ВАСО ГЛУШАЦ

 Васо Глушац (1879-1955)

Док неки други народи стално трагају за својим идентитетом, мијењају своје име и назив језика у сваком систему, а притом безочно својатају туђу прошлост, културу и баштину, Срби се на помало неодговоран начин односе према својој дугој историји и лако заборављају своје великане. Можда ће то неки правдати чињеницом да су Срби као један од најстаријих народа на Балкану и Европи током своје бурне и поносне прошлости имали такве историјске величине, које су својим дјеловањем, стваралаштвом и епохалним открићима оставиле снажан печат у српској историји, већ својим генијалним дјелима задужили цијело човјечанство.

Једна од тих значајних историјских личности, без сумње, јесте и професор др Васо Глушац (1879-1955), који је нама Србима, западно од Дрине, оставио у насљеђе на десетине историјско-књижевних студија, а посебно научних радова из области историографије, чија капитална дјела о средњовјековној прошлости БиХ још нико до данас није могао довести у сумњу, а камоли научно оспорити.

Нажалост, историјске чињенице и неумитну истина коју је у својим радовима и научним дјелима изнио Глушац многима се није свиђала у прошлом режиму. Чак и српски представници у комунистичкој власти зарад „идиличног братства и јединства“ почели су да скривају истину и да Васу Глушца и његова дјела предају забораву, а да се у истовремено по неком националном кључу предност даје и величају потпунои минорне и контраварзне личности, чије су бисте напуниле многе тргове. У Бањој Луци, пак, само једна споредна улица у Борику носи име овог српског великана.

Глушац се родио у свештеничкој породици у Слатини, недалеко од Оштре Луке. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије славистике у Бечу. Радио је као професор Гимназије у Бањој Луци (1905-1912), а потом је двије наредне школске године радио у Тузланској гимназији. У вријеме аустроугарске окупације, Глушац је, као многи, у то вријеме национално свјесни Срби, био је суђен у познатом Велеиздајничком процесу због испољених активности на национално-патриотском плану. По завршетку Првог свјетског рата обављао је високе дужности у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Остаће упамћен и као веома способан и успјешан директор гимназија у Тузли и Бањој Луци (1928-1932). Наиме, у вријеме док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности начелника Просвјетног одјељења Врбаске бановине, Васо Глушац је заједно с протом Павлом Убовићем из Герзова, код Мркоњић Града, и Асимом Алибеговићем из Прњавора у име Врбаске бановине изабран у Сенат Краљевине Југославије. Непосредно послије овог избора на конститутивној сједници Глушац је изабран за секретара Сената Краљевине Југославије и ову дужност је успјешно обављао све до почетка Другог свјетског рата.

Један веома интересантан детаљ из живота Васе Глушца док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности Просвјетног одјељења у Врбаској банови објавио је Зоран Пејашиновић у монографији „Бан Милосављевић“, у издању Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске (Бања Лука, 2004).

Наиме, у вријеме све учесталијих оптужби и злонамјерних измишљотина католичког свештенства о томе да бан Светислав Милосављевић палатма Банског двора и Банке управе велича православну цркву у Бањој Луци, да гради само српске школе, услиједиле су и тешке оптужбе на рачун Васе Глушца.

Тако су, како у поменутој монографији пише Пејашиновић, „Ловро Кнежевић, Иван Лончаревић, Стјепан Ваљевац и Јозо Батинић – народни посланици из Савске бановине – 12. децембра 1932. године у државном парламенту поднијели интерполацију против рада др Васе Глушца, доскорашњег директора бањолучке Реалке и в.д. начелника Просвјетног одјељења Банске управе Врбаске бановине. У том документу четворица посланика критикују Глушца, а и Банску управу, за дискриминацију латинице, антихрватску кадровску политику у бановини, те потцјењивање и омаловажавање хрватске историје у уџбеницима“.

Бан Милосављевић је стао у одбрану једног од својих најбољих сарадника и аргументованим подацима побио скоро све приговоре хрватских представника. Једино што је бан признао да једна основна школа у Мотикама, код Бање Луке, носи име др Васе Глушца, али и да је то сасвим оправдано и разумљиво с обзиром на огромне заслуге бившег првог човјека бановинске просвјете, који је био суђен у Велеиздајничком процесу у Бањој Луци и коме припада велике заслуга за десетине новоподигнутих просвјетних објеката.

Међутим, како наводи Пејашиновић у поменутој монографији, посланички насртаји на Милосављевићеву управу настављени су и касније. Тако је заступник Хрватске сељачке странке Ловро Кнежевић оптужио власт да је казнила бањолучког жупника и капелана, јер је наводно један аналфабета измијенио смисао његове проповијетке, а бискупа Јозу Гарића, јер 1. децембра није имао заставу, мада је исту истакао, али је достављач сигурно није видио.

Толико што се тиче друштвено-политичког ангажмана Васе Глушца, а што се тиче стваралачког рада написао је, између осталог: „Босна и Херцеговина, српске су земље по крви и језику“ (Мостар, 1908), „Истина“ (Мостар, 1911), „Повеље Матије Нинослава, бана босанскога и народност његових поданика“ (Бања Лука, 1912), „Неколико питања из прошлости Босне и Херцеговине“ (Тузла, 1921), „Средњовековна ‘босанска црква’ била је православна“ (Београд, 1924), „Истина о богомилима“ (Београд 1945).

Треба подсјетити и на велико пријатељство Петра Кочића и Васе Глушца, које је зачето још за вријеме њихових студија у Бечу, настављено у Бањој Луци кроз сарадњу на покретању и издавању листа „Развитак“, а крунисано је кумством. Глушац је, наиме, био крштени кум Кочићевог сина Слободана.

(Текст преузет са адресе: http://srbin.info/2014/10/29/srpska-istorija-istina-o-srpskoj-bosni-i-hercegovini/ )