Јован Дучић, велико име српског песништва, остварио је завидну дипломатску каријеру. Први је у историји југословенске дипломатије који је именован за амбасадора. Припадао је кругу интелектуалаца-књижевника који су професионалну каријеру градили у дипломатији. Пут ка том успеху није био ни лак ни брз.
Рођен је 15. фебруара 1874. у Подгливљу код Требиња. Основно образовање стекао је у Требињу. После завршетка трговачке школе у Мостару уписао се у Учитељску школу у Сарајеву 1890. године, где је завршио први разред. Школовање је наставио у Учитељској школи у Сомбору где је 1893. стекао диплому учитеља у српским основним школама. У јесен исте године постављен је за учитеља у основној школи у Бијељини. Због националног рада и две написане песме, земаљска влада у Сарајеву му је у јулу 1894. забранила рад у српским школама у Босни и Херцеговини. Наредне године почео је да ради у Српској православној основној школи у Манастиру Житомислић код Мостара.
Амбиција за даљим школовањем одвела га је у лето 1899. у Женеву где се уписао на Филозофско-социолошки факултет. Како је био више него скромних материјалних могућности, помоћ у школовању пружили су му пријатељи и српска влада дајући му стипендију. Дипломирао је октобра 1906. године.
По завршетку студија вратио се у Београд. Преко познанстава и пријатељства са угледним људима из политичког и културног живота Београда, већ афирмисан као песник покушавао је да добије запослење у Министарству иностраних дела.
Његова упорност и помоћ Јована Скерлића и Слободана Јовановића допринели су да је примљен за неуказног чиновника Министарства иностраних дела Краљевине Србије, јануара 1907. Решењем које је потписао Никола Пашић, тада председник Министарског савета и министар иностраних дела, Дучић је био у обавези да иде у Босну и Херцеговину и да тамо ради по инструкцијама „на достојном заступању државних интереса.“ Истовремено, постао је сарадник у листу Политика, где је и као члан редакције уређивао књижевну хронику.
После избијања анексионе кризе, српска влада га је у јесен 1908. послала у Рим са задатком да ради на пропаганди против анексије Босне и Херцеговине. У том циљу у Риму је написао и објавио брошуру под називом Аппе$$тж Љепа Во$та е 4е11 Еггедо^та е 1а ^ие$Иопе 8егУа, која је уручена посланицима италијанског парламента уочи расправе о том питању, у нади да ће се солидарисати са Србијом и изјаснити се против анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске.
Почетком маја 1910. указом краља Петра I Карађорђевића Дучић је ушао у свет дипломатије као писар у Посланству Краљевине Србије у Софији, где је службовао поред искусног посланика Светислава Симића, а потом Мирослава Спалајковића.
Није скривао своју жељу да као дипломата службује у Риму, што му се и остварило. Крајем јуна 1912. у звању секретара премештен је у Посланство Краљевине Србије у Риму. Из тог периода познато је његово настојање да поправи рђав однос италијанске јавности према Србији у време Првог и посебно Другог балканског рата. Успевао је да разговара са бугарским послаником у Риму који после Другог балканског рата није хтео да контактира са српским отправником послова Љубомиром Михаиловићем. У Риму је упознао многе дипломате са којима је и водио разговоре. Разговарао је и са председником грчке владе Елефтериосом Венизелосом. Био је упознат са ситуацијом на Балкану и политиком појединих земаља према Србији од времена анексионе кризе до Балканских ратова. За њега није било тајни ни око пројекта српско-ватиканског конкордата из 1914. и дефинитивних упутстава за преговоре које је водио Лујо Бакотић, српски посланик при Светој столици.
После непуне две године службе у Вечном граду, почетком јуна 1914. премештен је у истом звању у Посланство Краљевине Србије у Атини. На „божанском тлу“ атинском, како је сам забележио, службовао је поред шефа српске мисије посланика Живојина Балугџића. Дучић је у Атини 1916. први пут срео регента Александра Карађорђевића, а у јесен 1917. са њим је био у обиласку Солунског фронта. Као секретар у Српском посланству, Дучић је разговарао са председником грчке владе Е. Венизелосом, министром иностраних послова Николасом Политисом, многим дипломатама у Атини и о томе обавештавао српску владу на Крфу. Четири године службовања у Атини у ратним годинама биле су велико искуство за песника-дипломату.
