Требиње је кроз вјекове имало бурну историју. Овуда су још од римског доба водили важни трговачки путеви, а посебну улогу свакако је имала и близина Дубровника, годинама једног од водећих трговачких центара на овом дијелу Балкана. Требиње се први пут спомиње у X вијеку код Константина Порфирогенита под називом Трибуниа, који се касније промијенио у Травунија. Данашњи назив датира из XVI вијека.
Најстарији становници Требиња била су племена Илира, Трачана и Грка.
Илири
Насељавали су средњи и сјеверозападни дио Балканског полуострва и познати су као најстарији становници старе Травуније.
Грци
Насељавају се у приморју уз Илире у VII вијеку п.н.е. Они су основали једно насеље на Хвару, а затим Епидаурус – Цавтат, Трангурион – Трогир и др. Из ових насеља продирала је грчка култура дубоко у унутрашњост земље. Докази о присуству Грка на овим просторима налазе се у топографским именима. На примјер име насеља Ластва поред Требиња потиче од грчке ријечи Леусиниум. И име планине Леотара изнад Требиња је такође Гркчког поријекла (Леутар или Левтар потиче од компаратива грчке ријечи леиос = свијетао-го; у компаративу леиотерос = свјетлији). Дакле правилан назив за ово брдо јесте Леутар, а не Леотар, али у народу ипак преовлађује име Леотар.
Келти
Око 280. године п.н.е. су прешли из средње Европе на Балкан, али о овом догађају постоји веома мало података.
Римљани
Први пут се појављују на источној обали Јадранског мора 228. г. п.н.е. Али су тек 78.год. п.н.е. успјели да савладају илирску државу. Послије неколико неуспјелих илирских устанака Римски војсковођа Тиберије је подијелио земљу у двије провинције: Далмацију и Панонију. Далмација је обухватала територију од Рашке до Дрима и од Јадранске обале до Ибра и Колубаре на истоку. Добила је име по илирском племену Делматима. У њеном саставу је била и Травунија.
Травунија
Име Травунија потиче од новог читања грчке ријечи Трабуниа која пак значи Захумље, предио иза хума, односно планине.
Словени
Након одласка Лангобарда из Паноније у Падовску равницу 568.год. у Панонију долазе Словени. У исто вријеме са истока долазе татарски Авари или Обри. Они заједно са Словенима врше упаде у царство и пљачкају га. Словени су у првој половини ВИИ вијека завладали Балканским полуострвом.
Хрвати и Срби
Словенска племена су се у VII и VIII вијеку почела се окупљати око два политичка средишта – Хрвата и Срба. Тако су настале на југозападу Хрватска, а њој на југоистоку Српска држава. Хрватска држава је настала између Зрмање и Цетине, и даље у брдску унутрашњост; а српска држава између Пиве, Таре и горње Дрине. Травунија се овдје лагано губи, а нестаје тек под Османлијама.
Словени постепено прихватају хришћанство, али не без тешкоћа. Сматра се да су Требињани покрштени 879.год. у вријеме владавине византијског цара Василија I Македонца (867—886).
Требињска област
Испрва је Требиње било мјесто једне жупе, која се је временом развила и преобразила у Травунију. Травунија је обухватала сљедеће подручје: на сјеверу до Гатачког Поља, на југу све до мора, на истоку до Бањана, а западна граница ишла је од Дубровника преко Попова поља и Љубиња на Гатачко Поље. У Которском заливу требињској области припадао је читав дио од Суторине до иза Рисна, а сјеверније одатле ван Боке цијели Конавли.
Од првих познатијих травуњских кнезова спомињу се у IX вијеку Крајина, Павлимир и син му Тјешимир. У X вијеку Травунијом владају захумски кнезови Вишевићи. У овом периоду Травунија се почиње називати и Требињска област.
Године 1168.год. Зетом и Травунијом завладао је Стефан Немања, рашки велики жупан.
