Аутор: Слободан ШОЈА
Mlada-Bosna-Strajkacki-odborsarajevskih-djackih-demonstracija-februar-1912-Gore-desno-Nobelovac-Ivo-Andric
Апстракт
Аутор у овом раду горори о oној младој југословенској генерацији која се уочи Првог свјетског рата на територији југословенских земаља под аустро-угарском управом борила за прекид хабзбуршке превласти. У средишту анализе је искључиво немирна омладина која се није мирила са стањем у друштву и која је, иако мањинска, оставила снажнији печат у историји него већинске инертне масе. Аутор даје политичко-психолошки портрет ове јединствене генерације и покушава јој одати почаст за њихову хуманстичку и моралну досљедност, солидарност и изнад свега несвакидашњу храброст у тешким околностима у којима је дјеловала. У првом дијелу рада посебно се анализира дјелатност Препородоваца, револуционарне и пројугословенске словеначке омладине те учешће Словенаца у Балканским ратовима. У другом дијелу говори се о југословенству хрватске младежи, с посебним нагласком на далматинску групу око Аугустина Ујевића, док се у трећем дијелу говори о сукобу генерација у Босни и Херцеговини као и о социјалном, културном и политичком аспекту младобосанског покрета.
Кључне ријечи: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Омладина, Југословенска идеја, Југославија, Препородовци, Антонија Јаворник, Аугустин Тин Ујевић, Млада Босна, Јово Варагић, Милош Видаковић, Владимир Гаћиновић.
Увод
У вечерњим сатима 23. јуна 1903. године на жељезничкој станици Westbahnhof у Бечу окупила се група српских, хрватских и словеначких студената у Аустрији. Чекали су долазак воза из Швајцарске у коме се налазио један, барем за њих, посебан и драг путник намјерник. Био је то Петар Карађорђевић који је те вечери у Бечу пресиједао на свом путовању за Београд гдје је требало да преузме српску круну и српски пријесто, упражњен послије убиства краља Александра и гашења династије Обреновића. Присуство студената из разних јужнословенских крајева и њихова спонтана жеља да на станици срдачно поздраве Петра Карађорђевића говори колико је код тих младих људи у то вријеме већ био изграђен дух југословенске блискости и спонтаности. И док су српски студенти поздрављали будућег краља Србије, свједоци су забиљежили и то да су словеначки студенти, чланови академског друштва „Словенија“, одушевљено поздравили Петра Карађорђевића ријечима: „Живио југословенски краљ!“[1]. Заиста необичан догађај пророчанског карактера. У срцу Хабзбуршког царства млади Словенци су најавили и пожељели скору смрт тог истог царства, уз истовремено рађање једне нове државе – Југославије – додијеливши Петру Карађорђевићу ујединитељску мисију, чак и прије него што је постао српски краљ[2].
Није ипак случајно то што се ово догодило баш у Бечу. На самом почетку двадесетог вијека још недовољно развијена југословенска идеја најприсутнија је била највише тамо гдје су се налазили и дјеловали јужнословенски студенти, држављани Аустро-Угарске. Двојна Монархија је све учинила да јужнословенске студенте одгоји у лојалистичком духу, па је нашу сиротињу покушала привући плаћеним интернатима усред Беча или Граца. Превидјели су да је Хабсбуршко царство крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека заправо једна остарјела и непривлачна креатура, одвећ поистовјећена са свијетом племства и доконости из којег ти млади Југословени сигурно нису долазили. Они су долазили из свијета тешке муке, крвавог рада, неслободе, неправде и глади, с намјером да на своје патријархално васпитање накалеме универзално знање. И управо тамо, на лицу мјеста, у великим хабсбуршким градовима, они су осјетили и сами спознали све слабости тог полуфеудалног царства и увидјели да своју будућност ваља другдје тражити, а нипошто у том свијету који се данас, сто година послије његове смрти, приказује као свијет „закона, цивилизације и културе“.
Тако се студиј наше пробране дјеце претварао у национално-политичке радионице гдје су се калили будући чврсти и мотивисани национални радници и непријатељи Двојне монархије. Није случајно Тугомир Алауповић још 1895. примијетио да “расте подмладак који ће задавати држави страшнога посла“[3].
Једна од главних карактеристика почетка двадесетог вијека на југословенском простору управо је било сазријевање једне нове генерације, нарочито оне рођене између 1885. и 1895. године. Та генерација, попут винове лозе, каткад из необјашњивих али прописаних разлога даје у посебним бербама јединствен квалитет. И као што је винова лоза редовно најквалитетнија у Херцеговини, тако се у Херцеговини изњедрила већа група талентованих младића којима су и свијет и њихово село били исте величине. Ту генерацију је посебно карактерисала политичка нестрпљивост и огромна енергија помијешана с дубоком свијешћу да је тај нараштај способан и рођен да мијења свијет. Те нове људске и дјечачке снаге одрастале су нарочито на подручјима под аустро-угарском превласти – тамо гдје је словенски живаљ у Двојној Монархији тражио све више и више слобода, истих оних за које су знали да су ускраћени.
С друге стране, у независној Србији нове генерације су одрастале у друкчијим условима. Оне нису имале потребу да се боре за слободу јер су је имале у изобиљу, нарочито послије ступања на пријесто Петра I Карађорђевића, кад је демократски развој досегнуо европске врхунце и кад су земље у сусједству у Србији видјеле привлачну заједницу која је привлачила не само Србе већ и друге Словене из Аустро-Угарске. Србија се није доживљавала искључиво национално већ изнад свега културно и политички.Сматрали су је царством слободе и слободне мисли и духа који су тадашњој омладини били важнији од хљеба. Кад Гаврило Принцип крочи први пут у Србију он клекне и пољуби земљу. Он љуби свакакосвоју отаџбину, али и љуби домовину слободе. Управо такву домовину са истом страшћу виде у Србији млади Словенци и млади Хрвати.
Овај текст бави се искључиво тим младим генерацијама. Због правилног читања наставка текста, овдје морамо дати једну методолошку напомену: под изразом “млади“, “омладина“, “млада генерација“ и слично, све вријеме подразумијевамо искључиво ријетке и одабране омладинце који се нису мирили са стањем у друштву и који су то незадовољство изражавали на разне и увијек видљиве начине, било да се ради о Словенији, Хрватској или Босни и Херцеговини. У Словенији они су процентуално представљали миноран број, у Хрватској нешто већи и значајнији, нарочито у цијелој Далмацији, као и у Босни и Херцеговини. Али свуда су представљали велику мањину. Додајмо и да су они, иако малобројни, ипак давали и остављали снажан печат у друштву и да су они, а не аморфне и инертне масе, правили историју, а не само живјели у њој.
- Словеначка омладина на размеђу вијекова
Почетком двадесетог вијека, у контексту приближавања југословенских народа, у данашњој Словенији су постојале углавном двије струје по питању сарадње са Југословенима. Тон првој струји давале су двије главне политичке партије: либерална и клерикална. Либерали су (непрестано наглашавајући вјерност Аустро-Угарској) формално поздравили зближавање Срба и Хрвата. Клерикали су, међутим, како истиче Чарлс Јелавич, свако приближавање Србима условљавали српским признањем католичке предоминације[4]. На другој страни налазила се словеначка напредна омладина. Млади су били много отворенији за југословенску сарадњу и зближавање, али су имали много мање утицаја, односно скоро никаквог[5]. У то доба, међутим, осјећала се нека нова виталност словеначког живља и значајан духовни препород који ће бити основа за промјене политичке филозофије Словенаца. Основне школе дижу се свуда, неписменост је све мања, књиге и новине улазе у све више кућа, економски напредак је видљив[6].
