Радмила Смиљанић
Рођена 25.јула 1940. год.у Бања Луци је српски оперска примадона, сопран, некадашња првакиња Опере Народног позоришта у Београду, редовни професор на Катедри за соло певање Факултета музичке уметности Универзитата уметности у Београду и члан Сената Републике Српске.
Радмила Смиљанић је мајка Николе Мијаиловића. Постала је Сенатор Републике Српске у другом сазиву Сената 2009. године.
Светски славна оперска дива, омиљена партнерка Хозеа Карераса и Пласида Доминга, упркос томе што је могла да бира где ће да живи, од Милана до Беча, одлучила је да остане у српској престоници уверена да је највећа магија када пева онима које воли: супругу Браниславу , сину Николи и пријатељимаПримадона Београдске опере Радмила Смиљанић током дуге и веома успешне каријере могла је да живи у многим светским метрополама, а она је увек остајала у Београду иу друге градове одлазила само на гостовања и турнеје. Док је на врхунцу каријере певала у чувеној Скали могла је да се пресели у Милано, кад је имала ангажман у легендарној штацију опери смешио јој се Беч, али се увек враћала кући и даскама свог Народног позоришта.- Била сам дубоко свесна чињенице да бих тамо била само странац, софистицирани гастарбајтер кога никад неће до краја прихватити. Иако је постојала битна разлика између певања у иностранству, где уметници, осим славе, добијају поштовање и новац, овде сам имала духовну сатисфакцију што наступам пред својом публиком и сваки пут сам добровољно пристајала да останем. Овде ми се допуштало и право на грешку, и право на праштање, и признајем како ми је и душа певала кад год бих чула своје пријатеље да говоре: Идемо вечерас у Оперу, пева наша Рада – открива примадона.
У пространом стану на другом спрату, у центру престонице, Радмила чува многе породичне успомене, старе неколико генерација. Рођена је у Бањалуци и било је природно да се окрене класичној музици, пошто јој је и мајка Татјана учила певање на Конзерваторијуму у Бечу. Отац Бранко, официр краљеве војске, по завршетку Другог светског рата и сам се потпуно посветио музици. Као предратна буржоазија, после ослобођења морали су да се преселе у Босанску Градишку, где су кренули буквално од нуле и од једне мале шупе направили музичку школу.
Мали породични оркестарСелидба није обесхрабрила Смиљанић, мада су навикли на много удобнији живот, јер је Радмилино деда по мајци, трговац, пре рата имао једну од најлепших вила у Бањалуци.
– Нисмо били нескромни, умели смо да уживамо у малим стварима, породичним окупљањима и мини-концертима које смо, у предвечерја, приређивали са мамом. Она би седела за клавиром и свирала, а браћа, Радомир и Владимир, музицирали су на саксофону и кларинету, док сам ја, наравно, углавном певала. Били су то часови задовољства, спокоја, топлоте и блискости, који ми сада често недостају.
Још тада је дубоко осећала важност породичне традиције и вредности које је касније успела да пренесе иу свој дом. Направила га је са супругом Браниславом Мијајиловићем, Машинца, и сином Николом, који је наследио мајчине певачке гене.
Пише: Тања Николић за „Глорију“
„Београдска опера не би имала 20. век на репертоару да није имала Радмилу Смиљанић“, речи су др Рашка Јовановића о нашој примадониОвогодишња награда за животно дело коју додељује Савез музичких и балетских педагога Србије припала је првакињи Опере Народног позоришта у Београду Радмили Смиљанић. Значајно признање уследило је за изузетно професионално ангажовање, као и за дугогодишњи педагошки рад наше уметнице.
„Београдска опера не би имала 20. век на репертоару да није имала Радмилу Смиљанић“, речи су које је записао др Рашко Јовановић о нашој примадони. У својој каријери забележила је прегршт ролна као што су: Татјана у „Евгенију Оњегину“, Дездемона из „Отела“, Мими из „Боема“, Ћо Ћо Сан из „Мадам Батерфлај“ и друге, а била је партнерка славног Мариа дел Монака, Ђузепа ди Стефана, Дворског, Франка Кореија и других великана светске оперске сцене.
