ЈАЧИ ОД СУДБИНЕ: Кратак преглед ратног пута 43. Пмтбр

Ратни пут 43.моторизоване бригаде, чувеније и познатије под именом „приједорска“ није лако описати, јер ријеч је о бригади која је по много чему специфична и која ће у историју сасвим сигурно ући као бригада која је на свом подручју извојевала најбржу и најсјајнију побједу. Побједу која није одредила само судбину српског народа у Поткозарју, већ сасвим извјесно и судбину цијеле Крајине. Садашњи и будући историчари имаће много посла, али и обавеза, да то растумаче српском народу, јер питање односа једног народа или цијелог једног друштва према прошлости правосходно је цивилизацијско питање, питање његове културе и зрелости. У идеолошким друштвима као што је било наше у задњих пола вијека такав однос није постојао. Заправо, било је сасвим обрнуто – умјесто развијања и стварања историјске свијести, настале усвајањем научних резултата, критичких објашњења и поузданог знања, форсирана је епска свијест коју карактеришу идеолошко чистунство, литерарност, неистинитост и некритичност. Отуда такав негативан однос према многим материјалним и духовним добрима и наслеђу српског народа у Титовој Југославији, толико свјесног фалсификовања прошлости, потискивања, чак и насилног раскида са традицијом чији су коријени далеко испред савремености и толико различитих вивисекција како на историји тако и на живом ткиву српског народа. Отуда и шеретска Брозова „генетика“ да под плаштом стварања југословенске нације, у коју је краљ Александар заиста наивно вјеровао, вјештачки створи југословенство, потом исламске вјернике и потурице претвори у народ, а успут својим многобројним уставима и амандаманима подигне реп и другим етничким групицама да размишљају о стварању својих држава и аутономија на штету слуђених и изгубљених Срба. Истих оних Срба који су му на својим костима и хумкама изградили славу и побједу, али је чак и то фалсификовано.Све ово и још много више требало је знати или бар осјећати много прије него што су вјетрови рата задували просторима бивше Југославије. Посебно поглавље у свему томе, баш као и толико пута прије, било је подручје Поткозарја, током и нарочито послије Другог свјетског рата засигурно најрасрбљеније подручје српске земље. Не случајно, Козара и Поткозарје су и прије двије године (1991.) били одређени за нови велики експеримент (долазак Анте Марковића тадашњег премијера Савезне владе, на промотивно оснивање Савеза реформских снага). У једној таквој конфузији послије избијања рата у Словенији, а недуго затим и Хрватској на удару се налази све српско и (про) југословенско, нарочито ЈНА. Упркос томе у приједорском гарнизону остају чврсто на ногама тражећи начин да се у општини у којој се на власти налазила СДА задржи постојећа равнотежа и створе предуслови за одбрану и наоружавање српског народа уз помоћ слабо организоване Српске демократске странке која је највише кубурила са интелектуалним кадром.

Упоредо са тим врше се припреме за евентуални одлазак бригаде на фронт. Средином септембра 1991.године, тачније 15.септембра тадашња 343.моторизована бригада добија мобилизацијски сигнал и већ 16.септембра успијева извршити мобилизацију и запутити се у рејон Градишке, а већ 1 б.септембра креће на ивршење борбеног задатка и то на главном правцу тадашњег Петог бањалучког, сада Првог крајишког корпуса. То је правац Струг-Окучани- Липик-Пакрац. Била је то прва побједа ове бригаде која је канал Струг прешла са само 42 посто свог састава, јер су приједорске власти у организацији под притиском СДА чинили све да се спријечи мобилизација, а посебно да се спријечи одлазак бригаде на ратише. У томе су имали подршку ХДЗ из Приједора која је преко својих загребачких веза увелико радила на наоружавању хрватског и муслиманског становништва. Тек каснији догађаји расвијетлиће шта се све дешавало у позадини разних миротворних покрета, “бедема љубави“ и слично и ко се све иза чега крио и ко је на чему, односно за кога радио. Разумије се, тек годину дана послије биће јасно шта су све Приједор и 43. моторизована бригада“ одрадили за Приједор и РепубликуСрпску, односно за српски народ и како је послије више од шест вијекова (И све ово речено сврши се лета 6897, (1389.), индикта дванаестог, мјесеца јуна петнаести дан, у уторак, а час је био шести или седми. Не знам, Бог зна“) остварена свесрпска тежња о уједињењу и српској слози.

