ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНСТВА БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ ОД 1945. ДО 1953. ГОДИНЕ

Аутор: Драган Шућур

Побједом социјалистичке револуције и доласком комунистичке власти наступио је период кад је ратом дезорганизована, обезглављена, без међународног залеђа и материјалне основе, Српска православна црква била немоћна да се одупре искушењима која је са собом носила та власт. Новим Уставом од 31. јануара 1946. озакоњена је одвојеност Цркве од државе, али не и државе од Цркве. Као што се могло очекивати, свештенство је било прво на удару нове власти. Настали су не само друштвено-политички него и физички напади са ликвидацијама свештеника. Комунисти нису штедјели животе свештеника, које су сматрали политичким и идеолошким противницима. У Србији су убили 46, у Црној Гори 33, у БиХ и Славонији 46 свештеника. За Српску православну цркву то су били тешки и ненадокнадиви губици.
Свештенство Бањалучке епархије, које је за вријеме рата било на удару усташке власти, нашло се у сличном положају доласком комунистичке власти. Страдање свештенства настављено је и послије рата. Нова власт је на самом почетку своје владавине ликвидирала неколико свештеника. Тако су од стране комуниста убијени сљедећи свештеници: Јован Марчетић, парох шљивански, Миладин Петровић, парох лепенички, Мирослав Глушац, парох хадровски, Тодор Кондић, парох марински, Никола Пејовић, парох челиначки, Милорад Балабан, парох рогољски, Лука Марчетић, парох марићки и јеромонах Георгије (Сулевић) из манастира Гомионица. Поред ликвидираних, још петорица свештеника вођени су као нестали: Бранко Кусоњић, парох из Козарца, Милош Васиљевић, парох из Јелићке, Михаило Фљак, украјински парох из Дубраве, Кајица Кострешевић, парох скендервакуфски и јеромонах Доситеј (Обрадовић). Свештеник Кајица Кострешевић, парох скендервакуфски, био је у затвору од 4. децембра 1945. године. Њега је 3. јуна 1946. Војни суд у Бањалуци осудио на 15 година затвора и на губитак политичких и грађанских права на пет година. По наводу оптужнице, свештеник Кајица осуђен је због сарадње са четницима у току 1944. године. Са њим је осуђен и свештеник Душан Млађеновић, парох јаворански, који се налазио у притвору од 13. јануара 1946. године. Свештеник Душан осуђен је на осам година затвора и на губитак политичких и грађанских права на три године. У пресуди је наведено да је свештеник Душан Млађеновић помагао четнике, да се састајао са свештеником Кајицом Кострешевићем и коментарисао нови поредак који заводе комунисти. Исти суд осудио је и свештеника Драгутина Павића, пароха драксенићког, на пет година затвора.
Дио свештенства остао је у Србији послије рата, јер је било много препрека за њихов повратак. Свештеници који су хтјели да се врате на своје парохије морали су имати дозволу власти. Да ли из личног оклијевања да се врате или због забране власти, у Србији је остало 12 свештеника: Душан Мачкић, архијерејски намјесник и парох бањалучки, Милан Јовановић, парох из Маглајана, Војин Инђић, парох из Рекавица, Григорије Крижановски, украјински свештеник и парох ресавичко-прњаворски, Мирко Обрадовић, парох из Масловара, Милан Лабус, парох из Кнежице, Јован Кукавчић, парох из Бијаковца, Стеван Бодрожа, парох у Бастасима, Чедомир Радуловић, парох из Мајкић Јапре, Петар Ђуровић, парох из Шипова, Предислав Миливојевић, парох из Сводне и Павле Убавић, парох из Герзова.
Свештеници који су нову власт дочекали у својим парохијама били су изложени физичким нападима, те богатом арсеналу притисака, малтретирања, обмањивања и забрана.