Стефан Немања је поставио свога брата Мирослава за захумског кнеза са столицом у Стону. Мирослав ступи у родбинске везе са босанским баном Кулином, узевши његову сестру за жену. Мирослављева жена као и њен брат бан Кулин давали су подршку богумилима. А како је у ово вријеме Стефан Немања протјерао богумиле из своје државе они су нашли склониште код Мирослава у Захумљу. Тако се богумилска вјера почела нагло ширити по Захумљу. Овај вјерски покрет је утицало и на Мирослава и он из Стона протјера католичког бискупа. Због ове подршке богумилима, а по наговору папе, Андрија, војвода Хрватске и Далмације, удари на Захумље и припоји га Хрватској држави (1198—1210. год.). Мирославу је остао Стон и полуострво Рат, а Андрија тако постаде сусјед Травунији. Године 1210. Стефан је повратио натраг читаво Захумље. Затим су Захумљем опет завладали Мирослављеви потомци. У вријеме Немање Требињем влада његов најстарији син Вукан.
Син Стефана Немање, Растко Немањић (св. Сава) основао је 1219. год. Захумску епископију са сједиштем у Стону. Године 1321. Стефан Дечански је пренио столицу Захумске епископије у Србију, јер Травунију била преплавила богумилска вјера. У првој половини XIV вијека цар Душан Силни је основао нову епископију у Милешеви. Милешевски епископ је за вријеме турске најезде у XVI вијеку прешао у Тврдош (1509.год.) и ту се прозвао захумским епископом.
Црнач у Бихову са рушевинама доминиканског манастира св. Петра де Цампо по попу Дукљанину били су гробиштима зетских кнезова. Тома Архиђакон каже да је у св. Петру де Цампо столовао католички бискуп требињске бискупије и то од 1076. год. па све до 1254. када је бискуп прогнан. Нема података ко га прогнао. Али од овог времена требињски бискупи столују у Дубровнику. Ова је опатија доминиканска. Још у вријеме Твртка I спомиње се као требињско-мркански бискуп Ратко (умро 1393. год.). Као бискуп сједио је у Дубровнику. Наслов требињског бискупа очувао се је до данас у називу дувањско-требињског бискупа, који сада ресидира у Мостару.
Требиње је непрекидно било у власти Немањића од 1168. год. све до смрти цара Душана Силног. Послије њега Требиње често мијења господаре. Још за Душанова сина Уроша IV Требиње је пало под власт царских сродника Војиновића, затим Николе Алтомановића, затим Балшићима, а 1378. год. га заузима босански краљ Твртко I. Од тога је времена Требињска област саставни дио босанске државе.
По смрти Твртковој 1391.год. у Босни су настали немири и борбе око престола између велможа: Хрвоје Вукчић-Хрватинић, Сандаљ Хранић и Павле Радиновић. Тако настаје велики метеж у држави.
Херцеговина
Требињска област била је под Павловићима. За вријеме босанских метежа, Дубровчани су успјели да послије дугих преговора 1419. г. до 1426. г. купе Конавле од двојице босанских војвода: Сандаља Храњића и Радослава Павловића. Требиње се много спомиње 1430—1432.год. као средиште акције Радослава Павлвића против Дубровника у конавоском рату.
Године 1435. умре велики војвода Сандаљ Хранић Косача, а наслиједи га синовац Стјепан, син Вукчев. Стјепан је био врло популарна личност, а познат је у народу још и данас под именом херцега или херцег-Шћепана. Стјепан (Шћепан) Вукчић Косача је 1438.год., уз помоћ Турака Османлија, преотео Требиње са сусједним жупама од Радослава Павловича. Десет година касније, 1448.год., он се прозвао: Стјепан “божјом милости херцег од светог Саве, господар хумски и приморски, велики војвода русага босанскога и кнез дрински”. Од тога се времена његова земља поче да назива земљом херцеговом или Херцеговином. Она се више и није рачунала дијелом државе Босне, већ је била самостална држава. Требињска област је била њен саставни дио.