ОДЛАЗАК И БОРБЕ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ

Када се буде писала нова историја српског народа биће тешко сакупити и вјеродостојно презентирати све релевантне догађаје и околности које су утицале како на стварање те историје тако и на поједине њезине сегменте, јер ће многобројни учесници у тој историји и тим догађајима настојати да своје учешће и учинак прикажу пресудним, а разумљиво је да ће свака појединост бити оптерећена субјективним процјенама и елемнтима, односно незаобилазном тежином субјективности и патином емоција. Када је ријеч о (3)43 приједорској моторизованој бригади онда је њезин дневник засигурно највјеродостојнији документ који се може користити као историјски материјал и у сваком случају врло сигуран и објективан путоказ за будућа научна истраживања. Разумљиво, уз пуно уважавање непосредних забиљешки и накнадних свједочења непосредних учесника појединих битака и пресудних догађаја (ратни дневници, биљешке, писма, документарни материјал). Не сумњајући да ће многи документи, а нарочито тврдње и свједочења (сјећања су увијек несигуран, али драгоцјен свједок) бити оспоравани, и да ће бити неминовна арбитража „историјске дистанце“ за монографију Првог крајишког корпуса ратни дневници појединих бригада релевантан су и поуздан свједок и материјал који се не може заобићи. Зато су подаци који ће бити кориштени за ову монографију, бар кад је у питању 43.моторизована бригада, углавном узимани из ратних и оперативних дневника, затим сјећања непосредних учесника, те новинских и други текстова и забиљешки.

2.батаљон 43.пмбр, усликано након успјешне акције ослобађања неколико села на градачачком ратишту, август 1992.

Мобилизацијски сигнал у (3) 43 моторизованој бригади примљен је, као што смо већ рекли, 15.септембра 1991.године у 24.00 часа, али је мобилизација каснила цијелих десет сати због негативног дјеловања тадашњег секретаријата НО приједорске општине на чијем челу се налазио истакнути представник СДА Бећир Медуњанин из Козарца, по занимању наставник физике и математике из Козарца (у то вријеме није испуњавао услове за то радно мјесто), иначе санџаклије из Плава. Команда приједорске јединице тада се опредијелила за прилагођавање датим условима и на лицу мјеста извршила потребне корекције. Тако су Други и Четврти мтб пресељени на Каран на извођење обуке већ наредног дана (17.септембра 1991.). У том часу одзив војних обвезника износио је 44, а моторних возила 33 посто. У 03,00 часа 18. септембра издато је наређење да се Први мтб до 09.часова размјести у рејону Горњи Варош (Стара Градишка) и претпочини команди Петог (бањалучког) корпуса, што је успјешно урађено. Истог дана предузете су све мјере самозаштите на подручју општине, а у 17 часова од команданта Петог корпуса примљено је наређење да се заштите војна складишта у селу Сводна и Паланчиште, што је такође успјешно урађено. Остатак бригаде по добијеном наређењу у 11 часова креће на марш и стиже на одредиште у Б. Градишку у 15 часова, пребацује се преко моста и ноћива у рејону Горње Вароши. На добијени задатак (запосједање Горње Вароши) бригада креће ујутро, 20.септембрау 05 часова пошто је претходно извршено разминирање на насипу. У току кретања на колону је отворена ватра са бродице на Сави.

Било је то прво ватрено крштење бригаде, а напад је успјешно одбијен. Ускоро затим у селу Дубраве услиједио је напад усташа и три возила су остала одсјечена од колоне. Услиједила је брза интервенција, па су заостали дијелови уведени у састав без губитака.

На изласку из Окучана команду бригаде сачекали су представници Одреда ТО „Север“, одредили водиче и предложили мјесто размјештаја.

Истог дана размјештене су све јединице остварен контакт са Окучанском бригадом и на Бијелој Стијени смјештена команда.

Тако је отпочела славонска „одисеја“ (3)43 приједорске моторизоване бригаде у рејону Липика и Пакраца која је на овом подручју (задатку) остала све до 01. јула 1992. године када су се у 05,00 часова све јединице ове бригаде извукле са својих положаја и уредно их предали снагама полиције Републике Српске Крајине из Окучана и јединицама УНПРОФОРА из Непала и Јордана.

