Село Томина, удаљено неколико километара од Санског Моста, било је насељено српским живљем све до 1941. године. Село је подељено у две регије: горња насељена сиромашним пољопривредницима, а доња богатим, међу којима се истицала велика породица Видовића.
Мир и љепота села брзо су нестали доласком усташких џелата Анте Павелића. Надвили су се над селом црни облаци. Усташе почињу убијати, али горштаци дају отпор, подижу устанак са оружјем и осталим средствима којима су располагали. То је први устанак у Босанској Крајини. Усташе одведоше седам браће Видовића и поубијаше их код Машинског моста на реци Сани, а затим их пребацише у центар Санског Моста и обесише о дрвеће главног парка.
Три дана су висили на дрвећу, становници Срби тог дјела града нису излазили из кућа тог дана избезумљени и пуни страха. На тргу су се само кретале усташе и њихове присталице. Стицајем околности остао је жив Јован Видовић, који је био на послу и кренуо на славу Светог Ђурђа код родитеља. У међувремену пријатељ му је довикнуо: „Бјежи! У тебе траже.“
Јован је кренуо једном стазом по супругу Саву и двогодишњег сина Драгу. Мајка га је стрпала у торбу и кренули су према Грмечу стазама где усташка чизма још није била стигла. Мајка Сава је посртала носећи дете преко камењара и врзина и кад су стигли до једне дубоке јазбине син Драго заплака и рече мајци: „Баци ме у ову врзину, спасавајте се ти и тата, јер је дуг пут до Грмеча.“ Мајка на то није пристала и стигла је са мужем на периферију Кључа. Ту се Јован укључио у партизанску војску, а мајка са Драгом привремено сместила у једну српску кућу. Будући да је Јован изгубио родитеље, дом и седморо браће, храбро се борио и осветио их.
Имао је неугодности због тог случаја са Ђуром Пуцарем, али га је спасио генерал Морача, нагласио да је Јован Видовић један од најбољи обавештајаца Босанске Крајине. Привремено остављају Драгу у кући његовог пријатељ на Мањачи, а затим га воде у Мајкић Јапру, код бабе и деде, који су му пружили заштиту до краја рата. Сава са мужем ступа у партизанске редове, где се разбуктавају устанци на све стране. Јован добија унапређења у чин мајора и стиже чак до чина пуковника. Кад се приближио крај рата и наслућивало ослобођења, нуде му да ради у Удби, али он то одбија и остаје у војној служби у Бањој Луци, Сарајеву и на крају у Београду. У Београду га постављају за шефа Кадровске службе при Генералштабу. Био је то јунак тог времена и хуман и после рата.
Посебно у мени буди сећање и помаже мене и моје сестре, налазећи собу у којој смо могле наставити студије, Мирјани Праћа испословао је у Министарства велику стипендију, као добром студенту која је остала без оца јер је претходно убијен у Санском Мосту. Син Драго завршава вишу пољопривредну школу и жени се Београђанком Горданом која је студирала архитектуру.
Записали:
Гордана Видовић, снаха
Предраг Видовић, унук и
Мирјана Праћа, проф. у пензији
ИЗВОР: Јован Видовић, ЈУНАК СВОГА ВРЕМЕНА , ШУШЊАР 1941.- ЗБОРНИК САОПШТЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА СА ТРЕЋЕГ ОКРУГЛОГ СТОЛА одржаног у Оштрој Луци 1. августа 2013. годин