Немани, демони, гротескне рибе, џиновске змије и друга чудовишта која муче или прождиру проклете грешнике у оквиру ликовних представа страшног суда и пакла, типични су плодови бујне уобразиље средњовековног уметника европског запада. Изузетно популарни у епохи романичке и готичке уметности често су сликани и вајани као својеврсно упозорење о неминовној казни која следује грешнике, али и као рефлекс схватања средњовековног човека о болести као последици греха. Представа особе чије ноге прождиру две крилате змије на фолију 60r у Мирослављевомјеванђељу, која према старијим истраживачима илуструје епизоду чудесног исцељења кћери свештеника Јаира, занимљив је и изузетно редак пример типично западњачке илустрације паклених мука, а посредно и схватања болести као последице смртног греха, у српској средњовековној уметности. У контексту ширег разматрања порекла илуминираних мотива у раскошном јеванђелистару хумског кнеза Мирослава из друге половине 12. века, овај рад представља ревизију досадашњих и нов прилог могућем тумачењу ове занимљиве илуминације.
Представа са фолија 60r (репринт 118, слово В) у Мирослављевом јеванђељу, једна је од најзанимљивијих у овом древном рукопису. Млада, гологлава особа у кратком зеленом хаљетку мирно седи док јој две уплетене, крилате змије прождиру ноге обнажене до колена. Поред ове необичне представе, каква никада више неће бити поновљена у српској средњовековној уметности, исписанје текст изјеванђеља по Марку са епизодом о исцељењу крвоточиве жене (Дванаести четвртак по Педесетници Марко 5.22-34).
Лазар Мирковић сматра да би овај занимљиви иницијал могао представљати болесну кћи свештеника Јаира, тврдећи да текст поред мотива чије порекло несумњиво треба тражити у средњовековној уметности западне Европе, говори управо о чудесном исцељењу ове болесне девојке. Међутим, осим узгредног помињања старешине синагоге Јаира ка чијој кући је пошао Исус, овом епизодом доминира прича о исцељењу крвоточиве жене која верује да ће само додирујући Христове хаљине оздравити. Ова парабола о непоколебљивој вери коју сведочи и сам Христос речима — „Кћери, ејера теоја спасла те је“ (Марко 5.34), често је представљана у ранохришћанској и средњовековној уметности. Представа са фолија 60r нема, међутим, никаквих додирних тачака са уобичајеним начином илустровања ове популарне новозаветне епизоде, шта више, са великом извесношћу се може тврдити да у овом случају није уопште насликана ни Јаирова кћи нити крвоточива жена, већ даје у питањујошједна од алегоријских представа карактеристичних за илуминирани украс Мирослављевог јеванђеља.
Фигура са фолија 60r се обема рукама ослонила на колена као да се одмара, а не да њена боса стопала прождиру растом од ње готово два пута веће звери. Свеје у изразу и држању ове особе, којој је готово немогуће утврдити старост и пол, смирено, уравнотежено и без трага страха, а цео призор подсећа на добро увежбану циркуску тачку у којој вешт кротитељ звери с лакоћом влада неком страшном, митском немани. Ова особа је без сумње симболошки близанац представа са фолија 23v, 75v и 91r на којима видимо сличне фигуре које се мирно супротстављају огромним, демонским бићима попут џиновске змије, базилиска или великог вука. У сва четири случаја текст који се налази поред ових иницијала најдиректније имплицира тријумф вере над смрћу, болешћу или опседнутошћу демонима. И у сва четири случаја читамо о Христу који ускрснућем побеђује смрт (23v), исцељује крвоточиву (60r), лечи човека оболелог од водене болести (91r) или истерује демона из поседнутог у синагоги у Капернауму (75v). У сва четири случаја Христ подвлачи важност вере као „лека“ који исцељује сваку бољку, али има моћ да тријумфује и над смрћу.
Упоређивање ових минијатура на основу сличности мотива који сугерише борбу човека и немани, као и текста који прати све четири фигуративне представејошједномјасно указује да сликар иницијала Мирослављевог кодекса има прецизан концепт на основу кога илуструје књигу. Као што јасно разликује врсте животиња и птица које слика подједнако прави дистинкцију и међу митским створењима и демонским представама. У том контексту је кадаје реч о иницијалу којим се бави овај рад нарочито занимљива необична представа крилатих змија.
Малих затупастих глава и дугих тела чији се уплетени репови при дну иницијала претварају у флоралну форму, ово биће преплетених вратова који додатно подвлаче различито обојене контуре два тела (једна змијаје сликана мрким, а друга жутим инкарнатом) посебноје занимљиво због крила која су, иако склопљена, јасно разазнатљива захваљујући карактеристичној обради перја какву можемо видети на бројним птицама, грифонима и базилисцима у Мирослављевом кодексу. Лазар Мирковић претпоставља да су у питању два базилиска, иакоје тешко поверовати да не уочава разлику која се појављује у односу како на описе ове нарочито смртоносне звери у средњовековним бестијарима, тако и на представе базилиска у самом Мирослављевом јеванђељу. Мајстор илуминација у кодексу кнеза Мирослава слика базилиска као застрашујућу форму која обједињава тело птице са оштрим канџама, реп змије и главу змаја. Базилиск је насликан више пута у овој раскошно илустрованој књизи из друге половине XII века (фолија 7v, 15r, 18r, 22v, 31r,70v, 71r, 75v, 81v, 87r, 89v, 95r, 166v) И ТО увек са идентичним карактеристикама, а одступања се јављају само у смислу величине, положаја тела или комбиновања мотива са фигуралним представама људи и животиња, односно са флоралним и геометријским формама. Мајстор сликаног украса Мирослављевог јеванђеља подједнако јасно дефинише грифона као лава са крилима орла и главом змаја који уместо чељусти има кљун (фолија 53r, 75v, 87v, 104r) као и велике, гротескно испреплетене змије са телима прекривеним ситном шаром која на тренутке асоцира на рибљу крљушт (5r, 23v, 39v, 52v, 93r, 98r, 125v). Прецизним разликовањем митских немани он намјасно ставља до знања да у Мирослављевом јеванђељу ништа није произвољно, односно да се сваки изабрани мотив може пратити на основу прецизне иконографске форме. У том смислује представа крилатих змија јединствена, а мотив по себи води у правцу јаснијег сагледавања порекла узорака према којимаје главни сликар јеванђелистара радио, као и према могућем пореклу самог сликара, односно простора на којимаје стицао своје знање.