Почетак операције за заштиту српског народа у Славонији може се везати за 23.септембар 1991.године, два дана послије заузимања борбених положаја и укопавања јединица, те извиђања. На непријатељску ватру одговорено је у раним јутарњим часовима послије одобрења команданта да се одговори на сваку ватру, а истовремено је извршена коректура артиљеријске ватре (оруђа). Први озбиљни губици нанесени су непријатељу 25.09.1991. године а истог дана заробљен је и први непријатељски војник, док је први оклопни транспортер ЗНГ Хрватске уништен у Пакрацу   сљедећег дана (26.септембар). Већ сљедећег, 27.септембра вођене су дотад најчешће борбе у рејону села Кусоње, Баир и Бујавица у зони одговорности Другог и Трећег мтб чији су војници заробили три моторна возила. Артиљеријском ватром спријечен је покушај усташа да под окриљем Међународног црвеног крста ојачају своје снаге у рејону Липика са пет аутобуса својих војника. Крај тог првог ратног мјесеца (3)43 мтбр обиљежен је једним немилим догађајем (инцидентом). Послије повратка са реферисања у команди корпуса у 00,30 часова 29.септембра 1991. године на раскршћу у Окучанима који су се налазили под контролом  ТО Окучани, отворена је ватра на возило команданта бригаде п.пуковника Владимира Арсића. Том приликом лакше су рањени његови пратиоци Мирослав Колар, а нешто теже Рајко Вучићевић. У сличним борбеним активностима протекао је октобар када су и остварени највећи успјеси – заузимање села Г орњи Чаглић, а одмах потом и Липика. Чаглић је заузет трећег, а Липик 11. октобра. Том приликом погинуо је први припадник бригаде, војник Миле Радић из Буснова, а заробљен је Горан Тадић који је касније жив размијењен. Читаво то вријеме бригада није имала адекватну подршку авијације, што ће бити пресудно у каснијим догађајима (децембар 1991. године када је дошло до наглог осипања бригаде, па и дезертирања једног већег броја војника који су се једноставно прикључили колони избјеглог становништва са подручја Псуња и Папука, нарочито из даруварског подручја и Грубишиног Поља). За то вријеме јединице ЗНГ су успјеле да се консолидују, да довуку нове снаге и ојачају се заробљеним борбеним оруђима из гарнизона у Вараждину и Бјеловару. Па ипак, 08. октобра њима су у Пакрацу нанесени тешки губици када је убијено 35 усташа, а заробљена два моторна возила док су два уништена. У завршним акцијама у Липику11. октобра убијено је 6 усташа и уништен један БВП, власништво бивше ЈНА из Бјеловара. Борбени морал није био на потребној висини, јер је 20 војника том приликом избјегло да учествује у акцији. Испоставило се да су тог дана много боље прошли непосредни учесници у борби, него они који су је избјегли или из других разлога остали у позадини јер је једна залутала мина у приручном складишту Првог мтб убила тројицу, а теже ранила двојицу наших војника. Погинули су Фарук (Салка) Алишић, Мухарем (Џанана) Хођић, и Глишо (Добривоја) Радић, а рањени Дамир (Хусније) Цепић и Дарко (Боре) Грбић. Све до краја мјесеца бригада сваки дан води огорчене борбе са ојачаним усташким снагама које на све начине покушавају да врате Липик, Пакрац и положаје на доминантним котама у рејону Ловске, Трокута, Баира и Бујавице. Морал јединица све више слаби, нарочито у Трећем мтб где је смијењен командант мајор (резервни) Екрем Ханданагић, али се стање није битно промијенило ни послије постављања на његово мјесто активног мајора Драгише Стефановића. Штавише, 16.октобра своје положаје послије артиљеријског, а потом и пјешадијског напада напустили су припадници Друге чете Трећег мтб, а већ сутрадан, дезертирао је цијели батаљон остављајући два погинула борца у рејону села Кусоње.