Са високим дизањем културног стања и политичког организовања Словенаца, као и са чешћим путовањима Словенаца, нарочито младих, ван граница хабзбуршке Словеније, њихов интерес за Хрвате и Србе је само растао. Свијест заједничких политичких интереса према заједничким непријатељима утврђивала се и јачала. Зближавање Срба и Хрвата у Хрватској на почетку двадесетог вијека није остало без посљедица и у Словенији, додуше највећим дијелом у једној потпуно мањинској групи младих Словенаца. Ово се нарочито односи на студенте који студирају у Прагу и у Бечу који представљају два велика јужнословенска омладинска центра. Видјели смо такође да је политички вирус све више улазио на универзитете. Тако су у Бечу Франц Дерганц (1877-1939), студент медицине и касније познати хирург, и Нико Жупанич (1876-1961), студент филозофије и антропологије[7]. Дерганц и Жупанич су 1901. почели издавати часопис Југ који се бавио југословенским проблемима у новом духу, без локалних и партијских предрасуда. Тај је дух на својим крилима понио словеначке студенте да поздраве Петра Карађорђевића на бечкој жељезничкој станици. Треба додуше знати и то да је послије крунисања краља Петра I Карађорђевића, Словенски народ[8] 19 септембра 1904. записао да ће се састати „изасланици свих народа први пут од када су југословенска племена ступила у политички живот и да ће пружити једни другима братску руку“[9]. Словенски народ је био лист гдје су слободан прилаз имали припадници нове ђачке генерације такозваних „народних радикала“, под водством Грегора Жерјава (1882-1929) и Алберта Крамера (1882-1943). Они су издавали лист Јутро. Пропагирали су радикални национализам у духу Масариковог реализма, не обазирући се фактички на постојање Аустро-Угарске и не гледајући будућност Словеније у оквиру Двојне Монархије.
Крајем 1911. године појавио се међу словеначким ђацима један другачији покрет који је све више попримао револуционарни карактер. Његов оснивач био је студент права Франце Фабјанчич, који је преко свог брата Владислава, организовао нову средњошколску ђачку организацију „на темељу југословенске народности, потпуног демократизма и слободе духа“[10].На тој основи 13. јануара 1912. удружило се је првих 18 ђака љубљанске Прве државне гимназије да би, у мистичној атмосфери која их је опчињавала, потписали програм и, држећи револвер у руци, заклели се да ће се „борити до смрти за југословенску идеју“[11]. Већ у фебруару 1912. организација је нарасла на 49 чланова, затим се проширила и на остале љубљанске средње школе и одмах почела с наставом српско-хрватског језика. У току прољећа 1912. организација се проширила и на неке друге словеначке средње школе[12]. Организатор и идеолог те конспиративне организације[13] постаје Август Јенко (1894-1914)[14].
Садржина овог покрета била је прави прелом са свим дотадашњим словеначким традицијама. Дотад се стално све завршавало на причама о језичком јединству, културној узајамности, а најпожртвованији гимназијалац, Иван Ендлихер[15], на великом тајном ђачком збору у Љубљани у мају 1912 говорио је омладини:
„Драга браћо! Сви смо ми један народ и тај велики народ од 18 милиона неће умријети, само се сви ми морамо сјединити у нашој властитој држави, а то неће бити Аустрија него самостална Југославија! Ми не тражимо од њих ништа више, него да нам даду оно што нам припада. И када тога не бисмо могли потоћи милом, иступићемо и силом. А нећемо се устављати у својим оправданим тежњама па макар требало да разбијемо и саму Аустрију!“[16].
У јулу 1912. матуранти омладинског покрета одлучили су током те године проширити љубљански покрет на цијелу Словенију, али и шире. Послије тог састанка путовали су у двије групе у Србију и уз пут се састајали са хрватским и далматинским ђацима. У Београду су разговарали са уредником часописа Словенски Југ, Божом Марковићем и секретаром Народне одбране, мајором Васићем. И предсједник Владе Србије, Никола Пашић, љубазно је примио два словеначка омладинца којима је дао бесплатне жељезничке карте за путовање по Србији[17]. Том приликом Фабјанчић је написао за Словенски Југ информативни чланак о Словенцима. Ендлихер и Јенко шире као лавину ђачко организовање и 1. новембра 1912. покрећу лист Препород. Присталице омладинска покрета од тада су почели да се називају Препородовци. Била је то организација заснована на „југословенском национализму, пуној демократији и слободи духа“. Први број Препорода поздравио је савезничке побједе, али и одмах позвао читаоце да уче ћирлицу. У сљедећем броју Франце Фабјанчич пише текст “Зашто желимо бити Југословени?[18]“
Програм Препородоваца наишао је на лијеп пријем код младих у Босни и Херцеговини. Тако је сарајевска Српска омладина са хвалоспјевима помињала појаву Препородваца као групе који клерикалној Словенији очајнички треба[19]. Ово је заправо био одговор на похвале које је Препород у броју од 1. јануара 1913. упутио часопису Српска омладина а који је почео објавољавти текстове словеначких писаца као и осврте на стање у Словенији[20].
Кад је у октобру 1912. избио балкански рат, стање духа у Словенији било је већ такво да су се по читавој земљи јављали добровољци за борбу у српској или црногроској војсци. Поздрављале су се јавно савезничке, нарочито српске, побједе. Дана 12 новембра 1912, посланик Карел Верстовшек (1871-1923) храбро је говорио у бечком Парламенту:
„На Балкану је букнула револуција младих народа против турске реакције. Велике силе прије тога нису хтјеле правити реда. Словени на Балкану гледају у Аустрији свог највећег непријатеља, пошто виде како се овдје поступа са Словенима. Аустријска политика неће да призна да су сви Југословени браћа и стога је изгубила на Балкану своју игру и поново се бламирала пред Европом. Аустријска званична политика отворила нам је очи, да смо почели гледати далеко онамо преко границе дуж обала Саве“[21].
Словеначка штампа, како либерална, тако и клерикална, писала је да се ради о “дуго очекиваном ослобођењу“. Клерикалци су инсистирали да се ради о “борби хришћанских покрајина против Турске за побједу европске хришћанске културе“, а либерали истичу да “наша браћа по рођењу и по језику се боре за слободу коју већ дуго и у патњи очекују.“ Користи се прилика да се критикује аустро-угарска политика. Новембра 1912. Словенец изричито опомиње Аустрију да због оправданог српског тражења излаза на море не изазива рат „у којем Аустрија не рискира само своју будућност него и свој опстанак. Зато теба нашој дипломатији савјетовати да прихвати да дио јадранске обале остане српски“[22]. Нити једна словеначка политичка партија није подржала албанску политику Аустро-Угарске.