Први свештеници који су ухапшени одмах по завршетку рата 1945, а осуђени 1946, налазили су се и даље у затвору. Према извјештају Црквеног суда Епархије из 1948. Вјерској комисији у Сарајеву, шест свештеника било је лишено слободе. У Окружном затвору од априла 1948. нашао се и повратник из Њемачке Симо Кантар, свештеник из Омарске. Оптужен је да је у току рата и послије њега имао непријатељски став према новој власти. Из казнено-поправног затвора у Зеници пуштен је амнестијом 15. марта 1949. свештеник Душан Млађеновић. У затвору је провео три године и два мјесеца, а остатак казне му је опроштен. Свети архијерејски синод је 19. септембра 1949. послао захтјев да све епархије доставе списак свештеника који се налазе у затворима. Заједно са пресудом јереју Војину Инђићу, Црквени суд доставио је списак затворених свештеника. На издржавању казне у Зеници били су: парох скендервакуфски Кајица Кострешевић (осуђен на 15 год.), парох драксенићки Драгутин Павић (осуђен на 5 год.), парох бочачко-крупски Стеван Марјанац (осуђен на 15 год.). На издржавању казне у Бањалуци био је парох рекавички Војин Инђић, који је био осуёен 22. марта 1949. на једну годину. Највише привођен, саслушаван и осуђен од стране власти био је свештеник Никифор Кукавчић, парох лепенички. Због оптужби да је био јатак четницима са Мотајице, привођен је неколико пута. Тако је одлежао шест мјесеци у затвору прије доласка владике Василија (Костића), да би због исте ствари био поново ухапшен у другој половини 1947. године. Издржао је још шест мјесеци у затвору и опет, у недостатку доказа, пуштен на слободу, на којој је остао нешто мање од двије године. Трећи пут ухапшен је 10. новембра 1949. и суђено му је у Окружном суду у Бањалуци 27. децембра 1949. У пресуди је стајало да је крив због помагања одметницима на терену Мотајице, дајући им склониште и храну, одржавајући везе и друге услуге, као и за ометање државних органа у откривању и хватању оружане банде. Осуђен је на 18 година затвора, на губљење грађанских права у трајању од пет година и на конфисковање цјелокупне имовине.
Хапшења свештеника настављена су и педесетих година. Тако је Црквени суд Епархије обавијестио Синод да је 22. маја 1950. лишен слободе свештеник Милан Миљуш, парох приједорски. Разлог хапшења није познат. На исти дан ухапшен је и свештеник Никодим Плавшић. Спроведен је у затвор УДБ-е у Бањалуци, гдје је остао 43 дана, тачније до 4. јуна 1950. године. Сличан случај догодио се и у Архијерејском намјесништву прњаворском. У овом намјесништву парох палачковачки Илија Ракић лишен је слободе 20. септембра 1950. и налазио се у затвору УДБ-е у Прњавору. Црквени суд Епархије о овом случају извијестио је Свети архијерејски синод, наводећи да разлог хапшења поменутог свештеника није познат. На крају стоји да се из Бањалучке епархије у затвору налази шест свештеника: четири осуђена (Кајица Кострешевић, Драгутин Павић, Стеван Марјанац и Никифор Кукавчић) и два без осуде (Милан Миљуш и Илија Ракић). Осуђен је био и настојатељ манастира Гомионица протосинђел Василије (Стриљчек), на девет година затвора.
Осим што је хапсила, нова власт је и протјеривала свештенике, не само са парохија већ и са територије Босне и Херцеговине. Такав случај догодио се у Архијерејском намјесништву бањалучком. Наиме, парох јошавачки Љубиша Динић позван је 15. јануара 1950. у Унутрашњи одсјек ГНО Бањалука, гдје му је саопштено да без одлагања, у року од пет дана, напусти БиХ. Још му је саопштено да ће бити ухапшен ако усмено наређење не буде извршио. Поводом овог случаја владика Василије обратио се Рудију Колаку, предсједнику ОНО, тражећи да се оптуженом пружи могућност да се брани и истичући да овим не губи само свештеник Динић већ цијела Епархија, јер је у недавном рату свештенство проријеђено. На крају се замољава предсједник Колак да се свештенику Љубиши Динићу гарантује несметан боравак на његовој парохији. О овом случају епископ је обавијестио и Синод, наводећи да се са одлуком о протјеривању свештеника Љубише Динића сагласило више државно руководство. Још је навео да је одлука услиједила зато што је поменути свештеник злоупотријебио гостопримство власти Босне и Херцеговине и заузео непријатељски став према државним властима. Након протјеривања свештеник Љубиша Динић затражио је стални или привремени канонски отпуст од владике Василија. Будући да није добио отпуст, остајући и даље клирик Бањалучке епархије, свештеник Динић обратио се из Србије 20. августа 1951. Влади БиХ да му омогући повратак у Бањалучку епархију. У прилог овој молби, Црквени суд Епархије обратио се 7. септембра 1951. Босанскохерцеговачкој комисији за вјерска питања. У наводу Суда стајало је да је Љубиша Динић по роёењу Србијанац, али да је клирик ове епархије, затим да никад није био осуёиван и да им нису познати разлози његовог протјеривања. На крају, Црквени суд због недостатка свештеника моли да се молба свештеника Динића свестрано испита и да му се дозволи повратак у Епархију. И владика Василије писао је Синоду да интервенише код државних власти у корист свештеника Љубише Динића. Синод се 10. септембра обратио Државној комисији за вјерска питања да се, уколико је могуће, удовољи молби поменутог свештеника.
