ИЗВЈЕШТАЈ ПРОТЕ ДУШАНА М. МАЧКИЋА

Приредио Зоран С. Мачкић, архивски савјетник
Архив Републике Српске

Протојереј Душан М. Мачкић, парох, архијерејски нам-јесник бањалучки и свештеник Државне болнице, сачинио је обиман извјештај о себи, о приликама свога краја и околно-стима под којима је био присиљен да напусти Бањалуку. Извјештај се чува у Архиву СПЦ у Београду, а прибављен је добротом његовог директора Радована Пилиповића. Завршен је 22. октобра 1941. у Врањеву, у Банату, гдје је прото Мачкић доспио након што су му представници Усташког стожера са-општили 10. јула 1941. да је ухапшен заједно са породицом. Заплијењена му је сва имовина, о чему се у Архиву Републике Српске чува записник. Ноћу 12. јула са породицом је интерни-ран у логор у Цапрагу, а 1. августа прогнан у Аранђеловац. У његов стан у Алеји краља Томислава 2 (улаз из хаустора у ком је донедавно било КУД „Веселин Маслеша“) усељени су позоришни глумци.
Прото Мачкић је рођен 14. јану-ара 1891. у Доњем Раткову, у засеоку Мачкићима, односно у Греди, како су овај заселак околни тежаци звали по тамошњој пећини. Доње Ратково је за вријеме самосталности Босне било дио жупе Бањице, прозване по рјечици Ба-њици која извире испод Мачкића пећи-не, легла соколова и орлова крсташа, опјеване у епској народној пјесми: “Бог убио Мачкића пећину / те се у њој из-легао ор’о / однесе ми квочку од пили-ћа…“. Под пећином, више врела Бањи-це, уставили су се давно Душанови преци бјежећи из Македоније од Турака и ту ватру спирили.
Душан је рођен од оца Милоша и матере Маре, од рода Марчета са Чађавице. Милош је син протојереја Вукосава, пароха доњоратковачког. И Вукосавов отац Васо и ђед Павле били су пароси доњоратковачки. Поред двоје женске дјеце, Вукосав је имао тројицу синова: Ђорђа, посљедњег пароха доњоратковачког из овог племена, Јована, који је послије рељевске богословије у Русији свршио духовну академију и правне науке, да би потом ступио у службу код Градске општине сарајевске, гдје је и умро, те већ поменутог Милоша, који је остао код куће као тежак.
Из племена Мачкића је још једна свештеничка породица, од које су парох и архи-јерејски намјесник кључки Ђорђо Мачкић и син му Никола. Свештеник је био и Ђорђин отац Миле. Никола (1905–1941) је један од оснивача и секретар бијељинске библиотеке “Филип Вишњић“, гимназијски професор у Бијељини и Тузли, секретар СПКД “Просвје-та“, уредник задњег броја њеног “Календара“. Живот је окончао 1941. у крагујевачком масакру, загрљен са ђацима свога Vб, енергично одбацивши чак и помисао да као државља-нин НДХ спаси главу.
Душан је у Кључу завршио српску основну школу. Гимназију је почео у Сарајеву, а завршио пред Балкански рат 1912. у Београду. У Рељеву је свршио богословију и потом 1. јуна 1916. постављен за канцелисту Црквеног су-да у Бањалуци.
Оженио се 15. октобра 1916. Видом Радошевић из Нове Градишке, чији је ујак др Никола Вуксановић (1869–1926), срески ветеринар у Новој Градишци, а иза тога ин-спектор коњарства за цијелу државу. Из овог брака родила се 21. јула 1917. кћи Душанка, која је пред сами рат завр-шила права у Београду, а касније била правобранилац у Новом Саду.
За ђакона га је рукоположио митрополит бањалучки Василије 11. јануара 1917, а за презвитера 17. октобра 1921. За пароха бањалучког Душан долази 1. јануара 1922. За службовања у Бањалуци био је почасни члан Црквеног суда, члан Епарх. управног одбора, оснивач и предсједник Српске земљорадничке задруге, потпредсједник Свештеничког удружења, потпредсједник Одбора за подизање саборне цркве, предсједник Српског пјевачког друштва “Јединство“ и члан свих српских и многих других културних, просвјетних, витешких и других друштава.
Одликован је 1924. орденом Св. Саве петог степена, са правом ношења црвеног појаса. За архијерејског намјесника бањaлучког постављен је 1933, а за протопрезвитера, са правом ношења надбедреника, 1938. Умро је 1969. у Новом Саду.
Због обимности, дају се само изводи из уводног и завршног дијела извјештаја, у нади да ће на довољан начин представити његов карактер. Извјештај представља значајан наративни извор за изучавање бањалучке прошлости.