По словеначким селима у бројним просвјетним друштвима вршила су се предавања о стању ван Словеније. На једном от таквих, у Јесеницама, клерикални лидер Јанез Крек је казао:
„Свуда гдје год теку наше ријеке, свуда тамо живи наш народ. Треба само да идемо низ Саву и Драву даље према Истоку, па ћемо свуда наићи на род наше крви, који нашим срцима у особитој мјери припада. Наше ријеке теку према Београду и Црноме мору, а ниједна наша ријека не тече према Бечу. Дуж наше Саве од Триглава до Црног мора станује исти народ као што смо ми, народ у чијој се средини осјећамо као код куће у таквој мјери као иначе нигдје на свијету.“
Већ прве недјеље првог балканског рата организовала се по читавој Словенији велика акција скупљања новчане и друге материјалне помоћи. Чим се сазнало да Србима недостаје доктора, 27. октобра 1912. између осталих похитали су у Србију, др Едо Шлајмер, др Едо Крајец и др Иван Оражен[23]. Међу словеначким добровољцима нашла се и мариборшка породица Јаворник. Поручник аустро-угарске војске на служби у БиХ, Мартин Јаворник, чим је избио балкански рат одлучио је да дезертира и придружи се српској војсци, поставши и њен капетан. Храбро водивши своју чету, пао је у Церској бици, августа 1914. Његова нећака, Антонија Јаворник, борила се у српској војсци у оба балканска и Првом свјетском рату. Била је борац и болничарка, прошла Албанију, Солунски фронт. Рањена је 12 пута, а добила је исто толико одликовања, укључујући и Карађорђеву звијезду. Тихо и заборављено умрла је 1974. и сахрањена у Малом мокром лугу као Наталија Бјелајац[24]. Увијек је важно кад историчар у свом тексту отргне од заборава оне који не смију бити заборављени. А Антонија-Наталија то не смије бити.
Током другог Балканског рата, словеначка омладина снажно се обрушила по Бугарима који су се у другом балканском рату окренули против Србије, Грчке, Румуније и Црне Горе, окрививши уједно за све “бугарско-њемачку династију”[25]. А послије побједа у другом балканском рату, Препородовци не помињу више “српске“ него “наше“ побједе.
Међутим, упркос овим примјерима отворености, срдачности и солидарности, ентузијазам Словенаца за Србе и Југославију, међу средњом и старијом генерацијом с временом је утихнуо, највише зато што је ова тенденција подједнако забринула и Беч и клерикалце. Иако је у почетку позитивно писао о балканским побједама, клерикални орган Словенец је 1. децембра 1912. објавио чланак Ивана Шустершича „Вањски положај“ у коме је преко ноћи дезавуисао све што је раније говорио он или њему блиски сарадници. Да се не ради о случајности, довољно је погледати шта се у исто вријеме дешавало у Босни и Херцеговини. Првих мјесец дана од почетка првог балканског рата, Хрватски дневник, лист католичке оријентације који је излазио у Сарајеву, био је или неутралан или се уздржано радовао хришћанским побједама. Уредник листа био је Словенац. Послије отприлике мјесец дана, сарајевски надбискуп Јосип Штадлер дао је потребне инструкције да се промијени и уредник и уређивачка политика. Тако од децембра 1912. Хрватски дневник објављује прегршт антисрпских текстова[26]. У исто вријеме, лист је отворено подржавао Османско царство за које су се борили и неки муслимани из БиХ, односно хрватска “браћа по крви, језику и подријетлу”, како их назива лист[27].
Послије је Словенец упозоравао да вјерске власти сматрају како је католицизам ипак основно обиљежје националног осјећања и да треба бити веома обазрив да југословенски национализам не затамни католичку свијетлу линију код Словенаца и Хрвата. Другим ријечима, и прије и у току Првог свјетског рата, политичка Словенија је већински ипак била за рјешење словеначког проблема унутар Хабзбуршке монархије, односно у тријализму.
- Политичка офанзива хрватске омладине и далматинске групе око Аугустина Ујевића
На основу аустро-угарске нагодбе из 1867. године, цијела данашња Словенија била је у територијалном и административном склопу Аустрије. Данашња Хрватска, међутим, била је дијелом у склопу Аустрије (Истра и Далмација), а дијелом (Банска Хрватска[28] и Славонија) у саставу мађарског дијела Двојне монархије. Административна шароликост која није стимулисала честе међусобне контакте између тих покрајина, отежавала је државну кохезију којој су напредне снаге у Хрватској тежиле. Уз то, у друштвеном животу Хрватске на размеђу вијекова све снажније долази до идеолошке, социјалне и националне поларизације између различитих структура. У политичком животу, у којем до краја деветнаестог вијека доминира Хрватска странка права, долази такође до великог раслојавања и мултиплицирања политичких партија, али и до јачања међусобног антагонизма, нарочито по идеолошкој и националној линији.
Процес појачаног политичког ангажмана није заобишао омладину у Хрватској. Управо супротно: будући да је свијест код младих људи да могу и морају учествовати у друштвеном и политичком животу довољно порасла и оснажила се, омладина се знатно политизира и уноси у учмали хрватски политички живот свјежину, идеје, енергију и буди наду својим универзалним и напредним ставовима. Посматрајући хрватско друштво како се политички дијели и слаби опозиција, како у земљи јача политичка незаинтересованост, омладина инстиктивно и жељно усмјерава своју енергију према конструктивном правцу. Уједно на себе преузима улогу обједињавања опозиције против режима. На омладинским демонстрацијама 1895. године хрватска је младеж показала да је довољно развила свијест о потреби концентрације свих опозиционих снага као предуслов успјешније борбе против режима стране доминације. Тешка цијена коју су платили (хапшења и прогони ван Хрватске) само је још више увјерило омладину да њихово занесењаштво не изазива само симпатије код хрпице људи већ много шире, код свих оних који из било ког разлога нису били задовољни режимом и системом. Велики број протјераних односно релегираних студената студиј је наставио у Прагу. Неформални идејни вођа избачених студената, Стјепан Радић, сматрао је да је одлазак у Праг студената најбоље рјешење јер ће тамо, вели, “моћи схватити западноевропску или руску политичку друштвену мисао”[29].
Посебно важна предавања у развоју њиховог интелектуалног образовања студенти слушају у Прагу код оснивача чешког политичког реализма Томаша Масарика. У његовим идејама студенти налазе баш оно што им треба – и тренутну и перспективну оријентацију. Масариково наглашавање друштвеног активизма, његов позитивизам и егзактност, као и критика клерикализма годинама ће вршити дубок и трајан утицај на студенте. Они сазријевају у центру чешке политике која се деценијама жестоко опире њемачкој доминацији како у оквиру чешких земаља тако и у Монархији уопште[30]. Тако ће све вриједне и сретне особине чешке средине хрватски студенти пренијети накнадно у домовину, чиме ће одиграти значајну улогу у модернизацији хрватског политичког живота[31].
Независно од ове прашке групе, осјећало се посвуда да је хрватска младеж спремна за акцију и жртву као и цијелом југословенском простору. Млади улазе у политику са посебним моралним капиталом чије су основе лежале у словенској солидарности и култури, али истовремено и заједничкој свијести о заједничкој опасности која долази из германског свијета. Знали су да се германска бујица неће зауставити прије него што абсорбује цијели југословенски простор. У конкретном случају, хрватска омладина се због тога окреће француској али и руској култури и политици. Словенофилство и русофилство Стјепана Радића одувијек су били велики и истрајни.
Ваља ипак нагласити да је хрватска младеж на прелазу два вијека била најчешће подијељена по клерикалној линији. Једно крило младих било је одгајано у клерикалном духу, али се из те масе младих, које је католичка црква у тим преломним временима покушала задржати на правцу за који је сама мислила да је једини и најбољи, одвајало сваке године све више бунтовника и антиклерикалаца који су свијет гледали својим очима а не наочарима које им је стављао жупник. Без обзира на то што је подјела била јасна одређена, између те двије групе није било анимозитета, али се, како вели Милан Марјановић[32] инстинктивно осјећала пукотина међу њима[33]. Та разлика је била као у позоришту гдје су једни жељели остати у ложама и удобно и пасивно посматрати свјетску и хрватску позорницу на којој се даје представа новог живота, док су други по сваку цијену жељели бити на сцени и играти улогу главних глумаца. Једни су мислили да је у чекању спас, а други да је у чекању пропаст.