Сличан случај догодио се и у Архијерејском намјесништву босансконовском. Наиме, парох радомировачки Богдан Ђурић добио је акт Министарства унутрашњих послова БиХ да у року од осам дана мора да напусти ову републику. Разлог ове одлуке свештенику није саопштен.
О протјеривању протојереја Николе Богуновића из Врела Синод је 11. новембра 1950. писао Државној комисији за вјерска питања. Наиме, овај свештеник је био присилно исељен из Врела и одузета му је покретна имовина. Кад му је дозвољен повратак у Врела и враћена имовина, поново је био позван од УДБ-е у Бањалуци и упућен поново у Ситнеше, мјесто принудног боравка. Извјештавајући о овом случају, Синод поново моли да се интервенише, те да се свештенику омогући повратак и боравак у мјесту његовог сталног боравка. Државна комисија обавијестила је 2. децембра 1950. Синод да је случај свештеника Богуновића окончан и да је он поново враћен у мјесто сталног боравка.
Притисак на свештенсво Епархије трајао је током и 1951. и 1952, а кулминација напада догодила се у љето 1953. године. Осим владике Василија на удару тадашње власти били су многи свештеници, а најгори напади трајали су од половине августа до половине октобра 1953. године.
У том периоду страшан напад догодио се у манастиру Моштаница уочи Преображења 1953. године. Наиме, још 17. августа око пола три послије поноћи Станко Булић, у друштву још једног лица, напао је на манастирски конак. Читав сат бацали су камење, псовали, вријеёали и позивали старјешину манастира да изаёе напоље. Тих дана по селима су одржавани зборови на којима су нападани старјешина манастира и свештенство, а те су ноћи против њих растурани плакати по цијелом срезу. Уочи Преображења, 18. августа, након одслуженог бденија, народ се разишао око 21 час, а свештеници су отишли у конак. Скоро истовремено једна група људи ушла је у конак и у кухињи напала монахињу Гаврилу и црквењака Николу. Послије тога попели су се на спрат и навалили на затворена врата собе у којој су били свештеници. Схвативши да врата неће издржати, старјешина манастира отац Дамаскин искочио је кроз прозор и сакрио се у трње. Видјевши да никога нема у соби, нападачи су изашли напоље и батеријама претраживали околину конака, а кад нису нашли никога вратили су се поново у конак. Унутра су пронашли свештеника Светозара Лотину, пароха из Хрватске Дубице, који је дошао у Моштаницу да помогне оцу Дамаскину. Нападачи су га свукли скоро нага и одвукли крај ријеке Моштанице, гдје су га шишали, бријали, тукли боксерима, да би га на крају полили нафтом. У оваквом стању, босоног и скоро наг, свештеник Лотина кренуо је за Хрватску Дубицу преваливши пут од 14 км. Како нападачима ово није било довољно, вратили су се у конак, гдје су узели мантију оца Дамаскина, сасјекли је и бацили у ријеку, а личне ствари (одијело, ципеле, шешир и други веш) однијели. Уништили су три кошнице пчела, расули тамјан и свијеће, поломили крстове, исјекли епитрахиљ и поцијепали требник. Нису били поштеђени ни црква и звоник. Нападачи су исјекли конопце на звонима и уништили степенице на звонику, а цркву су умазали мућковима. О нападу на њега у манастиру Моштаница свештеник Светозар Лотина обавијестио је Савез удружења православног свештенства. Предсједник Савеза Милан Смиљанић и секретар Ратко Јелић обавијестили су о овом случају Савезну комисију за вјерска питања и затражили истрагу како би се извршиоци инцидента казнили. Поред Савеза, овај свештеник извијестио је и владику Василија, који се обратио Синоду. Синод је писао Савезној комисији за вјерска питања. Како ништа није предузето, епископ се опет обратио Синоду да интервенише код државних органа. У извјештају владике, осим описаног догађаја, наводи се да је манастир Моштаница проглашен за културноисторијски споменик, те да је милиција сваке године долазила у манастир уочи Преображења ради одржавања реда, а те године дошла је тек сутрадан. Још је навео да је на Преображење у манастир дошло неколико хиљада људи, а кад су сазнали шта се ноћу одиграло, звонили су цијели дан, улазили у цркву и палили свијеће, скупљали расуте, поломљене и поцијепане црквене ствари. Догађај у Моштаници, као и у другим мјестима одакле су протјерани свештеници, споменуо је патријарх Викентије у разговору са Добривојем Радосављевићем. Патријарху је Радосављевић одговорио да је наређено да се ти случајеви извиде. Овај случај помињао се и три године касније у писму вјерника парохије манастирске патријарху Викентију.