Двоглава, крилата змија о којој приповедају нордијске саге, јединствена је комбинација између хидре, змаја и јакулуса. Овај застрашујући гмизавац огромних размера је северњачки импорт чији се праобрази могу видети на прамцима викиншких дракара, али и у каменој пластици и минијатури Енглеске, Француске и Немачке. На Апенинско полуострво стижу са освајачима са севера с посебним нагласком на утицај који доносе Нормани током освајања југа Италије и Сицилије у 11. и 12. веку. Управо ту ће ова митска бића, негдашњи становници нордијске, паганске Валхале, добити крљушти, крила и гриве проткане очаравајућом арабеском и минуциозним графицизмом арабљанске уметничке традиције.
Змајеви са звекером у устима, на вратима катедрале у апулијској Троји, које је на западном порталу 1119. обликовао у бронзи Одерисиус из Беневента, плод су северњачко оријенталне синтезе какву видимо и на крилатим змијама са иницијала 60r у Мирослављевом јеванђељу. Разликују се у нијансама. Наиме апулијски монстри од бронзе немају пар лављих шапа као змије у Мирослављевом јеванђељу, а њихове обле главе шиљастих ушију са чељустима пуним огромних зуба необично подсећају на главе нордијских, али и кинеских змајева за разлику од малих, облих и безубих глава змија из Мирослављевог кодекса. Међутим, иконографски најсличнији призор представи са иницијала 60r из домаћег јевађелистара видимо на знаменитој студеничкој трифори и познатом Зверињем стубу који се налази у крипти катедрала Светих Марије и Корбинијана у баварском граду Фрејзингу у Немачкој. На трифори која краси спољни зид Богородичине цркве у Студеници, која је грађена и украшавана крајем 12, односно почетком 13. века, у горњем делу лука видимо сучељене базилиска са телом и главом петла и репом змије и крилату змију или змаја која прождире неког човека. Импресивни стуб из Фрејзинга на коме је приказана борба витезова и змајева датује се у последњу деценију 12, односно сами почетак 13. века. Посебноје интересантна представа једног од бораца чије су ноге до колена прогутале змије које се уздижу из базе стуба. Витезови, свети ратници и архистратиг Михајло у борби са змајевима и базилисцима су један од најомиљенијих мотива романичке уметности која своју инспирацију проналази подједнако у библијским колико и у апокрифним текстовима и наративима из популарних световних романа о Александру, Светом Гралу и витезовима округлог стола.
На основу изнетих запажања може се закључити да читаваједна група иницијала у Мирослављевом јеванђељу, укључујући ту и иницијала са фолија 60r, само на први поглед ствара илузију даје реч о мотивима карактеристичним за средњовековно представљање мука проклетих у тада популарним сценама Страшног суда. Иницијали који сликају борбу човека и различитих звери које утеловљују библијске демоне у Мирослављевом јеванђељу су својеврсне слике психомахија чија основна формална и естетска својства налазимо још у антици. Мирна доминација над моћним зверима коју демонстрирају људске фигуре са фолија 23v, 60r, 75v и 91r има своје корене у хеленској етици и естетици у којој отменост духа увек доминира над напорима голе снаге. Овај очаравајући концепт херојског одсуства емоција морао је лако прионути уз хришћанство које је толике своје мученике „без бола“ испратило у смрт. У том смислу особе које се боре са змијама, базилисцима или вуковима у Мирослављевом јеванђељу представљају савршену алегорију непоколебљиве вере која неће поклекнути ни пред највећим искушењима. Оне су алегорија христоликих праведника који врлином и снагом вере побеђују зло, права персонификација хришћанског хероја духа као антипод античком хероју телесне снаге и ратничке вештине. Синтеза форме, значења и стила и код иницијала са представом личности чије ноге прождиру крилате змије недвосмислено упућује на југ Италије и Сицилију у периоду од 11. до почетка 13. века, као уметнички простор на коме треба тражити јединствено прожимање античких, византијских, италороманичких и северњачких утицаја с посебним фокусом на велике бенедиктинске скрипторије наведене епохе као носиоце специфичног облика средњовековног украшавања књига. Ако тамо није непосредно стицао своје несумњиво умеће, главни мајстор илустрованог украса Мирослављевог јеванђеља је несумњиво имао прилику да се упозна са стваралаштвом ових великих и плодних центара.
АУТОР: Тамара Огњевић, Артис центар, Београд, UDK 096=163,41″11″.
Текст преузет са адресе: http://www.plemenito.com/sr/jairova-kci-%28%29-i-krilate-zmije-u-miroslavljevom-jevandjelju/o53
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.