У току борбе Срба за црквено-школску аутономију у Босни и Херцеговини (1896-1905) често ћемо наићи на конфидентске извјештаје упућене Заједничком министарству финансија у Бечу или Земаљској влади у Сарајеву који се тичу активности српских првака у земљи и иностранству. Овај извјештај је писан на њемачком језику и налази се у Архиву Босне и Херцеговине.
„Број документа ad Z. 89/Pr.BH. ex 1899.
Препис
Нови Сад, 14. јануар 1899.
Како сам дочуо из поузданих извора, у Босни су агитатори већ ступили на политичку сцену и од појединих друштвених тијела је више потписаних жалби упућено руском изасланику у Беч.
У тим жалбама се Бошњаци жале да их аустроугарска влада не лишава само њихове религије и њихових дотадашњих обичаја, него да и у грађанском смислу спроводи насиље, и то само из пркоса јер Срби не желе да се одрекну своје националности и зато што траже да остваре право на аутономију своје цркве и школе.
Такође је дотичним Бошњацима недавно стављено до знања да је руски изасланик ове жалбе послао Муравијеву из Петрограда.
Ово знам поуздано, али са друге стране сам чуо како су исте жалбе наводно упућене и султану у Константинопољ. Да ли је ово тачно, не могу да потврдим.
Осим тога, чињеница је да политичке институције присиљавају представнике појединих црквених општина на то да потпишу поднеске који су одређени за то да се митрополит Мандић пошаље за Константинопољ како би разувјерио васељенског Патријарха у то да потоње оптужбе, које су у босанском меморандуму уперене против босанских бискупа и босанске владе, не постоје.
Колико општина је потписало овај поднесак моја особа од повјерења не зна, али напротив тврди са сигурношћу како су не само представници грађана већ и свештена лица одбила да дају свој потпис.
Један од најутицајнијих и најактивнијих агитатора у овом смислу је изузетно богати стари трговац Јефтановић. Готово је невјероватно какве трансформације је доживио овај човјек који је, што је опште познато, био највећи присталица окупације.
Познајем тог човјека пошто сам га више пута сретао код тадашњег патријарха Анђелића, и веома добро се још сјећам како је ономад на веома драстичан начин Анђелићу приказао патње Срба под турском владавином те истовремено истицао каква је срећа што је тој владавини коначно дошао крај пошто он сада несметано и са успјехом може да се окрене свом послу. Јефтановић је тада вршио пропаганду за патријархалне новине, и то тако да је у Босни и Херцеговини 360 српских и 58 турских претплатника добијало те новине.
За вријеме свадбе пресветог престолонаследника Рудолфа у Бечу је боравила једна босанска делегација која се том приликом представила Анђелићу који се у исто вријеме налазио у Бечу.
Анђелић, који је у то вријеме још увијек био администратор Патријаршије, о томе је писмено извјестио своје пријатеље у Новом Саду. У том допису, који данас још увијек постоји, он наводи да је тај Јефтановић код њега у хотел довео читаву босанску делегацију и наочиглед свих савјетовао Анђелића да утиче на српско височанство како би се српско-босанска црква ослободила грчких фанариота и прикључила српској патријаршији.
Сада видимо како тај Јефтановић игра другу улогу. Вјерујем да Калај те људе уопште није познавао и да се њима уопште није бавио.
Тога Јефтановића требало би на било који начин повући јер, ако тај човјек – који наравно без новца може лако поново да буде придобијен – данас престане са агитовањем у Босни, онда ће у земљи сасвим сигурно бити мир. Један покушај би то потврдио!!
У јавности га називају ‘господар’ зато што он за све шта је у служби јавности као и за саму агитацију даје велике износе властитог новца.
Ономад Јефтановић није хтио ни да чује за ‘Заставу’ ни за ‘Браник’; није трпио новине те странке ни у својој близини а сада се уплео у њену мрежу. Након хајки у Босни упадљиво велики број људи одатле долази у Нови Сад. Јуче и прекључе су овдје поново била два Босанца који се друже са овдашњим радикалима, највише са др Гаврилом, док су нека друга два Босанца отишла у Карловиц; и чим се такви људи појаве, већ наредног дана се у овим српским новинама редовно објављују напади усмјерени против босанске Владе.
Ови људи се пријављују као велетрговци. Код тренутне збрке, која влада у овој земљи, једва ко да се уопште брине о њима. Често лично провјеравам да ли су ти људи пријављени у уреду за пријаву боравка.“
Текст преузет из: Гласника Удружења архивских радника Републике Српске, Бања Лука, 2015 – Бошко М. Бранковић, Михаел Ресановић, Превод једног конфидентског извјештаја везаног за борбу Срба у Босни и Херцеговини за црквено-школску аутономију од 14. јануара 1899. године.
Напомене:
Глигорије Јефтановић – богати сарајевски трговац.
„босански меморандум“ – у њему су Срби тражили од цара у Бечу право на црквено-школску аутономију, употребу свога националног имена и ћирилице као свога писма и употребу назива „српски језик“ за свој матерњи језик.
Православци се у овом извјештају називају Србима а муслимани Турцима: „у Босни и Херцеговини 360 српских и 58 турских претплатника добијало те новине“-
Фанариоти – грчки свештеници из богатих грчких породица који су име добили по насељу Фанар у Цариграду гдје су становали, а новцем су након укидања Пећке патријаршије куповали епископске положаје у БиХ.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.