За херцегове владавине спомињу се војводе Иваниш Павловић и Иваниш Влатковић. Први је господар Требиња и Попова Поља, а други је господар Хума. Херцег сам и војвода Павловић били су отворене присталице богомилства, док је војвода Влатковић остао до своје смрти вјеран католичкој цркви.
Турци Османлије коначно су заузели Босну 1463.год. Три године касније, 1466.год., они су заузели и старинско Требиње. Први турски управитељи у Херцеговини звали су се војводама, а тек касније су узели назив санџак-крајишника. Херцег-Шћепан се одржавао само још у самом Приморју. Умро је у Херцег-Новом 1466. год. Ајаз-бег седми по реду Крајишник санџака херцеговачког 1482.год. заузео је Нови. Овим је цијела Херцеговина пала под Турке Османлије. Требијне ће остати под Османлијама све до 1878.год., дакле пуних 412 додина!
Под Турском
Доласком Османлија Требиње се трговачког центра почело постепено прерушавати у један логор и да добива изглед одбрамбеног утврђења. Овоме је доприњео положај града прама сусједној Црној Гори, слободном Дубровнику и млетачкој Далмацији.
Са турским доласком живот Срба и Хрвата се знатно промијенио. Одмах у почетку већи дио старога племства прихватио је исламску вјеру. Народ се почео окупљати око нових вођа. То су у народној пјесми опјевани хајдуци. У планинама је стално растао број хајдука, а устанци се дижу по свима нашим крајевима.
XVI вијек
Пошто су је заузели Турци су у Босни и Херцеговини оформили босански пашалук. Пашалук су подијелиили у санџаке: босански, херцеговачки, зворнички, клишки, лички и бихаћки, 1583.год. Сједиште Херцеговачког санџак-бега (паше) било је у Драчеву, а касније у Требињу.
Потчињени народ користио је сваку слабост царевине за покусаје ослобођења. Прва прилика десила се тек 1593.год. када су Хрвати у битки под Сиском потукли велику турску војску босанског Хасан-паше. Већ 1595.год. ускоци су заузели од Турака тврди Клис. Ову слабост Османске царевине искористио је војвода Грдан и 1597.год. подигао устанак у Херцеговини. Међутим устаницима није стигла обећана помоћ, па је устанак угушен.
XVII вијек
Турци на Балкану воде два рата: са Млечанима (Кандијски рат, 1645—1669) и Аустријом (1683—1699). Већ у првом, а нарочИто у другом рату видимо живу сарадњу манастира Тврдоша код Требиња. Његови су калуђери су у сталном у додиру са вањским свијетом, те са устаницима и њиховим вођама. Нарочито се истиче рад чувеног Острошког светитеља Василија Јовановића (1639—1671). Он се придружује акцији Лиге европских држава против Османлија. Неуморно ради на ослобођењу, дописује се с папом и гледа како би обнови раније везе с Римом. У његов примјер угледали су се и други калуђери манастира. Тврдош је неколико пута страдао усљед елементарних удара и непогода, али је много више патио због противтурског дјеловања својих калуђера. Када је 1687.год. пао Херцег-Нови у руке Млечанима, из њега су се одселиле многе турске породице у унутрашњост земље. Највећи дио тих породица доселио се у Требиње. Ово је прво веће насељавање Требиња муслиманским живљем. Неке од ових породица су се настаниле у Горици и на Градини, а неке испод Хрупјела. На том мјесту ниче ново насеље, прозвано Омановићевом махалом. Она је најстарији дио данашње требињске вароши. У вријеме повлачења херцегновских Турака Османлија у Требиње и његову околину су дошли: Омановићи, Ресулбеговићи, Салаховићи, Хаџихасановићи, Ћатовићи, Капетановићи, Галијатовићи и др. По одласку турских породица из Новог у Требиње Млечани су се забринули, да би Турци могли манастир Тврдош да претворе у јаку тврђаву, зато су га сами 1694.год. разорили. Тако је нестао манастир који је од свог оснивања 1509.год. па до разарања стално стајао на бранику вјере и слободе.