Бањалука се састоји из два дијела: из Граба – Горњег шехера, данас потпуно му-слиманског дијела, и из доњег, углавном хришћанског дијела вароши. Врбас је дијели на двије парохије и двије црквене општине. Парохију са десне стране Врбаса чине оближња села и зове се по селу Ребровцу у коме је и парохијска црква. Дио вароши са лијеве стране Врбаса чини Бањалучку парохију и Бањалучку црквену општину. Парохија је 1935. подијељена на двије. Када сам дошао за пароха бањалучког, парохија је бројала око 2.800 душа православних Срба, док се број Срба у Бањалуци, према најновијим статистичким подацима, попео на 7.000.
Срез бањалучки броји око 100.000 душа, од којих су 2/3 православни Срби. У Врбаској бановини било је приликом слома Југославије 67% православних Срба од око 1,200.000 становника.
До 1879. у Бањалуци није било парохијске цркве. Народ је ишао Богу се молити у ребровачку цркву. Доласком Пелагића и отварањем богословије подигнута је дрвена капела, која је изгорјела за вријеме буне 1878.
Још за вријеме Турске повела се акција за подизање монументалне цркве, што је турски цар дозволио. Креч и камен још тада је приправљен, да би га аустроугарске оку-паторске власти 1878. искористиле за калдрмисање путева и подизање војних објеката. Срби 1879. саградише пристојну привремену цркву, која је 1925. као паду склона срушена.
И аустроугарске власти биле су вољне приликом доласка за бањ. епископа др Евгенија Летице подићи одговарајућу цркву, што Срби одбише, да би сами обновили акцију за подизање цркве 1912. То је осујетио Балкански, а онда опет Први свјетски рат. Пуном паром отпочело се подизање цркве 1922. Припремни радови трајали су до јесени 1925, када је ударен и освештан темељ цркве. Прва служба, благодарење поводом пробоја Солунског фронта, одржано је у новосаграђеној цркви 15. септембра 1928. Отада су се, с благословом и дозволом архијереја дијецезана, у овом недовршеном и неосвештаном храму обављала сва богослужења јер је привремена црква срушена. Од 1925. до 1928. богослужења су обављана у просторијама Српске основне школе.
Великим новчаним прилогом краља Александра I, те прилозима са-мих Бањалучана и многих благочести-вих хришћана из читаве Државе, као и продајом једног дијела црквенооп-штинских некретнина и подизањем хи-потекарног зајма отпочело је подизање цркве. Мојом иницијативом купљено је за цркву ново земљиште. Из истих средстава купљена су и звона и црква је доведена под кров. Тиме су средства исцрпљена и даље се није могло.
Доласком за бана Врбаске бано-вине ђенерала Светислава Милосављевића, материјално стање Српске цркв. општине ба-њалучке из основа се мијења. Бан долази на мисао да се око цркве подигну зграде за смјештај по граду разасутих канцеларија банске управе и бански двор. Наредио је асфал-тирање улица и извео многе радове који су од Бањалуке направили модерну и лијепу ва-рош. Он откупљује имања Српске црквене општине и муслиманске вјерске заједнице која леже око цркве. На њима је ускоро подигнута зграда банске управе и бански двор. И остали власници градилишта око цркве морали су подићи грађевине које одговарају мје-сту. И тако Црква, и сама величанствена, дође на сред трга, опкољена монументалним грађевинама.
На овај начин ријеши се материјално питање Црквене општине бањалучке и дође се до средстава потребних за довршење цркве. Из суме добивене за бивши “Балкан“ и стару српску школу отплати се дуг општински, асфалтираше се тротоари око порте и уреди се порта. Из истих средстава подигну се укусна ограда око порте, а 1938. отпоче унутрашње уређење храма.
Од 1938. до освећења 1939. богослужења су обављана у једној згради црквене општине, у просторијама кина.
Свечаност освећења би једна од најимпозантнијих што их је Бањалука дочекала и извела. Била би још импозантнија да се на њој није одразио партијскополитички дух без кога се ништа није могло ни замислити ни извести. И политичке прилике у свијету ишле су наруку овој свечаности. Осјећала се опасност и примицала већ. Народ је срећан да се има гдје и око кога окупити. У Бањалуци, до нашег народног државног ослобођења и уједињења 1918, друштвени живот међу Србима био је на најбољем путу.
Национални српски дух дисао је и дјеловао на свим пољима и у свим облицима живота. Види се то баш по свечаности освећења цркве. Међу Србима самим владала је
слога и дјелотворна љубав, а према грађанима других вјера и друге крви Срби су били и остали увијек искрено толерантни.
Гесло “брат је мио које вјере био“ било је и остало српским компасом у односу на Србе неправославне. По ослобођењу и уједињењу настало је великодушно опраштање многобројних недјела учињених Србима од неправославног становништва у овим крајеви-ма, као и свуда гдје Србин живи. Но не би то тако дуго! Истина, дух праштања према несрбима живи, али дух неслоге и убијања сваког ауторитета поче међу Србима хватати коријена. Међу људима добре воље и љубави поче пировати партијскополитички дух мржње и раздора! Као да с остварењем наших петвјековних идеала једни другима нити требамо нити ћемо требати!
Демагогија нигдје у Југославији није тако цвала и успијевала као у Ба-њалуци и Босанској Крајини нити је било више политичара са мање моћи за предвиђање, без чега нема правог по-литичара, као тамо! Тражили су праве политичаре и вође народне, али их није било. Трка за празном и јефтином сла-вом гурнула је у страну све друге ври-једности.
Овако је било пред овај рат код Срба православне вјере. Очекиваше се домаћин и мáша да се луг и пепео одгрну, ватра распреће и пламен Добра разбукти, па да се чељад огрију.
Римокатолици и Муслимани остали су, као и прије, засебан свијет. Они су, кажу, Хрвати, иако се до уласка Аустрије у БиХ није такорећи за то име чуло. До Аустрије се знало за један народ трију вјера, једног српског језика, једног ћирилице писма. Турске власти објављивале су наредбе на српском језику и босанчицом, ћири-лицом, уз турски језик и писмо. Римо-католички свештеници и хрватски екс-клузивисти стално су тврдили да не може доћи до искреног споразума из-међу Срба и Хрвата, римокатолика и муслимана. То су два различита мента-литета, говорили би они. Крв и језик нису одлучујући фактори. Менталитет је важнији од тога. У таквом су духу они своје стадо и васпитали, па су сви Хрвати у Бањалуци били у првом реду добри католици и муслимани. И већина их је била франковци и изразити непријатељи Српства и православља. Партијски режими у Југо-славији као да су то непријатељство потенцирали – хотимице или невјештином своје упра-ве, не знам, али тако је.