Почетком јула 1918. указом наследника престола Александра Карађорђевића премештен је у Посланство Краљевине Србије у Мадриду које ће од почетка децембра 1918.
бити преименовано у Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, где му је шеф био посланик Драгомир Јанковић, краљев секретар. За време службовања у Мадриду, престоници Шпаније, „увек доминиканске и ортодоксне“, добио је виши степен звања – саветника. У априлу 1921. у својству званичног представника Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца присуствовао је свечаностима у Лисабону поводом откривања споменика Незнаном јунаку на којима је манифестована солидарност савезника из Првог светског рата. У Мадриду је остао све до почетка октобра 1922.
После Шпаније Дучић је поново премештен у главни град Грчке, за саветника у Посланству у рангу генералног конзула. У Атину, у којој је посланик још увек био Ж. Балугџић, стигао је крајем децембра 1922. После одласка Балугџића из Атине, Дучић је од 1. септембра 1923. био отправник послова.
Средином јула 1924. министар иностраних послова Војислав Маринковић, са намером да посвети већу пажњу учешћу Краљевине СХС у раду Друштва народа, тражио је погодну личност за место сталног делегата у Женеви. Нашао ју је у Јовану Дучићу. Указом краља од почетка октобра 1924. он је постављен за сталног делегата владе Краљевине СХС при Друштву народа у Женеви.
Дучићево искуство и схватање нове дужности, колико организационе толико и репрезентативне, вероватно га је навело да од Министарства иностраних дела тражи да се у Женеви успостави један биро по угледу на друге земље које су тамо имале своје делегате и бирое. Тражио је постављење особља и одређена финансијска средства неопходна за функционисање бироа који би се, поред осталог, бавио организовањем и припремом рада владиних делегација које долазе у Женеву. Његов захтев, међутим, није наишао на разумевање.
Дужност сталног делегата Дучић је преузео почетком јануара 1925. када је своје акредитиве предао генералном секретару Друштва народа. Као већ искусан дипломата уочио је много тога што је по његовом мишљењу требало урадити у Женеви у Друштву народа за интересе Краљевине СХС. Његово мишљење о положају Краљевине и учинку дотадашњег делегата у Друштву народа било је доста неповољно, са чиме је и упознао министра. Дучићева мисија у Женеви трајала је релативно кратко. Због исконструисане афере, што је доказано на суду у Женеви, повучен је са функције у августу 1925. За ту аферу он је оптужио посланика Краљевине СХС у Берну Милутина Јовановића, који је у исто време био и делегат у Женеви до Дучићевог постављања.
После повлачења из Женеве, указом краља Александра I из августа 1925. Дучић је постављен за генералног конзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Каиру. У Каиро је отпутовао тек у марту 1926. Истог месеца, уместо Генералног конзулата у Каиру, отворено је Посланство Краљевине СХС, а Дучић је постављен за отправника послова – шефа дипломатске мисије. У лето наредне године, боравећи на одмору у Београду, дошао је епилог женевске афере. Дучић је у кабинету помоћника министра иностраних послова Стевана Павловића физички напао Милутина Јовановића. Обојица су суспендовани и стављени на располагање.
Две године суспензије су истицале и на предлог заступника министра иностраних послова Косте Куманудија, иначе Дучићевог пријатеља, тражен је агреман за Дучића као посланика при Светој столици. Из Ватикана није дата сагласност.
Уместо у Ватикану, Дучић је добио место шефа мисије у Каиру. Указом краља, крајем децембра 1929. постављен је за отправника послова Посланства Краљевине Југославије у Каиру, где је стигао почетком фебруара 1930. Његово виђење Египта, земље фараона, краља Фуада и његовог личног режима, народа, односа парламента и краља, на известан начин била је порука краљу у Београд. Познати су његови напори да унапреди односе Југославије и Египта, посебно трговинске. Провео је две године Каиру.