Проблема је било и у манастиру Гомионица. Наиме, у овом манастиру налазиле су се монахиња Михаила и искушеница Евица Тесла. У вријеме појачане кампање на свештенство Епархије, неки људи из мјесних власти више пута су на конференцијама нападали искушеницу Евицу Тесла. Поменута искушеница дознала је да ће послије конференције припремане за 13. септембар код манастира бити нападнута и протјерана из њега. У међувремену су епископ Варнава (Настић) и свештеник Никола Сињкевић предложили Евици Тесла да напусти манастир прије те конференције, што је она и урадила. Пошто је епископ Василије био у Београду, Црквени суд Епархије доставио је извјештај о протјеривању ове искушенице. Владика Василије обратио се Синоду истакавши да је циљ протјеривања ове сестре из манастира да се преплаши и примора на одрицање од самог монашења, те је замолио за интервенцију.
Осим напада на манастире, представници власти протјеривали су и свештенике из њихових парохија. Такав случај догодио се у Архијерејском намјесништву прњаворском, одакле је протјеран парох вијачански протојереј Јован Прерадовић. Њему су два дана прије Велике госпојине, крсне славе цркве у селу Вијачани, у кућу упали младићи и одвукли га на митинг који се одржавао у селу. Ставили су га на највидније мјесто, гдје су га говорници називали старим лоповом и покварењаком који је 1941. побјегао Недићу у Србију. Док је сав народ са запрепашћењем гледао шта се збива, неко је у групи викао: “Доле с њим, напоље с њим, није нам потребан, за 24 сата да се одсели са овог подручја!“. Кад се породица проте Јована Прерадовића обратила предсједнику општинског одбора за заштиту и помоћ, он им је одговорио: “Не тражим то ја, него народ!“. Послије овог догађаја опет је дошла група младића, која је саопштила свештенику да напусти поменуто мјесто, што је он и урадио. О протјеривању овог свештеника владика Василије извијестио је Синод. У њему епископ наводи да прото има 64 године, да је рођен у Вијачанима и да је ту парох 32 године, да је био протјеран у Србију за вријеме рата, да му је најстарији син погинуо као првоборац 1942. и да је за то добио споменицу 1950, коју су потписали Тито и Ранковић. На крају, моли Синод за хитну интервенцију код државних органа како би се свештеник Јован Прерадовић што прије вратио на своју парохију. Синод је 8. септембра писао Савезној комисији за вјерска питања о протјеривању свештеника Јована Прерадовића. Истог дана Синод се обратио овој комисији поводом протјеривања свештеника Андрије Раичевића, пароха старомајданског, у Архијерејском намјесништву санском. Наиме, једна група људи дошла је 27. августа аутомобилом пред његов стан у Санском Мосту да демонстрирају против њега и да га истјерају из среза. Међутим, како им је свештеник успио побјећи, они су га тражили по околним селима. Не нашавши га, предали су породици писмену одлуку Савеза социјалиста радног народа БиХ у Мајкић Јапри, парохији коју је опслуживао. У одлуци је стајало да прото Раичевић мора да оде из њиховог села, те да губи право на свештенички рад који је ту обављао. У образложењу одлуке даље је наведено да свештеник Андрија Раичевић није вјероучитељ који иде у корак са социјалистичким друштвом и да зато не одговара њиховим и општенародним жељама. Поводом овог случаја епископ се обратио Синоду и навео да свештеник Раичевић има седморо дјеце, од којих је једно парализовано а друго сакато, те затражио да му се омогући повратак у парохију како би обезбиједио материјална средства за породицу.