Тенковска чета Ел Манијакос

Колико је стање парадоксално показује случај на сасвим супротној страни ратишта гдје је положаје држао Други мтб. Иако су данима били изложени јаким непријатељским нападима и били присиљени да се повуку из села Бујавица борци овог батаљона у рејону села Ловска зауставили су усташки напад. Том приликом невиђено јунаштво исказао је млади потпоручник Милодраг Станојевић из села Котурови код Козарске Дубице. Овај двадесетогодишњак практично је сам заробио два непријатељска тенка и један оклопни транспортер, као и тројицу чланова посаде међу којима је био и заповједник ове групе, усташки бојник Ивица Север. Исте ноћи под командом Милодрага Станојевића наша диверзантска група ликвидирала је цијелу минобацачку посаду ЗНГ на Бујавици (убијено 8 усташа). Упркос томе колективни морал слаби. Несређене прилике код куће (у Приједору), те разноврсне манипулације и избјегавање мобилизације највише доприносе таквом стању, а пошто се у бригади у то вријеме налазило нешто више од 20 посто Муслимана и Хрвата дефетизам и организовани бојкот фронта нагризају морал бригаде и изнутра због чега се озбиљно почиње размишљати о одмору на који целокупна јединица одлази 31.октобра 1991. године, а положаје преузима Четрнаеста пбр. из Зрењанина и Кикинде.

Повратак је услиједио 17. новембра послије низа перипетија привођења већег броја старјешина и војника и организованог бојкота Муслимана и Хрвата који се већ увелико врбују и припремају за отцепљење БиХ из Југославије, не признају ЈНА и илегално наоружавају своје паравојне формације, прије свега преко тадашње ТО. Бројчано слабији него што су били прије одмора наши борци преузимају сасвим нове линије одбране, јер су војвођани у међувремену изгубили доминантне коте у селима Баир, Трокут и Ловска. Приликом повлачења током ноћи прије него што су стигле наше јединице припадници ЗНГ и ХОС-а заузимају линију: Кричко поље-с.Ливађани- Бијела Стијена-с.Корита. Охрабрени изненадним поклонима усташе су се још више осмјелиле и кренуле у све жешће артиљеријско-пјешадијске нападе на села Ливађани, Корита, Јагма, Кукуњевац и Горња и Доња Субоцка, а у току ноћи са  20. на 21. новембар упали су и у село Кричке. Наше јединице су истог дана покушала вратити ове положаје, али због слабог подржавања ОТО Лакташи та акција није успјела.

Од тог момента, све до краја децембра, дакле нешто више од мјесец дана, бригада пролази кроз најтежа искушења. У тих мјесец дана препуштена сама себи, десеткована због сталних дезертирања, остављена потпуно без авио- подршке и помоћи других јединица (3) 43 мтбр трпи удар за ударом на своје положаје, повија се, кида, повремено губи неке положаје, али не одступа. Први велики општи напад усташе и хосовци извели су 23. новембра, а најжешћа борба развила се на Коритима гдје су покушали пробој. У страшној борби која траје готово цијели дан непријатељу су нанесени велики губици. Процјене су да је тог дана било преко 50 мртвих усташа, а наши борци сахранили су 16 лешева који су касније размијењени. На жалост, у тој броби изгубили смо најбољег: храброг и срчаног Милодрага Станојевића. Заједно са њим погинуо је и десетар Предраг Каламанда. Линије одбране остале су три дана непомјерене, а наши и међународни преговарачи закључили су 14. примирје које је нарушено већ сутрдан, јер усташе нису одустајале од својих намјера да врате све српске територије под своју контролу. Уочи Дана Републике артиљеријска „честитка“ стигла је на само командно мјесто. Био је то промашај из вишецјевног бацача ракета, али су гранате падале врло близу командног мјеста и КАГ-5. Наши борци су узвратили ватром, а на излазу из Липика, код гробља, извиђачи које је предводио КИК Зоран Карлица, убили су неколицину припадника ЗНГ које је предводио страни плаћеник Ибрахим Бусала из Либије. Усташе нису мировале, а њихови главни удари и даље су били на село Корита да би пресјекли комуникацију Липик – Окучани. Практично, није било метра земље у том селу на који није пала нека мина или граната. Упркос томе првог децембра покушавамо вратити село Кричке, али акција не успјева. Усташама су нанесени велики губици, заробљена су два њихова војника и уништена три возила, али том приликом погинули су наши борци: Миленко Миљатовић, Симо Антонић, Драган Кушић и Светозар Јокић. Најтежи дан и највеће искушење бригада је доживјела 07. децембра 1991. године. Можда се нешто слично дешавало и у неком другом рату (и некој другој јединици), али тог дана на првој борбеној линији практично су остали ХАД, дио бораца Другог мтб, дио извиђача и командни састав. Словом и бројем само 76 људи укључујући команданта бригаде, пуковника Владимира Арсића и начелника потпуковника Радмила Зељају. На ИК у Доњем Чаглићу они остају цијели дан и ноћ са оружјем у рукама. Тако је заустављен непријатељски напад на самом ИКМ гдје је команда остала (сви, до задњег човјека) и наредна три дана док није стигло појачање и док припадници Другог мтб нису одбацили усташке снаге из Чаглића и Ковачевца назад у Ливађане, Кричке и Субоцку.