Као и у Словенији, југословенска идеја продире само у мањи дио омладине. Од 1897. године на хрватској политичкој сцени појављује се Напредна омладина коју са омладином осталих јужнословенских земаља под хабзбуршком влашћу повезују антињемачка осјећања и словенска узајамност. Они су били први озбиљни критичари српско-хрватских трзавица у Хрватској и промотори слоге умјесто сукоба. Ту неслогу су омладинци тумачили као немоћ свих политичких елита, како оних на власти тако и оних у опозицији.
Почетком двадесетог вијека у подијељеној Хрватској кренуо је тежак и комплексан процес сарадње између Хрвата и Срба. Пет политичких партија окупиле су се у Хрватско-српску коалицију, а од 1905. ова је коалиција преузела власт у Банској Хрватској. Ова напредна политичка коалиција која је окупљала хрватске и српске политичке партије доминираће у политичком животу Хрватске све до 1918. године. Освајали су власт у Хрватској током избора 1906, 1908, 1910, 1911 и 1913. Коалиција је била јединствена кад је у питању био однос према Бечу или Пешти, али кад би се поменула Босна и Хецеговина, разлике су се одмах дале осјетити[34].
Захваљујући неким истакнутим појединцима хрватска младеж стекла је јаче изражену свијест о властитој моћи и улози коју би требало да играју у политичком животу Хрватске. У овом прегледу стања духа у Хрватској и Далмацији уочи Првог свјетског рата задржаћемо се само на најкарактеристичнијем примјеру бескомпромисног борца против Аустро-Угарске, односно за стварање Југославије. Био је то пјесник Аугустин Тин Ујевић, рођен 1891. у Имотском. Немиран и проницљив дух, у тешким временима, трчао је неопоколебљиво у сусрет невољама и често је био хапшен[35]. Током свог саслушања 11. септембра 1912. у Загребу, послије боравка у Београду изјављује:
“Преселио сам се у Београд јер сам хтио да упознам тамошњи народ и јер Београд држим националним средиштем. Ја сам одлучни присташа и заговорник народног јединства Хрвата и Срба, па сам се у Београду дружио с људима, који су то национално јединство пропагирали”[36].
У тексту Борба националистичке омладине, објављевљеном у листу Напредњак у Шибенику, 29. новембра 1912. Тин Ујевић у неколико ријечи изражава неформалну иделогију и програм омладинског покрета:
“Ми морамо вјеровати да смо рођени за слободу, да ћемо је доживјети ако будемо настојали, и да се морамо за њу борити макар наша добра борба била привидно безуспјешна и привремено поражена. Омладина, омладина је позвана да зеленилом и росом своје младости подмлади наш национални живот, који има у себи толико старачкога, толико дремљивог и толико немоћнога; омладину чека славна и мушка дужност обновљења и препорода, дужност ослобођења“[37].
Те 1912. године, међутим, међу омладином се у Хрватској профилирају три групе: прва и доста бројна била је клерикална и одана власти. Друга група је била антиклерикална, али лојална власти. Ове двије групе чиниле су већину. Трећу и мању групу чинио је омладински националистички покрет који је вјеровао да се само револуцијом могу извести велике промјене. Они су били најотворенији према југословенској идеји и у тој групу регрутовали су се они који су се сматрало Хрватосрбима. Треба додати да је ова трећа група углавном постојала и развијала се у Далмацији и у Истри гдје је давала значајан печат[38]. Та националистичка омладина још од краја 1911. издаје и свој радикални лист Вал који је пропагирао револуцију и југословенски унитаризам, како културни тако и политички. Говорили су како је њихова народна мисао хрватско-српска, националност српско-хрватска, њихов свјетоназор нипошто религијски већ заснован на науци.
Прва три мјесеца 1912. године остаће забиљежени као доба солидарности младих у Хрватској, БиХ и Србији. Јануара 1912. избиле су демонстрације у Загребу због деспотског режима бана Славка Цуваја, у фебруару се демонстрирало истим поводом у Сарајеву, а марта 1912. у Београду. У јулу 1912. у Београд су стигли млади из Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине.
Као и у Словенији, Балкански ратови су изазвали задовољство и одушевљење, нарочито у Далмацији, чиме се знатно увећао број младих Хрвата који су почели не само да разумијевају него и слиједе све југословенске националисте на територији данашње Хрватске. Као нити један догађај до тада, балкански ратови су снажно и подстицајно дјеловали на јужнословенску и уопште словенску омладину. Знатан број добровољаца стигао је и из Чешке. Крлежа је тврдио да се “расположење хрватске омладине запалило до искреног заноса”.
Далматински омладински прваци Владимир Черина, Оскар Тартаља и Аугустин Ујевић основали су у Ријеци “Српско-хрватску националистичку омладину”, а 8. новембра 1912. шибенски Напредњак објављује њихов телеграм упућен предсједнику Владе Србије, Николи Пашићу, гдје стоји: “Српско-хрватска националистичка омладина на Приморју одушевљено поздравља побједу братскога српскога и југославенскога оружја и клања се побједничким осветницима Косова и створитељима нове Југославије“[39]. Идеја освете Косова још је боље изражена, рекли бисмо чудесно изражена у једном посебном Ујевићевом тексту у Напредњаку, 31. јануара 1913, насловљеном Божански лагум. Текст и данас дјелује актуелно[40], са вјероватноћом да још неко вријеме остане актуелан.
Првог маја 1913, кад је већ било извјесно да се Османско царство потпуно повлачи са Балкана и да су Србија и Црна Гора увећале своју територију, ослободивши знатан број својих сународника, Аугустин Ујевић изражава своју срећу у једном посебно инспиративном тексту, пуном задовољства, јединства, среће и наде:
“Данас, послије чудесних догађаја на нашем Истоку, нешто се промијенило у души народној, и нарочито у души хрватској. Нас овдје, који смо као заставу своје борбе извјесили мисао народне части и дјело јединства и слободе, балкански рат није створио; али свакако, он нас је ојачао, он нас је израдио и усавршио: био је велика побуда […] Посљедица свих оних крвавих и сјајних призора, што су се одиграле пред нашим запањеним очима не може да буде друго него: ојачани српско-хрватски национализам. Никада наша мисао југославенска није продрла дубље, у све слојеве нашега народа, и није захватила шире, све наше земље од Триглава до Вардара. Никада нисмо тако радосно осјетили значење наше заједнице, ни тако болно чемер наше распарчаности: никада нисмо с таким одушевљењем пратили пород једне слободе, балканско Ослобођење дигнуто над прегаженим лешинама и размрсканим лубањама и никада нсимо с толиком постиђености одвраћали лице од наших безбројних заробљености, од светогрдног и богомрског Сужањства утемељеног над нашом лијеношћу, подлошћу и кукавштином“[41].
Истога дана сплитски омладинци су, од своје сиротиње, одштампали 10 хиљада малих летака са натписом: “Учимо ћирилицу“ и дијелили их по Сплиту и Далмацији.
Чак и у национално-политичким структурама нимало наклоњеним православним Србима много тога се промијенило. Неки посебан ентузијазам помијешан са стидљивим симпатијама према српској борби за слободу окрзнуо је оне за које се могло казати да су србофоби. Гласник Странке права Хрватска са жаљењем констатује да се догодио преокрет у главама многих. “Може се устврдити”, пише Хрватска, “да многи од оних, који су 1908-1909, узтрајали или се уписивали у легије проти Србији, данас оним истим одушевљењем прихватише посве друге мисли, те спадају међу радикалније елементе србофилске”. Уједно је захватила “многе наше, особито младе људе нека грозница србофилства, те управо лудују за тим”[42].