Сличан случај догодио се у Архијерејском намјесништву бањалучком, пароху јошавачком Војину Инђићу. Њега је 13. септембра прије Свете литургије позвао у двориште цркве Остоја Иванковић, управник мјесне земљорадничке задруге. Кад је свештеник изашао, Иванковић, који је био окружен са десетак омладинаца, рекао му је да због непријатељског и ненародног рада мора да одмах напусти тај терен. На ове пријетње свештеник Инђић затражио је доказ за непријатељски рад. Иванковић је рекао да има доказ, а кад је окупљени народ са стране узвикивао да покаже доказ да га и они виде, он је са својом пратњом напустио порту цркве. Народ је и даље узвикивао: “Зашто нам тјерате попа, не дате нам се с миром ни Богу молити?“ Након овог догађаја, да би избјегао нежељени сукоб, свештеник је одлучио да напусти своју парохију, о чему је извијестио Црквени суд. Суд је доставио извјештај епископу Василију, који се одмах обратио Синоду поводом овог случаја. У свом обраћању владика је нагласио да свештеник Војин Инђић не одлази у своју парохију, јер је стављен ван закона и без икакве заштите, те моли за интервенцију код надлежних органа. Синод је 6. октобра писао Савезној комисији за вјерска питања о неприликама свештеника Војина Инђића.
Великих непријатности од разних лица имао је и парох великошљивански Недељко Алвир, у Архијерејском намјесништву бањалучком. Из тих разлога Црквени суд умолио је свештеника Јована Улетиловића да о храмовној слави Великој госпојини служи у Шљивну умјесто Недељка Алвира. Међутим, на путу према овом мјесту свештеника Улетиловића зауставила је група људи и забранила му да иде даље. Један из те групе рекао је: “Ми овдје не требамо Цигана, лопова, зеленаша и пљачкаша попова, а ви се вратите одакле сте дошли!“, што је свештеник и урадио. Поводом овог случаја владика Василије извијестио је Синод наводећи, поред осталог, да су тог дана били лишени слободе црквењак и тутор цркве у Шљивну само да би се омела служба Божја. Синод је 9. октобра обавијестио Савезну комисију за вјерска питања о неприликама свештеника Јована Улетиловића. Како свештеник Недељко Алвир ни даље није могао да се врати на своју парохију, владика је тражио интервенцију Синода код надлежних власти.
Своју парохију морао је да напусти парох имљански и администратор парохије у Скендер Вакуфу (данашњем Кнежеву) свештеник Ратко Граховац, у Архијерејском намјесништву которварошком. Њега и црквеног благајника Алексу Алексића послије службе на Велику госпојину напао је Тодор Дукић. Осим њега, ту су, поред неколицине, били још Милан Тривуновић, Никола Шеворика и Божо Бенцуз. Тодор Дукић напао је црквеног благајника рекавши му да је непоштен и лопов, те да народ даје паре, а он и поп га троше. Тражио је да му се предају књиге и паре, док је цијела група људи повикала да њима не требају попови, јер су то лопови и бандити. Присутни народ заштитио је свештеника и благајника говорећи да њима поп треба и да ће и даље вјеровати, а ко неће, не мора. Проблеми са Тодором Дукићем настављени су и даље. Наиме, 14. октобра одржана је у Скендер Вакуфу омладинска конференција на којој је, поред осталих, говорио и Дукић, иначе секретар омладинске организације. Говорници су износили да су владике и свештеници највећи непријатељи народа, а посебно епископ Василије (Костић) из Бањалуке. Дукић је у говору рекао да је “владика Костић бандит, усташа, народ неће владика и њихових свештеника који пљачкају и нагоне народ да иде у цркву“. О цијелом случају свештеник Ратко Граховац извијестио је Црквени суд, наводећи да су Тодор Дукић, Тодор Врањеш, Никола Шеворика, Славко Раљић и други позвали Петра Дукића и наредили му да истјера свештеника из стана. На крају, истиче да је код Петра Дукића становао пет година, а кад је пронашао други стан, и из њега је био истјеран, јер су исти људи запријетили и том власнику. Због проблема свештеника Ратка Граховца владика Василије обратио се Синоду, истакавши да је послије наведених догаёаја овај свештеник био принуђен да напусти парохије, те да је отишао својој кући у Приједорском срезу. На крају је затражио заштиту и интервенцију како би се омогућио повратак свештенику на парохије у Имљанима и Скендер Вакуфу. Синод је о неприликама овог свештеника 28. октобра обавијестио Савезну комисију за вјерска питања, са молбом да се интервенише те да се удовољи тражењу епископа Василија.
Неприлика са појединцима имао је и парох кокорски Данило Ћућун, у Архијерејском намјесништву прњаворском. Њему су непозната лица уочи Мале госпојине (21. септембра), око 2 сата послије поноћи, полупала све прозоре на кући. Осим прозора, нападачи су разбили и оштетили врата. Исте ноћи у селу Бранешци у овој парохији и на цркви која слави Малу госпојину разбијени су сви прозори. О овом насиљу свештеник Данило Ћућун обавијестио је УДБ-у при СНО Прњавор, Свештеничко удружење БиХ, предсједника Извршног вијећа БиХ Ђуру Пуцара и Црквени суд Епархије. Епископ Василије затражио је од Синода да се кривци пронађу, а свештенику загарантује безбједност. О неприликама овог свештеника Синод је 13. октобра писао Савезној комисији за вјерска питања.
