стајала на чврстој подлози. Крајеви, области и градови, што их је Твртко освојио, нису могли бити тако брзо стопљени у једну чврсту и консолидовану целину. Тако је у тој држави, после смрти Тврткове, било много хетерогених елемената са посебним интересима и посебним тежњама. Све је то дало само још више повода властели, да ослаби краљевску власт, да дође до што већег утицаја у држави и да још јаче истакне своје сепаратистичке тежње, Тај хаос у Босни још је појачан верским распрама, које су, у ово доба слабости и анархије, почеле опет да узимају маха. Такве прилике у Босни баш у овај мах биле су судбоносне. Мађари и Турци су у ово доба и иначе имали рачуна да у Босни буде што више унутрашњих криза. Краљ Жигмунд је особито имао интереса да Босна буде слаба и неспособна за озбиљну акцију, јер је у Угарској још увек било много Жигмундових противника, који су, у борби против њега, налазили ослонца у Босни.
Наследник Твртков, његов млађи брат Дабиша, био је у врло тешком положају. Против њега су били и Турци и Жигмунд и готово сва властела у држави. Против свих њих Дабиша се није могао борити; он се морао решити да тражи савез са једним од тих фактора. Њему у тај мах није остало ништа друго до да пактира са Жигмундом, чија је моћ, покрај свих незгода, из дана у дан расла и који је стога постајао за Босну све опаснији. На састанку у Ђакову (у јулу 1393 год.) начине они уговор, по коме је Дабиша признао врховну власт угарску, а Жигмунд признао Дабишу за краља; од земаља је сваки задржао што је у тај мах имао. Најгоре је било што је у ђаковачки уговор ушла једна одредба, по којој је, после смрти Дабишине, босански престо имао да наследи Жигмунд. Нека властела у Босни није хтела признати ђаковачки уговор, радећи по свој прилици у договору са хрватским устаницима, који су наставили и даље борбу против Жигмунда. Али кад су похватане вође устаничке у Добоју (1394 год.), цео устанак и отпор буде угушен.
После смрти краља Дабише (7 септембра 1395) изабрана је за владарку његова жена Јелена–Груба (1395–1398 год.), под чијом је слабом владом превласт поједине властеле сасвим узела маха и анархија се зацарила. Поједини феудни господари постали су сасвим независни, владалац је изгубио сваки авторитет, централне власти нестало је скоро сасвим; властела је ратовала међу собом и водила своју засебну спољну политику. Особито су силни били Хрвоје Вукчић, Сандаљ Храњић и Павле Раденовић; њих тројица су управо владали Босном. У њиховим је рукама био и по њиховим је интенцијама радио Стеван Остоја, који је после Јелене–Грубе био изабран за краља (1398–1404 год.).
Агитација за краља Владислава, претендента на угарски престо и противника Жигмундовог, вођена је у то доба у Угарској и Хрватској врло енергично; за њега су били и Хрвоје и Остоја. Напослетку је Жигмунд морао да предузме у Босни нешто, да сузбије своје непријатеље. Али је Жигмунд у Босни овога пута рђаво прошао; не само да није имао никаква успеха у борби против Босанаца, него га је Хрвоје сузбио и узео му неке крајеве (1398 г.). Тај неуспех још је више оснажио и Владислављеву странку и Хрвоја и Остоју.
Крајем 1403 год. пошло је напослетку Жигмунду за руком да умири Угарску, те се почео спремати да поведе енергичну акцију и на југу, особито у Босни. Краљ Остоја је, уверен да се са Жигмундом не може успешно борити, признао одмах угарску врховну власт. Али сада устану на њега многи босански великаши, особито Хрвоје. Незадовољницима је пошло доста брзо и лако за руком, да збаце краља Остоју с престола (1404 год.). За краља босанског буде изабран Твртко II Твртковић (1404–1408 год.), који је био у сваком погледу само слепо оруђе у рукама босанских великаша, у првом реду Хрвоја Вукчића и Сандаља Храњића.
Та промена није наравно ишла у рачун краљу Жигмунду, али је он тек 1408 год. доспео да опет крене на Босну. Он је том приликом продро са доста великом војском у Босну и разбио Босанце (1408 год.).
Ова победа Жигмундова била је од врло великих последица. Странка Владисављева била је и иначе доста ослабљена, а овом победом Жигмундовом била је сасвим уништена. И најогорченији противници Жигмундови били су сада приморани да напусте Владислава и да се помире са створеном ситуацијом. Тако се сада Жигмунду покорио и Хрвоје II Сандаљ и цела Далмација, осим Задра.
Али се Босанци нису тако лако и брзо хтели измирити са новим стањем ствари.
Опозиција туђинској власти и туђем упливу истакла је као свога кандидата протераног краља Остоју, који је био вољан да, за краљевску круну, промени политику, због које је некада изгубио престо. Тако је Остоја, ма да је Хрвоје био против њега, поново изабран за краља (1408 год.), особито помоћу хумске властеле, у првом реду Сандаља Храњића.
Жигмунд је сада мислио да Босну мора сасвим савладати. Стога је он год. 1410 и 1411 ударао више пута на Босну, продро у земљу и савладао отпор Босанаца. Покорену Босну, поделио је на више делова, давши неке области својим великашима, а нешто Хрвоју и Стевану Лазаревићу (Сребрницу). Краљу Остоји остали су само јужни крајеви, у којима је, после овога рата и губитка толиких земаља, владала потпуна анархија.
Хрвоје је у овај мах у ствари доминирао у земљи. Али је било много њих, који су желели и радили да га сруше. Жигмунд се бојао његове силе у овај мах особито због тога, што је он био непрестано у добрим односима са Млецима, те се с правом бојао њихове заједничке акције. Угарски и хрватски великаши су га мрзели због силе и угледа његова и завидели му. И Босанци су били против Хрвоја што се покорио Жигмунду и признао његову врховну власт. Једини је Сандаљ био бар донекле уз њега. Али је и њега Хрвоје отуђио од себе, кад је, док је Сандаљ (1413 год.) помагао деспоту Степану у борби против Мусе, упао био у његову државу и опљачкао неке крајеве. Стога и Сандаљ устане против Хрвоја и, са осталим његовим непријатељима, изради код Жигмунда, те он Хрвоја прогласи за издајника и лиши га свих части и имања. Хрвоје се прво бранио код Жигмунда од оптужаба својих непријатеља, али без успеха, затим је тражио помоћи из Млетака, наравно исто тако без успеха. Једино је успео да се измири са Остојом; њих двојицу су у овај мах заједнички интереси упућивали једног на другог.
Жигмунд је у то доба био заузет хуситским питањем тако, да није могао ни помишљати на какву акцију у Босни. Зато он пошаље у Босну против Остоје Твртка II. У Босни плане грађански рат. Ратна срећа се у почетку колебала, али кад на Хрвоја пођу Јован Горјански и Јован Моровићки са великом војском, Хрвоје, видећи да им неће моћи одолети, затражи помоћи од Турака. Добивши доста војске од њих, Хрвоје разбије угарске војводе код Добоја (1415 год.).
Али се Босна ни после овога није смирила. Кад је исте године погинуо, као жртва завере, војвода Павле Раденовић, плануо је рат између Павлових синова, који су позвали у помоћ Турке, и Остоје, уз кога је био Сандаљ. У тој борби Турци су освојили Врхбосну и утврдили се у њој. Тај успех турски примора и Павловиће и Сандаља да признаду турску врховну власт. У то умре Хрвоје (1416 год.), а краљ Остоја узме његову удовицу за жену, мислећи да ће му то помоћи да се утврди на престолу. Али се у то сви дигну на њега. Цар Мухамед покуша да измири краља и властелу, али без успеха, јер збор великаша босанских реши да ухапси Остоју. Остоја онда побегне; идуће године, истина, понова завлада Хумом, али ускоро после тога умре (1418 год.).