Владика Саватије Љубибратић се још раније са калуђерима тврдошког манастира склонио на млетачку терторију. Избјегли калуђери су у близини Херцег-Новог обновили једну запуштену цркву и уз њу изградили манастир Савину 1694.год. Један дио избјеглих калуђера се вратио нешто касније у Требиње. Они су у Дужима саградили нови манастир. Овај манастир наставио је улогу Тврдоша у антитурској борби.
Како је Требиње имало веома важну улогу у одбрани система, а налазило се на граничном подручју турске царевине 1663.год. је проглашено је капетанијом, што је подразумијевало посебан статус.
Послије пораза Османлијског царства код Беча 1699.год., тешко стање у царству оживило је поново наду у ослобођење. У Далмацији су се дигли ускоци под Илијом Смиљанићем и Стојаном Јанковићем.
У исто вријеме избило је више устанака хришћана у Херцеговини. Најпозанатији је онај под Бајом Пивљанином.
XVIII вијек
Суочени са слабљењем царства након пораза код Беча и све чешћим устанцима раје Турци почињу да се повлаче са својих посједа у градске зидине. Посљедице ових сељења су се осјетиле у свим градовима, а нарочито у Требињу. У њему се око Ресулбеговићева утврђења почела да развија нова варош, на десној обали Требишњице.
Породица Османпаше Ресулбеговића у Требиње се доселила из Херцег Новог. Како је Османско царство почело да слаби послије пораза код Беча, а Требње је било погранична територија, он је по налогу султана да се у Требињу изгради јаче утврђење, 1706.год. изградио вањску требињску тврђаву, познату као Бан-вир. Она је била опасана зидинама и јаким кулама. Бан-Вир, као назив за ову тврђаву, последњи пут је употребљен 1729. године, а онда све ређе, да би се после задржало само као успомена на град, а онда и као име дубоког вира у ријеци Требишњици (изнад града). Око старијег утврђења изграђена је једна пространија тврђава са четири јаке куле. Главни улаз (капија) у тврђаву је на западној страни. Над тим улазом била је кула Хаџисмајиловића Селимаге. Остале три куле или табије браниле су прилаз граду ватром из својих топова. Табије су биле ове: сјеверна Салаховићева, југоисточна Ћатовићева и југозападна Ландровићева табија. То је требињски Кастел. У исто вријеме преселише у Требиње и турске власти из Драчева које је пострадало у устанку Баја Пивљанина. Тако је данашњи Кастел постао средиштем новога Требиња, које се поче око њега да развија на десној обали ријеке Требињчице.
Године 1715. почела градња хендека (канала) око Града, дужине 460 метара, дубине 5 метара и ширине 10 метара. Канал је дјелимично затрпан 1914.год. а потпуно 1932. године. Османпаша Ресулбеговић је остао упамћен као велики градитељ. Он је у унутрашњости тврђаве саградио двије џамије: 1719.год. Цареву, а 1729.год. другу данас познату као Османпашина џамија. Занимљиво је да до овог времена Требиње није имало ниједну џамију. Њему се приписује и градња Сат-Куле. Оснивањем и развојем новога Требиња још бржим темпом поче да одумире и опада старо Требиње на лијевој обали ријеке. На то средњовјековно словенско насеље подсјећају још Полице Изван кастелских зидина била је у почетку само Османовићева махала и то као предграђе. Нешто касније почело се изграђивати друго варошко предграђе у Бреговима, а Полице су се посљедње почеле изграђивати.
XIX вијек
Јањичари су кочили сваки напредак царства, а своју вољу наметали су властима. Зато је султан издао тзв. хатишериф 1793.год. Против султанових реформи дигли су се босански јањичари. Њима су се придружили и босански бегови под Хусејин-капетаном Градашчевићем, Змајем од Босне. Међутим, Кара Махмуд-паша је савладао Хусејина и он побјеже из Босне. Хусејинову паду значајно су доприњели херцеговачки бегови Смајил-ага Ченгић (чије се турбе налази у селу Автовцу поред Гацка) и Алиага Ризванбеговић-Сточевић. Алиага Ризванбеговић-Сточевић је испословао од султана одцјепљење Херцеговине од Босне и за себе везирску титулу (1832-1851). Међутим он се придружио побуни против реформи новог султана. Ову побуну босанско-херцеговачке феудалне аристокрације силом је сломио Омер-паша Латас, а Али-ага Ризванбеговић-Сточевић је погубљен.
У исто ово вријеме и најближи сусјед Требиња на западу, Дубровник изгубио је своју самосталност. Њега је 1806.год. заузела француска војска. Поразом Наполеона Дубровник је припојен Аустроугарској.
Због веома тешког положаја раје насталог реформом десетинскога система прикупљања пореза и самовоље приликом прикупљања пореза у Херцеговини избија устанак под Луком Вукаловићем. Устанак је започео на Зупцима 1858.год., а борбе су потрајале до 1862.год. Устаницима је пружила помоћ Црна Гора, а 1862. год. се и Русија умијешала у корист устаника. Мир је потписан у Мостару, нагодбом Вукаловића и турских власти. Вукаловић је послије овога отишао у Русију.
Из истих ових разлога народ се побунио у јесен 1874.год. у Зовом Долу и Лукавцу код Невесиња. Вође су се пред силом склониле у Црну Гору. У јулу 1875.год. опет је дошло до оружаног сукоба у Невесињу. Избјегле вође вратише се из Црне Горе и позваше народ на оружје. Четничке борбе водиле су се највише око Папратнице. Устанак је познат као Невесињска пушка и одјекнуо је и у босанској Крајини. Вођа устанка у босанској Крајни био је Петар Мркоњић, касније краљ Краљевине СХС, Петар I Карађорђевић. Устанку су се 1876. придружиле и Србија и Црна Гора, а послије неуспјелих преговора и Русија 1877.год. Поражене Османлије приморане су да се одрекну највећег дијела европског посједа миром у Сан Стефану. Међутим, западно-европске силе нису хтјеле да признају овај уговор па је сазван Конгрес у Берлину. Устаници су били надомак циља, Слободе.
Под Аустро-угарском
Ипак, на Берлинском конгресу 1878.год. народ Херцеговине није добио слободу, већ само новог господара. Аустро-Угарска двојна монархија је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину. Аустро-угарска војска је исте године ушла у земљу. А отпор је успјела да угуши до 1881.год. Аустријска власт увидјевши вриједност Требиња као комуникационог средишта према црногорској граници направила је од Требиња важан војни центар. На свим брдима око Требиња направили су јака утврђењима, која и данас пуста и празна доминирају пејзажом ове општине. На период аустроугарске владавине и данас подсјећају грађевине јавног карактера, управне зграде, касарне, школе и остали објекти.
Године 1908. Аустро-Угарска монархија је извршила анексију Босне и Херцеговине. Овај чин Аустро-Угарске монархије као и уопште тешко стање на Балкану довели су до Првог балканског рата 1912.год., а потом и Другог балканског рата. Двије године послије избио је и Први свјетски рат.
Ослобођење
Након I свјетског рата Требиње је коначно дочекало своју слободу. Дана 31. октобра (13. новембра) 1918. год. у Требиње је ушла српска војска и са њом Слобода чекана 452 године.
Дана 11. новембра 1918. године Требиње је постало дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Држава је била подјељена у 33 области, а промјеном устава 1929.год. преименована је у Краљевину Југославију и подијељена у 9 бановина. Тако је Требиње, које је дотле припадало Мостарској области, дошло у састав Зетске бановине.
Текст преузет са адресе: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Istorija_Trebinja
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.