У реферату који је 1954. изнио на Сабору владика Василије је, поред осталог, навео да се од 73 свештеника, колико их је тад у Епархији било, ван ње налазило њих 28.
Осим хапшења, кажњавања и протјеривања, парохијски свештеници били су често излагани и физичким нападима. Тако је 24. јула 1949. нападнут свештеник Душан Тубин из Ракелића, у Приједорском срезу. Наиме, поменути свештеник пошао је у село Пејиће ради свршавања пољских молитава, званих масла. Међутим, на путу за ово село нападнут је каменицама из оближње шуме и, како је био погођен са два-три камена, вратио се кући необављена посла. Због овог случаја Црквени суд Епархије обратио се Секретаријату ОНО у Бањалуци замољавајући да се пронађу кривци, као и да се престане са нападима на свештеника. Истом секретаријату обратио се Црквени суд поводом напада на управитеља манастира Моштаница јеромонаха Дамаскина Вечанског. Због физичког напада јеромонах је 19. октобра 1949. довезен у Босанску Дубицу, гдје је љекар установио фрактуру лобање и потрес мозга. Владика Василије у свом обраћању моли поменути секретаријат да установи како је дошло до овог тешког напада. Поводом тешке тјелесне повреде управитеља манастира Моштаница, Црквени суд обратио се и Влади Босне и Херцеговине.
Честе нападе на свештенике организовали су и изводили комунистички омладинци. Тако су омладинци села Штрпци, у Прњаворском срезу, напали свештеника Мирка Обрадовића 11. и 19. априла 1948. испред цркве. Исти свештеник поново је нападнут 24. марта 1950. приликом повратка кући послије обављених обреда у селу Поповићи. На том путу група омладинаца, која се враћала са радне акције, зауставила је кола и истјерала свештеника, а кочијашу наредила да га не смије више возити. Свештенику Мирку рекли су да мора пјешице у Прњавор, а затим му дали крамп да копа јарак крај пута. Најгласнији међу омладинцима био је Момир Рудоњић, који је покренуо цијели напад а затим одржао говор. У говору је рекао да свештеници пљачкају и обмањују народ и да свештенику Мирку Обрадовићу треба да се забрани сваки долазак у Кремну и Поповиће. Послије говора Момир Рудоњић рекао је свештенику да се губи, а кад је пошао, омладинци су бацали камење на њега. Осим што су га гађали, псовали су му мајку, а један је викао: “Држите га да га убијем!“. О овом нападу свештеник Мирко Обрадовић извијестио је Црквени суд Епархије тражећи заштиту. Поводом овог напада Синод је 25. априла 1950. тражио интервенцију Државне комисије ради заштите свештеника. Одговор ове комисије стигао је тек 2. децембра 1950. и у њему је стајало: “Обавјештавамо вас да је истрагом утврёено да виновник напада на свештеника Мирка Обрадовића из Кремне, Момир Рудоњић кажњен је био са два мјесеца поправног рада“.
Осим поменутих напада, протјеривања и кажњавања, свештеници су били изложени и понижавању од стране власти и појединаца. Тако је свештенику Дамјану Ђурици, пароху у Босанском Кобашу, МНО издао Рјешење (бр. 99, од 10. јануара 1949) у којем се наводи да он и његова супруга морају да узгајају стоку за државу, и то: свиње, овце, козе, кокоши, гуске, патке и пчеле. У Рјешењу је постављен и рок до кад се све ово мора набавити, а у противном – платиће казну у висини од 50.000 динара и биће кажњен са три мјесеца принудног рада. Поводом овог прото Дамјан Ђурица обратио се Црквеном суду Епархије да интервенише код Окружног народног одбора у Бањалуци. Још је навео да он има 70, а супруга 65 година и да живе сами, те да немају ни земље осим црквена два дунума. У вези са овим проблемом Црквени суд обратио се 28. јануара 1950. Секретаријату ОНО у Бањалуци. У свом обраћању поменути суд замољава овај секретаријат да се узме у заштиту свештеник Ђурица.