Ујевићев умјетнички и политички саборац, Владимир Черина (1891-1932), попут Ујевића фанатичкипредан својим увјерењима, одрекао се лагодног живота које му је омогућио богати отац и предао се лиризму и борби. Током студија упознао је Мирослава Крлежу с којим ће га повезати присно пријатељство[43]. Черина је уређивао доста ангажоване омладинске листове, као поменути Вал (крај 1911) и Вихор (1914). Говорио је да је политичко и културно јединство јужнословенских народа једина стварна политичка формула ослобођења уочи оснивања суверене државе. Београд је први пут упознао током свог боравка 1911. године[44]. Његовим траговима у Београд ће доћи и Крлежа. А сви су они заправо пратили Матошеве трагове. Током шестомјесечног боравка, Черина је написао хвалоспјев Београду, Србији и Србима а који је посветио Младохрватима, “најчишћем алему Уједињене Нацијоналистичке Омладине”, с циљем да “нашој нацијоналистичкој омладини српскохрвтској, хрватскосрпској, заједно са словеначком, улијем што више љубав за саплеменике, слободу и слободњачку Србију, које је и мени дала најјачи импулс за једино смислену и правоваљану пропаганду културног уједињења Срба и Хрвата и која ми је примјером свог постајања показала сву поразну ништвност некултурне, јер неслободне Хрватске”. Немиран дух који има нескривене намјере да сруши Аустро-Угарску, Черина је био умијешан у организацију атентата на бана Славка Цуваја, 8. јуна 1912. године у Загребу. У једном писму Черини, Аугуст Цесарец вели да је баш тога датума “Хрватска ступила у Европу”[45]. Физички и психички осјетљив, Черина је у јавном животу ипак одавао утисак чвртог борца за своје идеје. И њега, као и све бројне сличне њему однио је вихор тешког времена које је саломило или уништило велике таленте[46]. То је нарочито био случај у Босни и Херцеговини.
- Сукоб генерација у Босни и Херцеговини
Вишевјековне отоманске покрајине Босна и Херцеговина, које су присилно и привидно ушле 1878. године у сферу западне цивилизације, представљале су заправо најбољи расадник младих незадовољника. За то је било много разлога. Већ сам улазак Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину, августа 1878. године и велики отпор који јој је углавном пружило локално муслиманско и православно становништво симболично је најавио да ће један значај дио становништва бити непријатељски расположен према новом освајачу. Наредне деценије ће показати да је у једноставној рачуници између позитивних и негативних елемената хабзбуршке владавине резултат на крају испао негативан. Довољно је само навести да је 1914. године скоро 90 посто аграрног становништва, оног истог становништва које се тридесет година прије тога обрадовало да ће их бечки властодршци ослободити средњовјековне зависности, било дубоко разочарано у Аустро-Угарску јер никад није ни покушала да изврши истинску аграрну реформу.
Осим на социјалном, хабзбуршка власт је пала и на националном питању јер је проводило стриктну политику присиле, забране, ометања, шиканирања, понижавања… Земља која пати од неправди са замршеним и непредвидивим међувјерским односима; у којој има сувише разлика а премало заједничких акција за добро свих, обично рађа незадовољнике и бунтовнике. Један од разлога њиховог отуђивања од друштва лежало је и у дубоком незадовољству растућим конформизмом генерације њихових очева, без озбира на то да ли је он настајао из убјеђења или из страха. Чињеница је да је та генерација рођених пред крај османске владавине у Босни и Херцеговини, нарочито њен предузетни дио, искористила неке добре стране туђинске управе, јер је земља очигледно напредовала. Полако су нестајали корупција, анархија, јавашлук, неред, а уводио се закон и ред (Recht und Ordnung). Дио те генерације стекао је повољне позиције у друштву, обогатио се и отуђио. Не само да нису жељели видјети црно наличје реда и закона, него су и потпуно заборавили за опште интересе свог народа који је остао неслободан и у кметском статусу. Онај бољи дио лошег дијела ове генерације сматрао је да се ситним радом и демократским путем могу ријешити сви социјални и национални проблеми кад се укаже добра прилика. Нису случајно трговци чинили окосницу тог дијела јер су мислили да се рјешење националних проблема који су тиштали српски народ у Босни и Херцеговини може вјешто истрговати као да се ради о преговорима са пословним партнерима. Генерација рођених крајем осамдесетих година деветнаестог вијека, међутим, није се могла помирити са политиком Аустро-Угарске која је више него било која друга генерација осјећала презир освајача према локалном становништву и која није жељела прихватити хабзбуршку политику сијања вјерске мржње. Најмлађа генерација је, дакле, одлучила да се бескомпромисно сукоби са Двојном монархијом, нарочито у периоду иза анексије Босне и Херцеговине.
Млади и веома даровити књижевник из Херцеговине, Владимир Гаћиновић (1890-1917), је најбоље објаснио овај сукоб генерација у једном писму Мирку Дамјановићу из 1911. или 1912: “Док ми имамо велике битке у себи за своје лично ослобођење, за импулсивнији свој живот и угушење свих пре нас, они су, ти наши очеви, диктатори наши, прави тирани, оно нас несвесно и воде и живе живот који по сваком праву припада само нама”[47]. Несумњиво да је ту постојала и родитељска брига, али ту дјецу више нико није могао контролисати нити зауставити. Ништа лакше него се сукобити са властима кад сте се већ одраније сукобили са родитељима.
Послије анексије Босне и Херцеговине, у читавој земљи било је приређено безброј манифестација које су требале прославити сретни догађај. У сарајевској православној цркви приликом свечаног богослужење кад је митрополит Летица с уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, сви су клекнули на кољена осим малишана сарајевске гимназије[48]. А мостарски су ђаци, као одговор на “народно весеље“ организовано поводом прославе јубилеја Фрање Јосипа који је 1908. године славио шездесетогодишњицу своје владавине, једном једноставном и надахнутомпјесмицом изразили идеју изласка из оквира Аустро-Угарске и улазак у оквире Србије: “Још два дана, па ће отић’ Франа, још пар ноћи па ће Петар доћи”[49]. У пјесми Сељак из 1910. Јово Варагић пише готово пророчанске стихове:
“Досад смо пјевали пјесму, пуну стрепње и страха,
Сад ћемо пјевати пркос, нек’ свијет цијели чује,
[…]
Друго је дошло доба, што правду и нама носи,
Када ће цијели свијет да у нас само гледа;
Срце нам наше каже да смо ми огромна снага,
Која се свладати не да!“
Та силна моћ и чврсти отпор не могу се и не требају дефинисати нити објаснити, то је нешто што је спонтано и неухватљиво. И постаће фатално 28 јуна 1914. године.
У Сарајеву се 1911. године појављује једна посебна “Српско-хрватска напредна организација“, чији је први предсједник био Иво Андрић. Присталице те организације, која се састојала искључиво од младих људи, који су се национално осјећали као Србо-Хрвати, Хрвато-Срби или Југословени, представљали су огромну мањину у Босни и Херцеговини. Звали су их напредњацима а припадали су свим религијским групама. Гаврило Принцип који се на суђењу изјашњавао и као Србо-Хрват и као Југословен, нагласио је да се борио, између осталог, и за Југославију[50].