ДАНИ ЧУДНИХ ДОГАЂАЈА

Били су то дани чудних догађаја, необјашњивих потеза и опште конфузије у самом војном врху. Потписник ових редова лично је био присутан на командном мјесту кад је тада пуковник Момир Талић, начелник Петог (бањалучког) корпуса на своју одговорност подигао три хеликоптера (ГАЗЕЛЕ) 05.12.1991. да помогне нашу одбрану. У то вријеме био је потписан  споразум о забрани лета авиона и истог момента директно из Београда у слушалици се огласио лично Звонко Јурјевић, командант авијације ЈНА. Имао је тачне податке?! Простачким ријечима: „Пизда ти материна, ко ти је дозволио да подигнеш три хеликоптера?“-дерао се на пуковника Талића. Очито, њега ситуација на терену није занимала. Или можда јесте?! У сваком случају њега нису интересовале муке 343 мтбр која је до тог момента имала већ више од 30 мртвих бораца и преко 250 рањених, нити су га занимале непрегледне колоне избјеглица са Псуња и Папука које су се као ријека слијевале на канал Струг гдје је понтонски мост тих дана био преузак и преслаб да премости набујало корито па је крај њега на брзину направљен импровизовани насип који и данас служи као мост.

Било је то вријеме када је највећи терет борби и одбране овог дијела фронта поднијела извиђачка чета касније названа „Зоран Карлица“, по имену свог прослављеног команданта, мајора Зорана Карлице.

Са својим момцима он је стизао свуда, затварао пролазе који су настајали повлачењем дијела наших јединица, али врло често извиђачи су знали ићи напред, изненадити непријатеља и нанијети му велике губитке. Без сумње они су били најсвјетлија тачка западнославонског фронта.

Све се то дешавало уочи нових окршаја и нових мировних договора који су углавном пропадали. Тек 03.јануара 1992. године потписано је деветнаесто, посљедње примирје које се одржало иако је управо тога дана вишецјевним бацачом ракета поново гађано командно мјесто. Очито, имали су одличне податке, јер све се то дешавало у вријеме посјете генерала Владимира Вуковића, тадашњег команданта корпуса. Од тада па до препуштања положаја снагама милиције РСК из Окучана и снагама УНПРОФОРА из Непала и Јордана било је још много  занимљивих догађаја  и ратних догодовштина, много непријатељских покушаја да пробију нашу одбрану и прошире своју територију, али је наша одбрана остала чврста на линијама од 07. децембра 1991. године. Тог дана бригада је ивршила свој задатак – одбранила народ и територију Западне Славоније. Послије тога у помоћ 343 мтбр пристигле су јединице из 1 б.мтбр. као и јединице редовне војске (Битољ). Неоспорно је, међутим, да је приједорска бригада на овом ратишту више од годину дана држала 35 километара фронта без другог ешалона (дио положаја на десном крилу, умјесто Трећег мтб у новембру 1991. године преузелаје Пета козарска бригада), да је располагала само једном трећином свог састава и да је то била једина бригада мобилисана и уведена на фронт са подручја општине која је била под контролом СДА што ће тек касније бити одлучујуће, пресудно за догађаје који су услиједили почетком априла 1992. године послије признавања и сецесије БиХ.

ИЗВОР: Билтен 4. тактичке групе, Приједор август-септембар 1993.

ПРИРЕДИЛА: Редакција