У „Интерконтиненталу“ чекамо полазак за Њујорк. Синоћ смо до иза поноћи расправљали о Караџићевом говору у Савету безбедности. Јуче су Руси објавили прво одлучно званично саопштење. Подржавају Венс-Овенов план, али истичу да није коначан, што значи да би се на њему још могло радити. Са друге стране, Кристофер изјављује да женевски папир није прихватљив јер „се агресори не смеју наградити“. А Аустријанци предлажу нову конференцију.
Дакле, силазна линија остваривања српских права изгледају овако: у лисабонском папиру предвиђају се „три конституивне јединице“, у женевском предлогу „три конституивна народа“ са десет шућмурастих провицнија, а сада Американци и то критикују као „награду Србима“. „Слово иже, али срца ниже“. А још нам предстоји притисак на највишем нивоу, у Савету Безбедности. Опет ће бити take it or leave it. Драматургија западне дипломатије је класично једноставна. Прво су нас навукли на релативно прихватљив предлог – Кутиљерове мапе, па шестог априла признали Босну, а онда у јулу прекинули Конференцију на нивоу ЕЗ и подигли на виши ниво, Уједињене нације, смањујући при том понуде Србима, а повећавајући Муслиманима. Сада се иде на највиши ниво, Савет безбедности, пошто су Срби пристали на уставне принципе. Сада ће тражити да пристанемо на мапе које нас одсецају од Србије великом муслиманском територијом. Одлучили смо да Караџићев наступ у Савету безбедности мора да буде оштар – набројани сви елементи нарушавања унутрашњег и међународног права у југословенској и балканској кризи.
Треба да покушамо доказати да је расписивањем референдума о независној БиХ, подношењем захтева БиХ за признање самосталности и суверености, објављивањем мобилизације и проглашењем ратног стања од стране Изетбеговићевог Председништва срушен уставноправни систем БиХ јер је потпуна конститутивност народа била основ на коме је БиХ уопште постојала као државна заједница. Завршна поента је да ће Срби у случају даљег притиска прибјећи свом праву на самоопредељење. Даље се једноставно не може попуштати јер би бисмо изгубили све, а то нико после оволиких жртава не може да прихвати.
Од једанаест до три чекамо на Сурчину јер Чеси нису дозволили прелет. Да ли је у питању ситно „цинцулирање“, као што кажу пилоти, или неко неће да стигнемо у Њујорк зато што не долази Изетбеговић. Некоме не одговара да он буде једини кривац, за пропаст Конференције.
Док чекамо на аеодрому, стиже депеша из британских извора. Британци предвиђају неколико могућности. Ако све три стране прихвате план, УН ће се, укључујући и Американце, ангажовати да га проведу. Ако Срби не прихвате мапе, извесне су војне мере и појачавање санкција Југославији. Уколико Срби прихвате план у целости, а Муслимани га одбију, појавиће се готово нерешив проблем. Ко ће моћи на Муслимане да изврши притисак када је утицај исламских земаља све већи, посебно на САД?
Са Пала јављају да је коначно дошла струја и да ће сада бити краћи пут до Београда. То једино може да значи да се воде борбе негде између Зворнике и Власенице. У три одлучујемо да полетимо иако од Чеха нисмо добили писмену него само усмену дозволу. Дакле, могу нас довољно задржати да бисмо остали без горива потребног до Исланда. Параноидне комбинације се роје. Срби су ионако већ уверени да је цео свет повезан компјутерском мрежом против њих. Међутим, ево, коначно сада у 16 часова прелећемо Чешку и летимо преко Пољске.
Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске“ том 1. 84-85
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.