Прије 20 година, 1993., Војска Републике Српске кроз своје положаје пропустила је, прихватила, нахранила, смјестила и излијечила више хиљада хрватских војника и цивила који су из средње Босне бјежали од муслиманске офанзиве На згради сједишта Међународне организације Црвеног крста у Женеви (Швајцарска) пише: „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. Године“. Пише […]
Прије 20 година, 1993., Војска Републике Српске кроз своје положаје пропустила је, прихватила, нахранила, смјестила и излијечила више хиљада хрватских војника и цивила који су из средње Босне бјежали од муслиманске офанзиве
На згради сједишта Међународне организације Црвеног крста у Женеви (Швајцарска) пише: „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. Године“.
Пише Жељко Свитлица за “Респект!“
(на слици: 19. Србобранска (Доњевакуфска) пбр ВРС,1993.; извор: ВРС на Фејсбуку)
Српска војска је тада кроз своје положаје пропустила међународни конвој који је носио лијекове и остале потрепштине Бугарима, и сама се укључишви у акцију помоћи земљи са којом је била у рату.
Прије 20 година, 1993., Војска Републике Српске кроз своје положаје пропустила је, прихватила, нахранила, смјестила и излијечила више хиљада хрватских војника и цивила који су из средње Босне бјежали од муслиманске офанзиве.
Тог љета, са љетњим сунцем плануо је и рат и развезале су се прије рата завезане заставе са шаховницом и љиљаном. Притиснути офанзивом такозване Амије БиХ, жестоко потпомогнуте злогласним одредима муџахедина, Хрвати из Горњег Вакуфа, Бугојна, Травника и свих мјеста и села тог краја одлучују да потраже спас на српској страни, дотад, а и касније непријатељској.
‘‘У љето 1993. године на Комару према нашим положајима дошло је око 1.520 људи, од којих 450 униформисаних лица. Прву ноћ је изашао један човјек, командир неке јединице ХВО, са супругом и двоје дјеце. Био је тешко болестан, добио је упалу слезене, а жена му је, поред тога била трудна. Породила се у Бањалуци“ , за Респект! прича Недељко Будиша, један од војника ВРС из Доњег Вакуфа, тадашњег Србобрана који је свједок ових догађаја.
Хрвати из Новог Травника и Долца изашли су према Комару, Бугојанци су отишли према Купресу такође на српску територију, а један дио људи из старог Травника и Турбета спасоносних српских положаја докопао се преко планине Влашић и то су три правца која су највише кориштена.
“Наши су јавили команди, команда је то одобрила и одмах су опремили школу у мјесту Торлоковац гдје су ове избјеглице биле смјештене. Ту су били цијело вријеме док нису пописани од стране Црвеног крста. Свима је пружена медицинска помоћ, храна и све што им је у том тренутку било потребно“ – каже Будиша.
Сви који су били гладни одмах су нахрањени, за дјецу је допремљено млијеко, за оне који нису имали пронађена је одјећа. Рањени хрватски војници и цивили одвезени су у српске болнице у Доњем Вакуфу или Бањој Луци. Чак је било случајева да су рањеници ВРС по сопственој одлуци чекали да се труднице које су стигле у колони, породе.
У видео свједочанствима која су остала сачувана из тог времена, избјеглице из средње Босне нису криле своју захвалност и изненађење пријемом на који су наишли код Срба. Многи су рекли да су примљени као браћа рођена. Залуђени ратном пропагандом својих вођа, очекивали су да ће их на Комару и Влашићу дочекати брадати четници са ножем у зубима:
Недељко Будиша се сјећа да су жене и цуре тад викале: “Јеси видио што је Србима војска сређена, сви ошишани, обријани, уредни“, а и да су многи хрватски војници били изненађени.
Да су тада могли, кажу, пола тих би прихватило да се бори уз бок Војске Републике Српске.
Међутим, сви они су по својој жељи транспортовани даље, већином у Хрватску. Многи су се касније вратили у војску. Неки од њих су вјероватно учествовали у операцијама, двије године касније, када су се Срби повлачили из ових крајева и када се ситуације обрнула. У истој тој долини Врбаса, којом су некада хумано и безбиједно евакуисани, тих дана, између осталих мучних догађаја, зољом хрватске војске погођен је и запаљен аутобус пун српских цивила…
“Кад бјежиш од ножа, па те неко прихвати, љубиш му и стопала, а касније…’‘ не довршава реченицу и са сјетом, али без кајања, прича Недељко Будиша, јер, без обзира на све, једино што је српска војска могла урадити тада, у складу са часном војном традицијом и људскошћу, била је свесрдна помоћ тим људима.
На згради Црвеног крста у Женеви није дописано: “буди хуман као ВРС љета 1993. године“. Швајцарска је далеко, а ратна анти-српска пропаганда је јака. Али то не даје за право нама да заборавимо.