ЧЕТИРИ ВЕРЗИЈЕ СМРТИ ПОСЛЕДЊЕГ БОСАНСКОГ КРАЉА

краљ Стефан Томашевић

У другој половини, за балканске прилике и народе бурног, XV столећа монарха краљевине Босне Томаша Остојића (1443-1461) наследио је његов син Стефан. Рођен је у ванбрачној вези сВојачом. Али, у законитом браку с кћерком херцега Стефана Вукчића, Катарином, имао је краљ Томаш још двоје деце : сина Жигмунда и кћерку Катарину. Како је у време његове смрти Жигмунд имао десет година  није било говора о томе да би он могао наследити босанску круну. Осим тога ванбрачни Стефан је постао српски деспот, јер се 1458. оженио најстаријом кћерком деспота Лазара Бранковића, Јеленом ( Маром )   ,, која је тад могла имати нешто више од десет година ’’ и самим тим био предодређен да постане босански краљ.

Први наступи краља Стефана Томашевића били су, гледајућиполитички и државнички, веома вешти. Најпре је краљ учинио све да се измири са херцегом Стефаном Вукчићем, што му је до краја и успело. Успешном измирењу највише је допринела   пажња коју је нови монарх Босне поклониокраљици Катарини. Многи су очекивали сукобе између маћехе и пасторка, будући да њихови односи, за живота краља Томаша нису били складни, чак би се могло говорити о извесној нетрпељивости. Како је Катарина била кћерка херцега Вукчића то је било за очекивати да се у овај сукоб умеша један од најмоћнијих династа босанске краљевине, наравно, штитећи ћеркине ( али и своје ) интересе.  Међутим, краљ Стефан Томашевић се показао толерантнијим и тактичнијим него што се то очекивало, па је с много обазривости приступио маћехи, што је довољно утицало на моћног ,, херцега од Светог Саве ’’ да на краља благонаклоно гледа.

Током пролећа 1462. године у Будиму су почели преговори краља Стефана Томашевића и угарског краљаМатије Корвина. Да би удовољио моћном угарском суверену Стефан се морао обавезати да ће престати Турцима плаћати данак те да ће се са Мађарима борити против Турака. Интересантно је да је у извршавању ових својих преузетих обавеза краљ Стефан Томашевић био у потпуности искрен. Одмах је обуставио плаћање харача Турцима, а султан је послао једног свога изасланика да види због чега се из Босне не шаље злато. Краљ Стефан Томашевић је турског посланика повео са собом у ризницу, показао му злато и рекао: “ Ето, харач је сакупљен и спреман; но није ми ни на крај памети, да толико благо пошаљем цару, а да га се сам лишим. Јер ако цар на мене с војском удари, лакше ћу му се одупрети, кад будем имао новаца, а ако би ме невоља снашла, па бих морао побећи у другу земљу, са тим ћу благом живети много удобније „ , записао је византијски хроничар XV столећа Лаоник Халкокондил.

У то време турски падишах је био заузет другим пословима па је ова непослушност краља Стефана Томашевића остала за тренутак некажњена. Он се, чак, одлучио за један веома смео потез. Код турског суверена упутио посланство које је требало да успостави петнаестогодишње примирје, веома олакшавајуће за Босну. Међутим, наде су изостале што се показало убрзо када је сулатан у мају 1463. године покренуо велику војску за коју се дуго није знало у ком ће се правцу упутити тако да ,, нико неће знати на коју страну ће се одатле цар окренути“  пише Константин Јањичар из Островице. То је нарочито збунило угарског краља Матију који извештава папу Пија II како ,,су наше уходе често јављали и тврдили разне супротне вести, да ће једним четама опколити Београд, с другим да ће са нама започети битку, трећима да креће на неко друго место. Али је касније ова неизвесност нестала и било је јасно, да креће против Босне, позван од неких издајица„.