Почетком јануара 1933. указом краља Јован Дучић је постављен за изванредног посланика и опуномоћеног министра у Будимпешти. У главни град Мађарске стигао је половином фебруара и преузео је дужност посланика. У време када је Дучић био у Будимпешти у мађарској штампи је вођена жестока кампања против Југославије а режим Ђуле Гембеша, председника владе, водио је Мађарску у тоталитарну државу, која је тежила ревизији мировних уговора. У таквим околностима Дучићу није било лако у покушајима да успостави добре суседске односе. За тако нешто претпоставка је да жеља постоји са обе стране, а ње тада није било у главном граду Мађарске, у којем је провео нешто мање од годину и по дана.
За Јована Дучића, Вечни град је била престоница која га је привлачила више од било које друге. Жеља му се остварила да поново борави у Риму као дипломата. Указом краља Александра I почетком августа 1933. постављен је за изванредног посланика и опуномоћеног министра. У Рим је стигао првог дана октобра 1933. и ступио на дужност коју је у истом посланству претходне четири године обављао Милан Ракић.
Мусолинијев режим инструирао је и помагао усташку емиграцију, мађарски и бугарски ревизионизам, албанске тежње за стварање Велике Албаније – све оно што је угрожавало темеље Краљевине Југославије. То је период тешких односа између Рима и Београда и није било једноставно бити посланик у граду на Тибру.
Ипак „четири године тешких проживљавања, најгорих односа наше земље са Италијом“, како је сам забележио, сматрао је врхунцем своје дипломатске каријере. Дучић је са италијанским министром иностраних послова грофом Галеацом Ћаном припремио терен за преговоре између две земље који су крунисани Споразумом Стојадиновић-Ћано 25. марта 1937. у Београду. Надао се и очекивао да ће због тога бити продужена његова мисија у Риму. Уместо тога, уследио је нови премештај.
Председник владе и министар иностраних послова Милан Стојадиновић обавестио га је да ће тражити агреман за њега у Букурешту. Уследио је указ краљевских намесника почетком јуна 1937. којим је Дучић постављен за изванредног посланика и опуномоћеног министра у Букурешту. После опроштајне посете италијанском краљу Емануелу, Ћану, Мусолинију, напустио је Рим крајем септембра 1937. и отпутовао за Београд, одакле је после аудијенције код кнеза Павла Карађорђевића отпутовао за Букурешт.
Почетком новембра предао је акредитиве румунском краљу Каролу II. За разлику од Италије и четири године тешких криза у односима, дошао је у пријатељску, добросуседску земљу, чланицу два савеза у којима је била и Краљевина Југославија, земљу повезану династичким везама. Указана му је посебна част када је указом краљевских намесника почетком јануара 1939. постављен за изванредног и опуномоћеног амбасадора Краљевине Југославије у Букурешту. Постао је први амбасадор у историји југословенске дипломатије.
Заоштрени односи између кнеза Павла и Милана Стојадиновића резултирали су формирањем нове владе почетком фебруара 1939, на чијем челу се нашао Драгиша Цветковић. Нови министар иностраних послова био је Александар Цинцар-Марковић, до тада посланик Краљевине Југославије у Берлину, који је маја 1940. предложио Дучићу да прихвати место посланика у Шпанији. Убрзо је донет указ којим се амбасадор Дучић поставља за изванредног посланика и опуномоћеног министра Краљевског посланства у Мадриду. Последњег дана маја 1940. Дучић напушта Букурешт и авионом одлази за Мадрид. У ратом захваћеној Европи Шпанија је у том тренутку имала значајну улогу и за Југославију.
Дучић је после 12 година по други пут био у Мадриду, али као шеф мисије, где је за сарадника имао и Пеђу Милосављевића. Крајем јуна и почетком јула боравио је у Лисабону као званични представник владе на свечаностима поводом 800-годишњице оснивања португалске државе. Тада је разговарао са председником португалске владе и министром иностраних послова о успостављању дипломатских односа између Краљевине Југославије и Португалије. За Краљевину Југославију Лисабон је био важно место ради осигурања веза за дипломатску пошту између Београда и Лондона с обзиром на то да се у остатку Европе водио рат. Осим тога, због рата лисабонска лука је постала једна од најважнијих. Убрзо је влада Краљевине Југославије донела одлуку да се у Лисабону отвори посланство.
Решењем министра иностраних послова А. Цинцар-Марковића средином новембра 1940. Ј. Дучић, посланик у Мадриду, акредитован је истовремено и код владе Републике Португалије, с тим да му седиште и даље буде у Мадриду. Акредитиве је предао португалском председнику крајем децембра у Лисабону.
Свестан развоја догађаја и извесности да ће Франкова Шпанија признати Независну Државу Хрватску, Дучић је тражио од министра иностраних послова Момчила Нинчића да га пошаље у специјалну мисију у Сједињене Америчке Државе. Почетком јула напушта Мадрид и одлази за Лисабон где добија одговор да нема услова да буде упућен у мисију, пошто се тамо могу послати само извесни чланови владе. До новог решења, саветовано му је да може отићи у Швајцарску или Јужну Африку, „или као приватна личност у Америку“.
Веома нарушеног здравља и под утиском вести из земље о страдању српског народа, одлучио се да напусти Лисабон крајем јула и отпутује за Америку. То је уједно био и завршетак каријере Јована Дучића као дипломате. Отпутовао је у САД у државу Индијану, у градић Гери на обали Мичигенског језера, код свог рођака Михаила Дучића, где се 7. априла 1943. завршио живот дипломате и песника Јована Дучића.
Дучић је ушао у дипломатску службу, која је за њега представљала идеал, као већ познат песник, са дипломом швајцарског факултета и знањем више страних језика. Каријеру је почео у рангу најнижег звања. Од писара, преко звања секретара, саветника, генералног конзула, отправника послова, изванредног посланика и опуномоћеног министра до амбасадора, првог са тим звањем у Краљевини Југославији.
Више од 30 година провео је по европским престоницама и једној афричкој и то увек у дипломатској мисији – посланству и једном у Делегацији Краљевине СХС у Женеви. Од Софије преко Рима, Атине, Мадрида, поново Атине, Женеве, Каира, Будимпеште, поново Рима, Букурешта, по други пут Мадрида и Лисабона.
Девет држава у којима је био у 13 мисија (три пута у Италији, по два пута у Грчкој и Шпанији, Бугарској, Швајцарској, Египту, Мађарској, Румунији, Португалији), од тога био је шеф мисије у 6 држава, чиме се не може похвалити ниједан наш књижевник у дипломатији, којих је било и у српској и у југословенској. Током изузетно богате и успешне каријере упознао је поједине владаре, државнике, председнике влада, многе министре, дипломате, писце, уметнике са којима је разговарао и о томе оставио драгоцена сведочанства. Сам Дучић је пред крај живота, осврћући се на оно што је иза њега, рекао: „Не смем ни да се сетим шта сам све видео, доживео, сазнао, прихватио или одбацио за толико времена вечног неспокојства и вечитог трагања за новим. Нисам доживео само оно што доживи човек коме је ишло све како је хтео, него сам ја лично доживео, колико и цела једна династија, по највећим градовима, највишим друштвима, највећим универзитетима, музејима, библиотекама, галеријама.“
Као писац-песник био је познат у европским круговима и уживао је велики углед. Био је један од ретких чланова Лондонског књижевног клуба који је био из иностранства. Бирали су га за члана после Рабидранта Тагоре, индијског писца и филозофа. Био је члан Српске краљевске академије. Припадао је тада модерној категорији песника-дипломата.
О Дучићу дипломати поједини његови савременици имали су различита мишљења. Коста Павловић, секретар у Амбасади у Букурешту у време када је Дучић био амбасадор, каже да је Дучић био плаховит, личан, сујетан, а као дипломата се увек поводио за првом реакцијом „сматрајући је гласом истине и блеском светлости“, својственом песнику, коју дипломата мора да прими са опрезом. Као песник који је имао савршен смисао за финесе и нијансе, по Павловићу, Дучић их је у дипломатији губио из вида. Својим говором „могао је да очара и да у свакој прилици у разговорима буде невероватно занимљив.“ Његова златоустост „имала је моћ завођења и снагу убеђивања“. Павловић смело тврди да Дучић „за дипломатију није имао ни воље ни интереса“, да му је успех у каријери био потребан због тога што је то захтевала његова сујета и да је „ретко сјајну каријеру дипломате постигао захваљујући свом песништву.“
Пеђа Милосављевић, секретар Посланства у Мадриду када је Дучић био посланик, забележио је: „Пошто сам га добро упознао, Дучић је за мене био и остао прави господин из рода Храбрена, Милорадовића, или Владиславића“. Сматрао га је као „даровитог, далековидог Херцеговца који уме не само да оствари себе, већ и да собом оличи свој завичај, нацију, историју“.
Милан Стојадиновић, председник владе и министар иностраних послова, поводом Дучићеве мисије у Риму и његовог ангажовања око припреме југословенско-италијанских преговора записао је: „један фини ум, врло цењен писац и велики џентлмен.“ „Он је, уосталом, био свршио први, главни и уводни посао са много умешности, дипломатског такта и вештине, са урођеном интелигенцијом и господством каквог дубровачког поклисара. Своје признање и захвалност ја сам му ускоро изразио унапредивши га за првог амбасадора Југославије на страни.“
Иво Андрић је „ценио Дучићево изузетно образовање, живи дух и бриљантну конверзацију.“
Италијански министар гроф Ћано записао је у свом дневнику: „Дошао ми је Дучић у опроштајну посету. Тај надмени и ташти песник никад није веровао у споразум Рима и Београда. Сада се прави старим пријатељем.“ Стојадиновић га је „уклонио и учинио добро.“ Сам Дучић истим поводом, као да је знао шта Ћано мисли о њему, бележи у свом дневнику: „… толико сам сигуран да је гроф Ћано или равнодушан или чак задовољан. Разлози су физички и духовни. Ја сам у Риму из времена злих успомена и пуно памтим; можда верује да те спомене одвећ чувам…“
Занимљиво је како Јована Дучића види мађарски новинар Корнел Сентелеки који га је представио мађарској јавности 1927: „У његовој живописној и чудној прошлости налази се скоро цела Европа и читава европска култура. Годинама је живео у Риму, Женеви, Паризу, Атини и Мадриду и удисао прошлост и уметност ових метропола. Зато је јако приметан и осетан траг страних и старих култура у целом његовом понашању и мишљењу, које је фино и глатко и отмено, као код људи који су много видели, путовали и уживали. Али поред свега тога, они који познају приморске Словене, наћи ће на Дучићу њихове главне одлике. Својствена словенска туга, романтика брда и доброта брђана, машта приморских пастира која иде у бескрајност, нагонска сањарија и трагање за лепотом, жустра опојност народа из сунчаних предела – све се то може наћи у Дучићевом погледу, покретима на лицу, таласању његовог гласа, чак кад говори о Паризу, чак и кад разговор води на француском.“
Дучић је био занимљив саговорник и за личности из културе, политике, дипломатије. Вероватно не постоји дипломата не само његовог ранга који је службовао у метрополама где и Дучић а да није разговарао са њим. Један је од ретких који је оставио јединствена сведочанства, своја виђења појединих личности – портрете: бугарског краља Фердинанда Кобуршког, египатског краља Фуада, италијанског краља Емануела и многих других. Оставио је забелешке, можемо рећи, психолошко-историјске, судове о појединим народима, оцене, предвиђања, бриљантне анализе стања у Европи, о Малој Антанти, Балкану, немачко- италијанским односима, југословенско-италијанским. Већ 1932. године записао је како је Хитлер опасност за Немачку и за цео свет. Вероватно је један од ретких који је из позиције секретара у Посланству разговарао чак са председницима влада, министрима иностраних послова. И што је још занимљивије – као секретар пише министру иностраних послова, без обзира што у мисији постоји дипломата са вишим звањем.
Јован Дучић је био учесник у помало тајновитом свету дипломатије и сведок великих догађаја – државних удара, ратова, револуција и побуна, пораза и победа. За њега је историја била интелектуална страст и са својих више од 30 година у дипломатији постао је део те историје и међународног политичког и дипломатског живота.
Миладин Милошевић
Kaталог изложбе „Јован Дучић у дипломатији“ Архива Југославије, Београд 2012.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.