Андрић је окупљао омладину на интелектуалној основи, али су и Андрић и већи дио омладинаца, били под утицајем Димитрија Митриновића (1888-1953), филозофа, критичара и пјесника. А дио изузетно одлучних и храбрих омладинаца окупљао се више на политичкој основи, око Гаћиновића. Он је био неформални идеолог и вођа свих младих револуционара у Босни и Херцеговини. Потпуно је опсјенио млађи нараштај. Један ондашњи савременик казао је да је Гаћиновић “држао у својим рукама половину револуционарне Босне: готово сви млађи попови и учитељи били су с њим“[51].Док је Гаћиновић више импресионирао младе који су више нагињали револуционарној дјелатности, Митриновић је нарочито привлачио младе који су се више окретали писању јер им је он отварао врата великих свјетских књижевности.
Група која ће у историји бити упамћена под именом “Млада Босна” заправо није званично никад ни постојала. Њена историјска улога, снага и значај почивају управо у томе што сви данас знају за “Младу Босну”, а да она фактички никад није била нигдје регистрована. У Календару Просвјете за 1911. годину Гаћиновић је 1910. године објавио један кратки чланак који је назвао “Млада Босна“ и тај је текст подарио име организацији. То није била организација која има свог предсједника нити детаљно разрађен програм или политичку структуру. Она је једноставно око себе магнетно окупљала само оно најбоље што је наша земља изњедрила крајем деветнаестог вијека. Њихов програм били су њихови идеали које су инстинктивно осјећали и дијелили, без много ријечи. Њихова религија била је слобода, а њихова вјера је била свијест да могу промијенити свијет. Слободу и правду није требало описивати, за њих се ваљало борити, не жалећи себе и гледајући на друге. Укратко, била је то група непоновљивих ентузијаста, досљедних хуманиста, страствених читача, сентименталних правдољубаца, истинских слободољубаца, храбрих бунтовника, непоколебљивих бораца… несебичних другова који људе нису дијелили ни по чему, а нарочито не по вјерским или националним обиљежјима које су поносно носили. Младобосански есејиста и ерудита Перо Слијепчевић говорио је за Алексу Шантића: „Крв јуначка, душа девојачка“. Овај опис, заправо, савршено пристаје свим младобосанским њежним сањарима. Али то нису били они сањари који живот одсањају већ одабрани којима снови дају подстрек и снагу да властитим дјелом и жртвом промијене окрутну и неподношљиву реалност. То су они ријетки несебични људи који заборављају себе и који несавладиво теже да потомству подаре националну слободу и социјалну правду.
Устројство младобосанског духа било је веома специфично: људи који су свијет видјели и познавали, а Балканци по рођењу и менталитету. Присталице европске мисли и културе по образовању, а патријахални националисти у души. Били су увијек „дјеца свог народа“, која су дубоко осјећала и доживљавала народну културу. Њихова укоријењеност у духу свог народа никад није била подређена свјетским и јачим видицима и висинама којима су се одушевљавали. Они се никад не смију памтити по атентатима који представљају неколико секунди њихове историје. О Младој Босни се може објективно расправљати једино ако направимо неодвојиву спрегу између њиховог политичког, социјалног и умјетничког дјеловања. А они су све заједно: борци и револуционари са књигом у руци, слободом у срцу и с пјесмом на уснама.
Омладинци с почетка двадесетог вијека били су примјер широкогрудости и неустрашивости у мору себичности, инертности и страха. Млади пјесник и младобосанац Милош Видаковић (1891-1915) поручује да “у нама и кроз нас говоре сви вјетрови наше земље, сви њени звукови, њене свјетлости и таласања.“ А један други младобосански пјесник, Јово Варагић (1888-1915), плаче над судбином оних који пате. Овај елеменат је јако важан за схватање социјалне идеологије младобосанаца, а он се данас углавном заборавља, и случајно и намјерно. У тексту посвећеном Петру Кочићу (1877-1916) и објављеном у Српској ријечи, марта 1914, Варагић вели:
„Ми спремамо терен за нове догађаје и нама је удео пала часна задаћа да искрчимо путеве по цену нас самих, нашег мира и наше среће. У наша срца улази страсна, непојмљива љубав према своме народу и својој земљи, не љубав романтична и сентиментална, него љубав која је уско скопчана са обореним колибама наших тежака, њиховим запарложеним њивама и њиховим бедним стањем. Једном речи, у нашим срцима је силан одраз све наше земље, али наше у пуном смислу речи, и у сваком срцу куцају срца свих. Генерације које данас живе, и генерације скорих дана, позване су да припреме достојнији живот генерацијама које долазе. То је инстинкт матере која хоће да одржи децу, инстинкт самоодржања, и не жалећи ни снаге ни мира, ми морамо одржати ову земљу за нас и за оне који иза нас долазе“[52].
Код припадника Младе Босна, као и код остале југословенске омладине није никад долазило до раскорака између ријечи и дјела. Југословенски студенти у Прагу, њих 270, потписали су писмо у којем се отворено пријети хрватском бану. Демонстрације у Загребу, јануара 1912. године, кад се полиција остврила на омладину, имале су своју брзу реакцију у Босни и Херцеговини, већ сљедећег мјесеца. Солидарност и несебичност међу југословенском омладином биле су искрене и потпуне. Један од организатора демонстрација у Сарајеву се заклео да ће га убити. Био је то Лука Јукић који ће 8. јуна 1912. безуспјешно покушати да убије бана Цуваја у Загребу[53].
У вријеме балканских ратова (1912-1913) омладина из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, па и Чешке је масовно одлазила у добровољце. У зиму 1912. Гаћиновић је прекинуо студије у Бечу и отишао до Скадра да се бори. Говорио је да се “млади људи морају припремати на жртве“, а “револуционар, ако хоће да победи, мора бити мученик и завјереник […] који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.“ Балкански ратови представљају кључни тренутак уочи Великог рата у којем се најбоље осјетила нова снага.
Показало се тачним Бизмарково пророчанство да ће Србија све више постајати привлачном за Јужне Словене у Аустро-Угарској, уколико буде сама постала довољно јака. Нова вјера и ново убјеђење најјачи су у свом зачетку. У том су смислу веома карактеристичне ријечи младобосанаца Милоша Пјанића, Србина, који пише свом пријатељу, муслиману, Џемилу Дрљевићу, у мају 1912. године. Обојица су били чланови “Српско-хрватске напредне организације“. У том писму Пјанић обавјештава Дрљевића да се вратио у Сарајево и вели:
“Здраво! Дођох из слободне Србије. Био сам са студентима из Загреба цијело вријеме. Одушевљење велико и с једне и с друге стране […] Идеја ће све побиједити. У нама тече крв која тежи за слободом и коју ништа не може спријечити. Ми ћемо гинути за идеју и народ. Ми ћемо све… све за народ, ништа за себе. Југословенски револуционарни поздрав! Твој Милош“[54].
У Босни и Херцеговини ситуација је већ експлозивна и напета. Аустро-угарска власт у паници прибјегава радикалним мјерама. Јуна 1913. затвара на годину дана Гимназију у Мостару која је била револуционарно гнијездо. Омладина, ослобођена школе, ишла је у друге школе ширећи исте идеје (нарочито је тако било у Тузли) или је умножавала редове револуционарних усијаних глава каквих је већ било у свим градовима. “Ко познаје Босну и Херцеговину имао је утисак да експлозија није далеко“, упозоравао је Александер Хојос, шеф кабинета аустро-угарског министра спољних послова.