Султан је своју војску поделио. Један део, с Али-бегом турским заповедником Србије, послао је на Саву да спречи краља Матију Корвина да дође у помоћ Босни. С другим делом је пошао да опседа Бобовац утврђен, тешко приступачан и један од најсигурнијих градова Босне. Тврђава, у којој се чувала краљевска круна и главни део државне благајне, бранио се само три дана, јер га је кнез-богумил Радак предао очекујући награду, али уместо награде следила је казна : након пада стеновитог Болбовца кнез – издајник би одмах посечен.„Јуришајући на град Бобовац почео га је тући на више начина. Овај град је подигнут на једној високој планини и врло је утврђен по свом природном положају. Али Турчин, гађајући непрестано из артиљерије чије су кугле падале у град, створио је панику међу његовим браниоцима.

Поред тога, на челу овога града налазио се Радич, који  јераније био манихејац, а доцније се почео претварати да је  католик. Он је био поткупљен од Турчина, те му је предао град. Затим је тај исти Радич почео наговарати и посаду куле да прекине с пружањем отпора и да се преда тако моћном господару. На крају, била је предана Турчину та толико важна тврђава која се, како је била снабдевена свим потребама, лако могла бранити и одолевати непријатељу две године дана“ пише Мавро Орбин у ,,Краљевству Словена’’.

Омча, намакнута последњем босанском краљу затезана је све више. Део османске војске који је Мехмед II Освајач поверио беглербегу Махмуд – паши Анђеловићу упутио се  под Јајце, где је у последње време најчешће била краљева резиденција. Увидевши да ће град веома брзо пасти побегне Стефан Томашевић у  Кључ, али га беглербег изненада опколи и у подрграђу разбије војску коју је краљ имао око себе. Затворен у тврђави није дуго пружао отпор. Као некад у Смедереву, споразумео се с пашом да преда град под условом да буде пуштен. Када је паша обећао да ће му поштедети живот краљ Стефан је одустао од отпора. „Бојећи се да неће моћи да дуго издрже опсаду, они су поручили Мехмед–паши да ће се предати, али да им обећа да ће поштовати њихову слободу, као и да се под заклетвом обавеже. Мехмед је одмах прихватио овај предлог и свечано се заклео босанском краљу„.

Везир је заиста одржао реч и није имао намеру да краљу учини било шта рђаво. Међутим, такво обећање које је паша Анђеловић дао краљу страшно је разјарило султана који је одмах наредио да се Стефан Томашевић ликвидира. ,, Султан није хтео ни да га погледа, већ је дао да му се одруби  глава ’’ саопштава у ,, Историји Босне ’’ гласовити српски историчар Сима Ћирковић. Начин на који је краљ ликвидиран остао је помало нејасан и тиме погодан да узбуди машту западних писаца. Дубровачки историчар Орбин, код кога се преплиће стварност и легенда, даје чак три верзије последњих животних тренутака босанског краља. „Кад је Стефан доведен у табор цара Мехмеда, овај га једног јутра позва к себи. Али Стефан, досетивши се зашто га позива, узе у руку писмо које му је паша био издао под заклетвом, псујући и проклињући турско вероломство. Но варварин се бранио говорећи да Мехмед-паша, који је био његов роб, није могао обавезати њега. Стога га је предао свом учитељу, неком Персијанцу, да га даде смакнути. И тако је краљу Стефану, који се налазио под градом Благајем, била одсечена глава. Други кажу да је наредио да га жива одеру. Матија Меховита, кога се држи Јован Ботеро, у првој књизи пише да га је привезао за колац и поставио за циљ стрелцима„.

Римски папа даје и четврту верзију смрти наводећи у једном писму да је „краља Стефана са стрицем (Радовој Остојић – прим. аут.) сам Мехмед, незасит људске крви, како се прича, својом руком задавио„.

Помало оштро, али критично, проницљиво и научно Владимир Ћоровић пише да ниједна држава на Балкану није пала с мање отпора и брже. Босна је пропала ,, шапатом ’’, како се после фигуративно говорило, без и једне борбе достојне помена и запамћења у народној традицији. Она нема ни своје Марице, а камоли величанственог Косова. Њена прошлост заборавила се безмало потпуно у властитом народу. У нашој тако богатој народној поезији њени јунаци и толики догађаји потонули су у заборав или певач можда није ни осетио правог надахнућа да се на њима задржи.

Аутор: Срђан Рајковић

Текст преузет са адресе:

http://srpskaistorija.com/2014/06/18/%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD/