Дошао нам је до руку извештај једног угледног народног радника упућен једној културној установи у Београду. У извештају се, поред осталога, говори и о стању по неким селима по босанској крајини. Стање је верно описано и заслужује да се сваки пријатељ нашега народа замисли и промисли како би се овоме злу могло доскочити. Срамота је и грехота да овако и на даље остане, не само за сељака, него и за све нас остале. „Познам Босну, а особито Босанску крајину, а познам и скоро све друге крајеве наше државе, али овакве беде и заосталости, која влада код нас, – нарочито у брдским крајевима среза бањалучког и которварошког (Врбаска бановина) – тешко је наћи. Овде од десет њих једва један зна читати или писати; овде се оре ралицом, а на соби нема прозора. Онај комад стакла од десет центиметара у квадрату, утиснут и залепљен у брвна, није у ствари никакав прозор. Сељаке гризу уши, стенице и буве; нема никакве постеље. Кад спава под главу метне дрвену столицу или комад брвна. Жена је културно врло ниско и скоро потпуно бесправна. Овде има људи од 80. година, а да нису никад сишли у најближу варош. О храни људској тешко је уопште говорити, јер је све зготовљено тако, да га не може јести ни мало културнији сељак из наших крајева. Овде се сматра несрећом видети женско чељаде у белој и чистој кошуљи код куће, па и у недељне и празничне дане. Сујеверје је прешло границу здравог разума. Сељак има једва 150 (сто педесет) дана радних у години; све остало слави на начин који није ни мало хришћански. Од једне до друге школе, ако их уопште има, путује се сатима и сатима. Њихов живот није сигурно ништа бољи од живота којим су живели њихови преци још пре 300 и више година. И села која су ближе варошима, жељезници, школи и путевима не развијају се ни близу онако, како би требало и како би могло да буде. Наше је село до данас било запуштено и препуштено само себи. Већина наше интелигенције је неосетљива према овој беди и не брине се како би се могло помоћи овоме злом стању. А помоћи му може само смишљена, озбиљна и добра организација, чији би се план у томе правцу изводио полако али сигурно … Немци и други колонисти овде стално напредују. Живе боље него пре рата. Колонисти стално сваке године купују земљу од наших тежака у равници, поред друмова и река, и потискују нашега тежака у брда, у крчевину. Ретко где друго имају два сељака овако један поред другог, па један напредан, просвећен, и привредно јак, а други запуштен, непросвећен, скрајње сиромашан и у нечувеној тами и беди. Држим да сви они који имају љубави за ову нашу лепу домовину не могу остати хладни и неосетљиви према свему овоме. Морало би се што пре учинити нешто, али озбиљно и смотрено, па да се пође напред.“
Просвета (Сарајево), 1930. године, број 3.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.