Под новим краљем, Стеваном Остојићем, прилике се у Босни нису ништа побољшале. Већ 1421 године сузбије Твртко II Стевана Остојића и опет заузме престо, највише помоћу Сандаља Храњића, који је сада био најважнија личност у Босни. Али кад су Твртко и Сандаљ, по договору са Млецима, хтели да нападну на Нелипића, продре Радивој, син Стевана Остојића, са Турцима у Босну. Турски је утицај последњих година био ослабљен, па су они једва дочекали прилику да се опет уплету у унутрашња босанска питања. Турци истина 1424 год. буду одбијени, али се Твртко са разлогом бојао, да се, усамљен како је био, неће моћи стално одржати против Радивоја и Турака. Одмах после тога он се измири са Жигмундом и склопи, уз велике жртве, с њим савез за одбрану од Турака. По том уговору Твртко је морао не само признати врховну власт угарску, него је морао именовати за свога наследника у Босни угарског великаша Хермана Циљског. Али нада Тврткова, да ће на тај начин лакше водити борбу против Турака, није се испунила. Он је у борби с Турцима остао опет усамљен, јер је Жигмунд био заузет хуситским ратом. Твртко је стога био приморан да се опет погађа с Турцима и да им попушта.
Али при свем том што је био у тако тешким приликама, Твртко ипак није хтео локалне и личне интересе подчинити општим интересима.
У великој кризи, у којој се српски народ у то доба налазио, државници српски изгубили су били сваки осећај за опште интересе; они су у то доба стално и без размишљања били готови да њих жртвују личним, локалним и тренутним интересима. Док је у западној Европи владало свуда растројство, у Италији се биле и крвиле државе и вароши међу собом, у католичкој цркви борба између папе и либералних елемената све више узимала маха, дотле су се и код Срба поједине државе и династе крвиле тако да су српске земље у то доба биле стално поприште међусобне борбе. Свако мерило било је изгубљено; Ђурђева држава и Босна ратовале су због Сребрнице, претендент на босански престо Радивој упао је са Турцима у Босну, да протера Твртка, а врхунац политичке незрелости показали су деспот Ђурађ и Сандаљ Храњић, кад су купили од султана Босну, па ударили на Твртка II протерали га из земље (1433 год.).
Све је то наравно ишло на руку Турцима, који су тако стање у српским земљама подржавали. Погле смрти Сандаљеве и Нелипићеве (1435 год.), Турци опет продру у Босну и утврде се поново у Врхбосни.
Од тога времена Турци су стално продирали и освајали у Босни. Када је, после смрти Твртка II (новембра 1443 год.), изабран за краља Стеван Томаш, незаконити син Стевана Остоје, плануо је у Босни опет грађански рат. Под утиском угарских победа над Турцима, у зиму 1443-4 год., а и стога што је властела, која је држала с Турцима, била против њега, Томаш је одмах пристао уз Угарску. Али је његов положај био врло тежак. Одмах кад је изабран за краља устао је на њега један део босанске властеле и Стеван Вукчић, наследник Сандаља Храњића, а радио је против њега и Херман Циљски, који је по уговору требало после смрти краља Твртка II да наследи босански престо. У самој држави владали су богомили, који су у главном увек били против краља и краљевске власти. Ослонити се само на Угарску, специјално на Сибињанина Јанка, који је био такмац Херману Циљском, није било доста. Стога је Томаш тражио јачег ослонца својој власти и својој држави: он се обратио папској курији.
Али је после битке код Варне (10 новембра 1444 год.) Томаш морао мењати своје држање. Богомили су били јаки у земљи, а Стеван Вукчић, као турски вазал, могао му је бити врло опасан. Стога се он, после угарског пораза, приближио Стевану и богомилима; отерао је своју прву жену и узео ћер Стеванову. Удајући се за краља Томаша, она је, истина, примила католичку веру, али је Томаш, знајући колико су богомили снажни и колико имају присталица у земљи, морао да их трпи и да им попушта. Тако његово држање према богомилима изазвало је против њега ревносне католичке мисионаре, који га оптуже папској курији. Али су на папској курији у тај мах били толико увиђавни, да су прихватили разлоге, које је краљ Томаш навео у своју одбрану, па је папа одобрио његово држање према богомилима, због тешких прилика у којима се Босна у тај мах налазила. То је папска курија учинила тим пре, што је у то доба, кад се Угарска, енергичним заузимањем неуморнога борца против Турака, Сибињанина Јанка, спремала поново на рат, свима било стало до тога, да не отерају босанског краља Турцима у наручје.