Овогодишња награда уследила је за данашње педагошке резултате али и за блиставу каријеру и велико искуство са светских сцена које Радмила Смиљанић преноси студентима на Факултету музичке уметности у Београду. О студентима говори као о „својој деци“ иу разговору за „Политику“ прича колико је потребно љубави, енергије, воље и стрпљења да би се млађима свесрдно помогло у њиховом уметничком развоју.
„Индивидуална настава са сваким певачем је рад са душом. Душа је та која пева. Морам да знам у каквом је психофизичком стању моје дете да бих знала шта ћу са њим да радим тог дана „, прича наша оперска дива.
Мишљења је да када човек има талента онда је обавезан да у себе уложи максимум и усавршава се . Зато својим студентима саветује да уче и језике, и буду светски људи. А међу њима су Снежана Савичић, Ива Мрвош, Татјана Поповић, Јелена Марковић, Љиљана Глишић, Оља Дакић и још многи из низа генерација. Свесна је мукотрпног пута који млади уметници пролазе али зна да цени „како се калио челик“ па то и преноси својим студентима.Свакодневни вишечасовни рад са њима продужио јој је певачки век, тако да је и данас у доброј певачкој кондицији.
„Певач мора да буде борац, да верује у себе и остане овде изигравајући Дон Кихота или ће да напусти земљу. Али ни тамо далеко не цветају руже и конкуренција је огромна „, прича искусна уметница, и наставља:
- Поред спортиста, уметници су још једино наше оружје са којим можемо да парирамо свету. А све је више младих и амбициозних гласова са фантастичних школа. Редитељи ће пре узети аутентичног Руса него Србина за улогу Оњегина. Наступила је и инвазија кинеских певача који постају права „светска опасност“ или „жута окупација“. Певачи из Кореје, Јапана и Кине веома су упорни и вредни, студиозни и одговорни. Ни мањих људи ни већих гласова.
Својим студентима Радмила Смиљанић даје професионалне савете али уме да саслуша и њихове љубавне проблеме, да помогне у материјалној кризи.Илустративна је прича коју смо чули: тројица другова, професоркиних студената из унутрашњости, за празнике су желели да иду кући, у свој родни град. Један од њих није имао новац за пут. Дискретно, Радмила Смиљанић је нашла начин да му се у џепу „нађе“ нешто пара – тако је и он могао да оде родитељима.
Наша саговорница не мисли да опера има кризу публике. Али има утисак да се водећи људи у позоришту често смењују. Ретко ко од њих издржи цео мандат. „Не постоји дугорочна политика и то је одувек био манир опере. Прво се представа стави на репертоар па се тек онда гледа ко би то могао да отпева. У времену када се толико кука да нема пара, одједном се спомињу милијарде за велелепно здање нове Опере а имамо праву оперску дворану, довољну за потребе београдске публике. – Кад се последњи пут реновирало позориште прихваћена је идеја да се на платоу на Тргу Републике направи зграда Опере али се тражило да техника остане у старој згради. Наравно, одмах се поставља питање: ко ће да пева у тој Опери када нам сви најбољи одлазе. Како да их врате и шта да им обећају? Код нас 15 људи држи репертоар а остали живе од њиховог рада – критична је уметница и професорка на ФМУ.
– Зато студенти желе да оду из земље. Дајемо све од себе да од њих направимо певаче а онда Запад добије такве таленте, готов производ, а да ништа није уложио у њих. васпитавају их у духу да негују дела домаћих композитора која сам имала иу свом репертоару, јер да их не изводе наши уметници, она не би ни заживела. Тешко да би их странци изводили.
Радмила Смиљанић је флексибилна, и сматра да за музику не постоје границе: цени и нашу изворну музику. Замерали су јој што је као председник жирија за доделу Вукове награде свој глас дала Мерими Његомир али истиче да је Мерима издвојена својим делом и да је певач који је поштено градио своју каријеру, истраживао и снимао српски песме. Исто су чинили Лепа Лукић, Цуне Гојковић, Станиша Стошић, за које би радо гласала.
Поред својих обавеза, велика је подршка сину Николи Мијаиловићу (кратко је био и њен студент) који је тренутно на турнеји по Јапану а потом га чека двогодишњи ангажман у Хановеру.
Мирјана Радошевић
Политика
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/muzicari/78-radmila-smiljanic