Често је, поред привођења и кажњавања, био понижаван од стране појединаца и власти већ поменути свештеник Душан Кондић. Власти су му од његовог повратка из Србије често претресале кућу, слале писма пријетећег садржаја, а једном су му послали кутију пуну измета. Уочи великог празника Цвијети у Марићкој, кад је прото већ легао у кревет, члан МНО из Буснова донио му је писмо да се ујутру у осам часова јави у Приједор. Иако стар, близу 70 година, прота је те ноћи превалио 20 км кроз планине и брда да би ујутру стигао на саслушање у Приједор. На саслушању су му по четврти пут постављали питања на која је већ раније дао одговор. Послије саслушања прото Душан Кондић вратио се кући прешавши опет 20 км пјешице.

Кажњавање свештеника за обављање вјерских обреда
За обављање вјерских обреда свештеници су често били кажњавани одузимањем животних намирница, али и новчаним казнама. О одузимању жита које су свештеници добијали као награду за обављена чинодејства, Синод је извијестио администратор Епархије епископ зворничко-тузлански Нектарије, прије доласка владике Василија.
Црквени суд Епархије обратио се у фебруару 1948. СНО Приједор поводом одузимања животних намирница Милану Миљушу, свештенику у Паланчишту. Њему су одузете намирнице које су му парохијани давали као награду за обављени вјерски обред приликом ношења богојављенске водице.
Слично је прошао и парох маглајански Јово Давидовић. Наиме, и он је за обављене вјерске обреде (богојављенска водица) од својих парохијана као награду добио животне намирнице. Меёутим, 27. и 28. фебруара 1952. органи милиције заплијенили су све што је добио и покренули кривични поступак против њега. Повјеренство унутрашњих послова Бањaлучког среза обавијестило га је 3. марта да су примање награда у натури и скупљање добровољних прилога без дозволе власти забрањени. Свештеник Давидовић се 5. марта обратио молбом Министарству унутрашњих послова БиХ износећи поријекло и карактер одузетих животних намирница и тражећи да му се врате. Министарство је одговорило 18. марта, наводећи да примање награде у натури сматра просјачењем. На овакав одговор свештеник Давидовић жалио се Влади БиХ, износећи да добијање прилога у натури није просјачење и тражећи да му се намирнице врате. Жалба је остала без одговора, а против њега покренут је казнени поступак. Судија за прекршаје ГНО Бањалука прогласио је овог свештеника кривим и новчано га казнио са 2.000 динара. Против изречене казне прота Давидовић уложио је жалбу. Како и ова жалба није ријешена, обратио се 6. августа Ђури Пуцару, предсједнику Владе Босне и Херцеговине. У писменом обраћању изложио је свој случај, наводећи да примање награде у натури представља више од половине укупног годишњег свештениковог прихода. На крају, протo Давидовић моли предсједника Владе да интервенише како би се вратиле намирнице које су му одузете. О овом случају писале су и новине, и то на саркастичан начин, исмијавајући свештеника Јову Давидовића. Случај проте Давидовића протегао се и у 1953. годину, кад се, почетком те године, писмено обраћао Комисији за вјерска питања БиХ. Поменута комисија одговорила је проти у марту, наводећи да је упозната са цијелим случајем, да је интервенисала код надлежних органа и да ће доставити одговор. Међутим, одговор свештенику није стигао ни до маја, те се он опет обратио овој комисији да му достави рјешење на жалбу коју је упутио Вијећу за прекршаје 1952. године. Невоља са влашћу имао је парох рибнички Велимир Бањац у марту 1952. године. Наиме, овај свештеник је 23. марта крстио троје дјеце у капели у Доњој Слатини. Будући да није имао потврду матичара да су дјеца уписана у књигу рођених, позван је на саслушање 9. априла. Том приликом свештеник је изјавио да је тражио од родитеља потврду, али да је они нису могли извадити јер матичар тог дана није био у Слатини. Још је додао да је послије обављеног крштења, да не би прекршио закон, у року од 24 сата послао матичару податке о крштеној дјеци. Иако је извршио све по закону, проглашен је кривим по Закону о прекршајима јавног реда и мира и кажњен новчаном казном у износу од 2.500 динара. Због ове казне протo Бањац обратио се Комисији за вјерска питања БиХ, позивајући се на акт 185/51 од 21.12.1951. и молећи поменуту комисију да интервенише. Истој комисији обратио се и Црквени суд Епархије са молбом да се рјешење о кажњавању поништи и да се поштује закон, нарочито од органа мјесних власти.