Али је Сибињанин Јанко био потучен на Косову (1448 год.), а прилике су за озбиљну акцију против Турака бивале све горе. На Балкану се, због укрштених интереса, водила у то доба међусобна борба баш оних фактора, који су у првом реду били позвани да поведу снажну акцију против заједничког непријатеља. Босна, која је и иначе била растројена верским раздором, ратује у то доба готово непрестано са деспотом Ђурђем због Сребрнице; Ђурађ се бије у Зети са Млецима; херцег Стеван Вукчић, који се већином наслања на Турке, у сталној је готово завади и са краљем Томашем и са Млецима, а у један мах покушава да изведе економну еманципацију своје државе, долази због тога у сукоб са Дубровником (1451–1454 год.) и води рат, у који су се заплели и деспот Ђурађ и Угарска и Млеци. Угарска је такође ослабљена страначком борбом и раздором, а Сибињанин Јанко, прави господар у држави, у ово је доба у сталној готово завади са деспотом Ђурђем. Млеци, који и у ово доба гледају наравно у првом реду своје интересе, воде борбу о Зету и Албанију и са деспотом Ђурђем и са херцегом Стеваном и са Скендербегом, Западне државе и народи воде отворен рат или потмулу борбу. Због укрштених интереса, антагонизам је узео маха баш међу оним факторима, који су били највише позвани да помогну акцију за ослобођење Балканског Полуострва.
Победа Сибињанина Јанка под Београдом (1456 год.) дигла је за тренутак поуздање хришћана. Краљ Томаш је после те победе отказао Турцима данак и спремао се да зарати на њих. Он се обраћао за помоћ западу, надајући се, да ће му се оданде моћи бар нешто учинити. Папа се истина хтео заузети за Босну и објавио је крсташки рат против Турака, али су државе и народи на западу у то доба били заузети својим пословима и својим бригама. Сви су увиђали потребу да се учини нешто за хришћане на Балкану, али су укрштени интереси спречавали сваку акцију. Тако је Босна остала усамљена да се бори с Турцима. Увиђајући јасно, да у тој борби не може успети, и Томаш је, после кратког отпора, учинио мир с Турцима, под врло тешким условима (1458 год.).
У то је био умро наследник Ђурђев, деспот Лазар (20 јануара 1458) и у деспотовини је настала огорчена борба између туркофилске странке и странке, која је хтела да се помоћу Угарске енергично води и даље борба с Турцима. За време борбе око тог питања у последњим данима државног живота у деспотовини, Босанци су опет напали на Сребрницу и заузели је.
Тако су унутрашња борба у деспотовини и рат између две српске државе, краљевине и деспотовине, у очи пропасти још јаче ослабили снагу и отпор српскога народа у борби с Турцима.
У Смедереву је напослетку победила странка, која је била за борбу с Турцима. Они који су сада узели државне послове у деспотовини у своје руке, решили су се на корак, који је необичан, јер се јавио у доба потпуног политичког растројства, када је била изгубљена свест о заједничким интересима, када је изгубљено било мерило за морал у политици, када су лични и локални интереси били пречи и од најбитнијих и најважнијих интереса народних и државних. Српски дворови споразумели су се и решили, да обе српске државе, деспотовину и краљевину, споје у једну државу. Тај план је требало да буде остварен на тај начин, што ће престолонаследник босански Стеван Томашевић, узети за жену Мару, јединицу покојног деспота Лазара и деспотице Јелене; у мираз је Стеван имао добити деспотовину. Тако је после смрти краља Томаша требало да српска краљевина и српска деспотовина буду спојене у једну државу.
Али је цео овај план и рад наишао на јаку опозицију у деспотовини; а када у пролеће 1459 год. турска војска пође на деспотовину, надвлада опет у Смедереву туркофилска странка и преда Турцима град (20 јуна).
Турцима су, после пада деспотовине, биле слободне руке; они су сада у првом реду обратили пажњу на Босну. Видећи опасност, која му прети, краљ Томаш је морао попуштати и испунити све што су Турци тражили. Тако је Томаш одмах идуће (1460) године начинио с Турцима уговор, по коме је турској војсци био допуштен пролаз кроз Босну. У исто доба су Турци били напали на херцега Стевана; он је сада опет имао прилике да се увери, да туркофилска политика, коју је целога свог века водио, често против и личних и државних и народних интереса, није донела, ни њему ни држави његовој, никакве трајне ни сигурне користи. Турци су поступали према њему исто као и према онима, који су радили против њих и војевали с њима. Све једно је било у оно доба какву ће политику водити српске династе. Ма каква била њихова политика, она је доводила до истих резултата: Турци су освајали и оне државе, чији су државници држали с њима, као и оне, које су војевале против њих.
Када је умро краљ Томаш (1461 год.) и када је на престо сео краљ Стеван Томашевић, били су босанској краљевини дани избројани. У исти мах су онда хтели да нападну Босну и Турци и угарски краљ Матија. Уз то је и у самој држави владао раздор и борба. Краљ Стеван је видео да му је држава на прагу пропасти. Он је од некуд имао наду, да ће га папска курија још моћи спасти, па се обратио папи са молбом за помоћ, истичући, како је Босна у великој опасности и напомињући, како су Турци разним обећањима задобили за себе особито сељаке.
Пред великом опасношћу, коју је јасно видео, краљ Стеван је био вољан да се мири са свима, са којима је био у завади, у првом реду са херцегом Стеваном. И херцег је у овај мах био решен да мења политику, коју је до сада водио, јер су га Турци потискивали са свих страна. Тако су се краљ Стеван и херцег измирили и сложили на заједничку акцију против Турака.
Рат са Турцима постао је међутим неизбежан. Босански емигранти, у првом реду богомилска властела, радили су на турском двору да Турци зарате на Босну, јер су се надали, да ће, у случају турске победе, доћи до својих имања, која су им била одузета.
У таквим приликама краљ Стеван је мислио да новац, што га даје Турцима, може корисније употребити на одбрану своје државе, кад већ до рата мора доћи, па је отказао данак, што га је плаћао Турској. Судбина босанске краљевине била је тиме решена.
У пролеће 1463 год. кренула је велика турска војска на Босну. Краљ Стеван био је остављен сам себи. Готово без отпора заузимали су Турци редом градове један за другим. Краљ Стеван буде ухваћен. По његовој изнуђеној наредби предаду се Турцима у јуну и остали градови, а Стеван буде после тога погубљен. Тако је пала Босна.
Крајем исте године удари на Босну угарски краљ Матија, освоји Доње Краје и Усору, па у освојеним земљама оснује две бановине: јајачку и сребрничку, које су се одржале преко педесет година (до 1520 и 1528).
У исто доба ударили су Турци и на Херцеговину, да покоре и земљу свог некадањег штићеника. Али се Херцеговина храбро бранила, тако да је овај поход остао без успеха. После две године (1465) Турци су поново ударили на херцега. Они су истина и овога пута били одбијени, али је херцег Стеван на самрти (+ 22 маја 1466 године) јасно видео, да је његова политика, и ако је вођена у противном правцу, донела исте резултате као и политика државника у деспотовини и у краљевини; он је морао бити уверен да и његова држава неће дуго преживети ове две српске државе, против којих је он често радио, помажући Турке, из уверења да тиме чини добро својој држави и својој династији. После његове смрти завладали су његовом државом његови синови, али су 1482 год. Турци освојили и Херцеговину.
„Историја БиХ“ – Станоје Станојевић преузето са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084339
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.