Оно што изненађује или тачније шокира данашње људе је неодољива жеља младих људи оног доба да умру за идеју, као да се утркују ко ће први похитати у смрт. Док су се око њих ројили зло, тлачење, охолост, подлост, себичност и ко зна шта још све не, у њима је недодирљиво стасала и развијала се младалачка простодушност и доброта, спонтана неисквареност и природна добронамјерност. Љубав према свом роду била је слична мржњи према освајачу, неправди и ропству и она им је давала снаге да се, као што је било уобичајено у то доба, жртвују за народну ствар. Младобосанац Боривоје Јевтић на једном мјесту вели: “Ништа није лакше него умријети за идеал са својих двадесетак година.“
Двадесетогодишњи Гаврило Принцип, жртвујући се за потомство, није желио ништа више осим да то друштво за које се жртвовао буде свјесно његове жртве. У драми Боривоја Јевтића Обећана земља, Принцип вели: „Пред историјом југословенског народа, за који смо се борили, ми ћемо друкчије бити суђени“.Принцип је био наивнији од опрезног мудраца Иве Андрића који је у тексту “У улици Данила Илића” најбоље унапријед примијетио оно што ће се десити неколико деценија послије: да искварена друштва неће знати вредновати некадашње анђеле слободе и правде. “Можда сва трагика херојства и јест у томе“, пише Андрић 1926, “не у кратком болу и ослободилачкој смрти колико у том што херој, прешавши својим делом ону кобну линију која га дели од обичних људи и свагдашњег реда ствари, остаје сам, нема рода ни пријатеља, губи сваку личну ознаку и постаје оно што нараштаји желе и онакав каквим га времена чине”[55]. Било како било, била је то генерација која је гледала далеко и која је свјесно бирала најтежи пут на којем су многи сагорјели.
Резиме
На крају деветнаестог и почетком двадесетог вијека, данашње Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина биле су у саставу Хабзбуршког царства. То велико царство дуге али конзерватине политичке и културне традиције морало се у том периоду суочити са буђењем модерне националне идеје код југословенских народа, идеје која је водила те народе према националном ослобођењу и уједињењу. Потпуна идејна супротност тих двају свјетова – германског и доминаторског, с једне, и словенског и потчињеног, с друге стране – била је основни разлог зашто је такав неравноправан однос неизбјежно водио сукобу тих свјетова. У том контексту аутор се бави активношћу југословенске омладине, нарочито оне која је била веома активна, некад и револуционарна, и чији је основни циљ било стварање заједничке југословенске државе. Дајући обрисе политичког и психолошког портрета те омладине, аутор у исто вријеме покушава да ода почаст тој генерацији чији су храброст, хуманизам, моралност као и приврженост слободи и правди били примјерни. Аутор нарочито подвлачи да се ради о једној крајње мањинској групи, посвуда у Аустро-Угарској, али групици која је много више и значајније обиљежила историју него већинске инертне масе.
У првом дијелу анализира се активност словеначке омладине, заустављајући се на покрету младих средњошколаца који ће послије 1912. постати познати под именом Препородовци, те на њиховим контактима са колегама у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији. Они су се борили за стварање југословенске државе, односно за идеју која тада није била довољно развијена у Словенији, али која ће брзо побиједити само шест година послије, 1918. године.
У другом дијелу текста, прати се дјелатност студентске младежи у Хрватској, под мађарском доминацијом, и Далмације која је била под аустријском превлашћу. У обје покрајине млади студенти и интелектуалци су захтијевали промјену односа између Хрвата, с једне, те Аустријанаца и Мађара, са друге стране, с тим што је идеја потпуног прекида односа са Аустро-Угарском била јача у Далмацији.
Најзад, у трећем и завршном дијелу, анализира се сукоб генерација у Босни и Херцеговини. Нагласак је стављен на омладину која се по својим социјалним и идеолошким увјерењима окупљала око једног покрета који формално није постојао, али чији су се чланови лако и братски међусобно препознавали и солидарисали. Био је то покрет Младе Босне. Аутор инсистира на томе да се не ради искључиво о револуционарном покрету неспретних и непрепоручивих метода, већ суштински и изнад свега о једном покрету чије су социјалне, националне, вјерске и културне идеје биле испред времена у којем су живјели, а нису још побиједиле у данашњој Босни и Херцеговини која, умјесто да се инспирише тим покретом, води непринципијелну и политизовану кампању против њега.
[1] Фран Ерјавец, Словенци и Срби, Виндзор, Глас канадских Срба, 1953, 111.
[2] Сто година послије тог догађаја, јуна 2003. године, млади, али и стари, Словенци су се спремали да уђу у једну нову вишенационалну заједницу са новом пријестолницом. Возови према Београду престали су возити.
[3] Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, књ. 2, Београд, 1989, 523.
[4] Charles Jelavich, Južnoslavenski nacionalizmi. Jugoslavensko ujedinjenje i udžbenici prije 1914, Zagreb, 1992, 45.
[5] Franz Zwitter, “The Slovenes and the Habsburg Monarchy”, Austrian History Yearbook, 3 (1967), 183.
[6] Ernest Turk, “Značilnost preporodovskega gibanja na Slovenskem v zadnjih dveh letih pred prvo svetovno vojno”, Hauptmannov zbornik, Razprave SAZU,, Ljubljana 1966, 392-393.
[7] Жупанич је, на позив Јована Цвијића, дјеловао у Београду од 1907. а уочи рата 1914. постао је кустос Етнографског музеја. Од 1923. кустос је Етнографског музеја у Љубљани. Његово име се веже за дјело Етногенеза Југословена, објављено 1920 и писано током рата и нарочито намијењено енглеској читалачкој публици.
[8] Први словеначки дневник, гласник либерала, уређивао га Иван Тавчар.
[9] Позитивна слика о краљу Србије у Словенији само је јачала из дана у дан. Кад је краљ Петар 11 фебруара 1911. путовао у Рим преко Словеније, крањска влада је дала блокирати све жељезничке станице.
[10] Ернест Турк, нав.дјело, 406; Фран Ерјавец, Словенци и Срби, 108.
[11] Ivan Lah, “Prethodniki Preporodovcev”, 20 let Preporoda 1912-1932, Ljubljana 1932, 11. (Carole Rogel, The Slovenes and Yugoslavism 1890-1914, Boulder, New York,
[12] Браћа Фабјанчич тврдила су да су успјели окупити између 700 и 1.000 младих револуционара. (Carole Rogel, The Slovenes and Yugoslavism 1890-1914, Boulder, New York,1977, 102.)
[13] На челу организације стајала су петорица „кладивара“ од којих је сваки имао свој специјални задатак. Ови су тражили „коваче“ (повјеренике) по свим појединим школским заводима и разредима, а сваки „ковач“ имао је своју тројку или четворку како би се шириле нове идеје. Кад чланови тројки или четворки (чављи) постану зрели за напредак, претварају се у коваче и формирају своје кружоке и траже нове чавље.
[14] Рођен исте године кад и Гаврило Принцип, Јенко ће касније, као добровољац у српској војсци, погинути на Церу 17. августа 1914.
[15] Рођен 1891. у Љубљани, Ендлихер је ухапшен одмах послије атентата на Фрању Фердинанда у Сарајеву. Умире септембра 1915. у затвору у Грацу.
[16] Фран Ерјавец, Словенци и Срби, 136.
[17] Исто, 146.
[18] “Млади Словенци морају одабрати: или живјети слободно или бити робови до краја живота. […] Уједињење са другим југословенским народима је рјешење за словеначко национално питање“ (Francè Fabjančič, “Zakaj hočemo biti Jugoslovani?”, Preporod, 1. decembar 1912.