Због обављања свештенорадњи по кућама, свештеник Никола Сињкевић из Сводне код Босанског Новог био је физички нападнут. Наиме, овај свештеник је за 10. март 1952. заказао исповијест и причешћивање вјерника у селима без цркве. Док је вршио причешћивање вјерника у приватном дому у Сводној, у кућу је ушао Милан Босанчић и почео да пријети да ће га убити. Након пријетњи дохватио је ибрик пун воде и ударио свештеника у главу повриједивши га. Послије овог напада МНО у Сводној позвао је свештеника и наредио му да мора донијети увјерење из Босанског Новог да може обављати исповиједања и причешћивања у парохији. Кад је отишао у Босански Нови, повјереник Унутрашњих послова није му дао дозволу, наводећи да се само у цркви може исповиједати и причешћивати. А кад се свештеник пожалио на физички напад Милана Босанчића, повјереник му је рекао да је сâм изазвао инцидент и да против њега неће бити предузете никакве мјере, јер се напад догодио у приватној кући. Такоёе је био одбијен и кад је изнио приједлог да добије дозволу за градњу цркве. Свештеник Никола Сињкевић имао је и других непријатности приликом вршења дужности у разним селима своје парохије. Будући да је његов опстанак у парохији био озбиљно угрожен, владика Василије обратио се Синоду 26. марта 1952. године. Синод је 1. априла обавијестио Државну комисију за вјерска питања о страдању свештеника Николе Сињкевића и затражио да му се омогући обављање свештеничких дужности. Без обзира на то што су стигле гаранције од стране државних власти, свештеник Сињкевић ухапшен је у мају 1952. јер је вршио свештенорадње у кућама својих парохијана. Но, ни хапшење није значило крај мукама овог свештеника. Увидјевши да му је немогућ опстанак у овој парохији, тражио је премјештај у другу. Владика Василије премјестио га је у Шиповску парохију, гдје се пријавио и затражио стан и боравак. Кад се смјестио и сопственим снагама адаптирао стан, власти су га у року од 24 сата отјерале из стана и са парохије. Због нових невоља обратио се надлежним властима у Јајцу да га заштите и омогуће му боравак у парохији. Кад од њих није добио заштиту, обратио се јавном тужиоцу СНО у Јајцу, који му је одговорио: “Ја Вас заштитити не могу, јер сам обавијештен да Вас народ неће“. Поводом овог протјеривања владика Василије тражио је од Синода да интервенише код власти како би се свештенику Сињкевићу омогућио повратак у парохију. Синодско писмо од 28. фебруара 1953. Државна комисија прослиједила је Вјерској комисији БиХ. Одговор комисије стигао је средином априла 1953. године. У одговору је стајало да се свештеник Сињкевић неовлашћено уселио у стан који је био намијењен једном милиционеру, те да је био сарадник окупатора и, као таквог, народ га не жели у свом мјесту.
Невоља са властима имао је свештеник протојереј Душан Кондић, парох у Бусновима, срез приједорски. Након повратка из Србије 1946. свештеник Кондић био је стално изложен нападима власти. Често је био привођен, саслушаван, а више пута и новчано кажњен због обављања свештених радњи. Осим њега, истим нападима често су били изложени и његови помоћници, црквењаци, као и чланови црквеног одбора. Тако су протo Кондић и црквењаци цркве у Марићкој били заједно приведени на саслушање на Илиндан 1949. године. Поводом учесталих напада на свештеника Душана Кондића владика Василије обавијестио је Синод 30. маја 1952. године. У извјештају Синоду епископ, поред наведених примјера напада на свештеника, цркву и црквењаке, тражи интервенцију државних органа. Синод се поводом овог обратио Државној комисији, која је случај прослиједила Вјерској комисији БиХ. И свештеник Душан Кондић се поводом честих напада обратио жалбом Савезном јавном тужилаштву ФНРЈ. Они су о томе писали Државној комисији за вјерска питања, наводећи да је извиђајима утврђено да поступак појединих локалних органа није био увијек најкоректнији према свештенику Душану Одговор комисије стигао је тек 15. новембра 1952. године. У њему стоји да је свештеник Душан Кондић и раније привоёен, саслушаван и кажњаван због недозвољеног сакупљања добровољних прилога, незаконитих крштења и вјенчања. Након ових догађања и доношења Закона о вјерским заједницама 1953. године, као и многих догаёаја на међународној сцени који су ишли на руку комунистичким властима, дјелимично је смањен притисак на више и ниже свештенство Српске православне цркве. Притисак на владику бањалучког Василија (Костића) и на његове свештенослужитеље настављен је и у наредним годинама, али не са тако јаким интензитетом, бројним протјеривањима и кажњавањима свештеника као у периоду од 1945. до 1953. године.

(Текст преузет из „Гласника архивских радника Републике Српске“ број 2)