Много подносих и све хришћански поднесох. Није ми жао мојих мука, већ ме боли што свакојаке патње поднесе огроман број нас без икакве потребе и користи за нашу општу ствар. Да се наш и државни живот управљао по старим, вијековима опробаним правилима, којих се и данас наш припрости човјек држи у свом приватном животу, и којих се преци наши држаше док ствараше оно што наша генерација упропасти и развали, свега овог не би било. Имадосмо темеље народне и државне каквe ниједан народ не имаде. И умјесто да наставимо зидати на тим сигурним, испробаним темељима, ми умало и темеље не порушисмо. И пропадосмо!
Народ каже, “кад Бог хоће кога да казни, онда му најприје памет одузме“. И заиста, као да нам Бог памет одузе, сурвасмо се у провалију дубоку и безизлазну! Предуго злоу-потребљавасмо превелико Божије стрпљење и служисмо и Богу и мамону (персонифи-кација похлепе; примј. прир.), а заборависмо да се “двама господарима не може служити“.
Умјесто да сами себе чувамо и да се у се уздамо, па да нас и Бог чува, ми се поуз-дасмо у другог и пропадосмо, и сву нашу славну традицију погазисмо и презресмо. Не вјеровасмо да “туђа помоћ наплата је скупа“!
Ко толико сагријеши у роду нашем, реци ми, Боже мој велики и силни!? Ми, или нека друга наша давна покољења, да код очију не видјесмо, а код ушију не чусмо па иза-звасмо праведни гњев Твој на себе, да нас шиба бич твој?!

Текст преузет са адресе:

http://www.zoranmackic.com/index.php/2014/11/izvjestaj-prote-dusana-m-mackica/