[19] Српска омладина, 6-7, Сарајево 1. (14) март 1913.
[20] Српска омладина, 10, Сарајево 1. (14) јуни 1913.
[21] Ф. Ерјавец, нав. дјело, 141.
[22] Slovenec, 7. novembar 1912: “Na kaj se moremo opirati, ako hočemo Srbiji trgovinsko-politično pot do Jadranskega morja odreči? Ta težnja ima za seboj zgodovino in življenjske potrebe enega celega naroda.” Занимљива је паралела овог словеначког подсјећања на “историјске и животне потребе” Србије, са реченицом коју је у Думи 18. марта изговорио руски предсједник Владимир Путин приликом присаједињења Крима Русији: “Вопрос который имеет жизненно важное значение, историческое значение для всех нас”.
[23] Оражен је по повратку 1913 објавио брошуру „Med ranjenimi srbskimi brati“.
[24] Milisav Sekulić, “Slovenski dobrovoljci v srbski vojski 1912–1918”, Vojaška zgodovina,. 1 (17), vol 11, Ljubljana 2010.
[25] Lovro Klemenčič, “Ob koncu balkanske vojne”, Preporod, 1. maj 1913.
[26] Mirjana Gross, “Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini 1878-1914”, Historijski zbornik, XIX-XX, Zagreb 1966-1967, 60.
[27] Dževad Juzbašić, Nacionalno-politički odnosi u bosanskohercegovačkom Saboru i jezičko pitanje (1910-1914), Sarajevo, 1999, 126.
[28] Од 1882. године некадашња Војна крајина ушла је у састав Банске Хрватске.
[29] Bogdan Krizman, Korespondencija Stjepana Radića, knj. 1, Zagreb, 1972, 173.
[30] Rene Lovrenčić, Geneza politike „novog kursa“, Zagreb, 1972, 42.
[31] Види више у: Damir Agičić, “Hrvatski studenti na češkom sveučilištu u Pragu 1882-1918. godine”, Časopis za suvremenu povijest, 2 (1998), 291-316.
[32] Milan Marjanović, Narod koji nastaje. Zašto nastaje i kako se formira jedinstveni srpsko-hrvatski narod, Rijeka, 1913.
[33] Види поглавље “Jungslawen” – омладински покрет 1903-1914 у: Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, књ. 2, Београд, 1989, 523-546.
[34] Најпотпуније и најбоље дјело о Хрватско-српској коалицији и даље је Mirjana Gross, Vladavina Hrvatsko-srpske koalicije 1906-1907, Beograd, 1960.
[35] Bogdan Krizman, „Zagrebačka policija o mladom Tinu Ujeviću“, Mogućnosti, august 1958.
[36] Tin Ujević, Postuma III. Autobiografski spisi II. Naknadno pronađeni prilozi. Sabrana djela, svezak sedamnaesti, Zagreb, 1967, 8.
[37] Исто, 87.
[38] Видјети студију Mirjanа Gross, “Nacionalne ideje studentske omladine u Hrvatskoj uoči I svjetskog rata”, Historijski zbornik, XXI-XXII (1968-1969), 75-140.
[39] Viktor Novak, Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390-1930), Beorad, 1930, 637.
[40] „Дошао је тренутак да сви ожалошћени од чемера и боли буду весели и да сви очајни почну вјеровати. Јер се догодило оно што се чинило да је преко наших сила: утопија је остварена и немогућност је постала жива чињеница. Косово је отето отимачу, сила удружена с правом разбила је силу што је била само насиље, малени су разбили великога и изненадили велике, мрцварени су убили убицу и преплашили његове ортаке. Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некада чувао опстанак Запада без учешћа и без захвалности западњака“ (Цитирано према: Ратко Парежанин, Млада Босна и први светски рат, Минхен, 1974, 106.)
[41] Tin Ujević, Postuma III. Autobiografski spisi II. Naknadno pronađeni prilozi. Sabrana djela, svezak sedamnaesti, Zagreb, 1967, 143.
[42] “Među dvie skrajnosti”, Hrvatska, 2. april 1913.
[43] Кад се припремала прва Енциклопедија Југославије, тадашњи директор Југославенског енциклопедијског завода, Мирослав Крлежа, незадовољан текстом који је био припремљен, написао је сам један посебан текст у помен на његовог присног пријатеља који је умро помраченог ума. У новом издању Енциклопедије Југославије, 1984. године, није више било мјеста за Черину.
[44] Vladimir Čerina, Beograd bez maske, Split, 1912. Ова брошура од педесетак страница била је прва књига у новопокренутој Библиотеци уједињене националистичке омладине.
[45] Vladimir Èerina, Pjesme, proza, èlanci, eseji i zapisi, Split, 1977, 8.
[46] О том вихору, о Матошу, Ујевићу, Черини и Крлежи види Велибор Глигорић, У вихору: фрагменти, огледи, студије, Београд, 1962.
[47] Vojislav Bogićević, Mlada Bosna. Pisma i prilozi, Sarajevo, 1954, 57.
[48] Vladimir Dedijer, Književnost i istorija, Beograd, 1985, 171.
[49] Srebren Dizdar, “Iz anala Gimnazije ‘Aleksa Šantić’ u Mostaru (1892-1914)”, Glasnik arhiva i društva arhivskih radnika Bosne i Hercegovine, XXVI (1986), 180.
[50] Шездесет година послије формирања организације, Иво Андрић је Љуби Јандрићу говорио о тим данима. Те су ријечи драгоцјено свједочанство о духу тог времена: “Ја сам за слогу и братство био целог свог дугог века. Ја сам био за југословенство још онда кад је Аустро-Угарску требало отерати с нашег огњишта. Ми, сарајевски гимназијалци, били смо против хегемонизма било које вере и било којег народа. […] Не бих волео да личи на хвалу кад кажем да сам био председник напредњачке српскохрватске омладине у Сарајеву. Ми нисмо били унитаристи, како би то неком могло да изгледа; пре би се могло рећи да смо били панслависти и интернационалисти. […] Ја сам за југословенство и данас – и пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења!“
[51] Споменица Владимира Гаћиновића, уредио Перо Слијепчевић, Сарајево 1921, 97.
[52] .Јово Варагић, Изабрана дјела, Сарајево, 1987, 123.
[53] Да би се видјело колико су атентати били практиковани у то вријеме, вриједи напоменути да је дан прије Јукићевог атентата, 7. јуна, у угарском Парламенту, Ђула Ковач покушао убити предсједника Парламента Иштвана Тису.
[54] Милош Пјанић Џемилу Дрљевићу, Сарајево 13. мја 1912, у: Vojislav Bogićević, Mlada Bosna. Pisma i prilozi, Sarajevo, 1954, 142.
[55] У времену поремећених вриједности у којем живимо не треба се чудити да један политички моћник и морални слабић Ричард Холбрук у књизи “Завршити рат” напише за Гаврила Принципа да је родоначелник српског национализма и да је његов пуцањ у Сарајеву „изазвао почетак клизања Европе у два свјетска рата и довео до успона и комунизма и фашизма”, а да се један сарајевски универзитетски професор њемачке књижевности, Вахидин Прељевић, запита: „није ли управо Принцип онај лик из чијег се дјеловања најбоље могу ишчитати касније идеолошке странпутице јужнославенског 20. стољећа, разорно дјеловање агресивног национализма и шовинизма, од Сарајева 1914, преко Јасеновца 1941-1945, до Сребренице 1995?”
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.